Nebojša Bradić treći put režira Borislava Pekića, G 17 plus prvi put se javlja kao producent jedne pozorišne predstave. Događa se u Kruševcu, prvog decembra

      Kruševac je samo početna stanica na putovanju "Zlatnog runa" kroz Srbiju; predstava će obići petnaest mesta pre nego što je vidi Beograd. "Dok ne postanemo mobilna zemlja, moraće pozorišta da se kreću, a ne publika", objašnjava Predrag Marković, koordinator G 17 plus.
       Priča koju su dramatizovali Bradić, Željko Jovanović i Maša Jeremić iz treće je knjige "Zlatnog runa" i opisuje događaj iz vremena turske opsade Sigeta, 1566. godine. Sulejman Veličanstveni je umro, ali će se to, zarad viših interesa, sakriti od njegove vojske tako što će ga našminkati kao da je živ. Šminker je Cincarin Simeon NJago (Nebojša Glogovac), a prenosilac naređenja poturčenog Srbina Mehmed paše Sokolovića grčki lekar Kir Kajsunizade (Vojin Ćetković). Treće lice je Agatodemon, porodični duh sa simboličnom funkcijom u dramskoj alegoriji. Igra ga Nebojša Dugalić. Pre dvadesetak godina Pekić je sam dramski obradio isti motiv ("Remek-delo ili sudbina umetnika").
       Kod pisca stvar se završava time što našminkanog sultana pokazuje vojsci pre nego što ona krene u pobedonosno osvajanje tvrđave; u Bradićevoj predstavi Siget pada pre nego što našminkana glava stigne da odigra svoju ulogu. Umesto glave ukazuje se zlatna maska kao oličenje besmrtnosti, večnosti. Bradić veruje, a provere tek slede, da će gledalac bez teškoća razaznati alegorijsku aktuelnost drame koja, uostalom, i nije postavljena kao istorijska. U središtu je, dakle, sudbina umetnika, pri tom umetnika koji pristaje da bude manipulisan da bi, kada završi posao, njegovo delo postalo nepotrebno, kao i on sam. U tom smislu je, smatra Bradić, njihova verzija priče možda pekićevskija od one Pekićeve, "upozorenje da se granica između umetnosti i života ne sme preći na način na koji je naš umetnik prelazi". Za "upotrebu" umetnika Predrag Marković, tim povodom, nalazi primer iz naših dana: Pre pobede neki političari su molili glumce, pisce, bubnjare da budu garant promena. Dan posle govore drugačije: šta će nam umetnici, ovo je naša pobeda.
       U Kruševcu, gde je "Zlatno runo", između ostalog, kao pozorišni adut u predizbornoj kampanji G17 plus, prikazano prvi put, doživljaj premijerne atmosfere nisu sa domaćinima i gostima iz Beograda podelili ljudi iz nove vlasti (DOS). Predsednika su obaveze odvele na drugu stranu, a desilo se, izgleda, da su iste večeri preča posla imali i njegovi saradnici. Srećom, njihova mesta nisu ostala prazna. Ali je prazna i dalje, već dva ili tri meseca, prostrana kancelarija upravnika Kruševačkog pozorišta. "Zlatno runo" je odigrano u kući bez domaćina. Cinik bi zaključio da i to spada u priču o nepotrebnim umetnicima.
      
       F. P.