NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Ko je manje suveren

U Nici su četiri evropske velike sile - Nemačka, Francuska, Britanija i Italija - uspele da sačuvaju zajednički primat: čak i kad Evropska unija bude gotovo dvostruko veća, zbir njihovih glasova prilikom donošenja odluka biće veći od zbira glasova bilo koje moguće koalicije malih zemalja

      Bilo da je ocenjen kao uspešan ili kao manje uspešan, samit u Nici je nesumnjivo istorijski sa jednog stanovišta: bavio se pitanjem prenošenja vlasti sa suverenih država članica Evropske unije na zajednička centralna tela u interesu neke buduće jedinstvenije i verovatno federalizovane Evrope. Evropska unija neće moći da bude efikasnija, osobito kad se proširi, ako već sada ne započne dublje reforme sopstvenih institucija i ako ne uskladi odnose između zajedničkog i opšteg. To je ona stara priča o snopu prutova. A ona je neodvojiva od uloge, uticaja i očuvane ili umanjene moći svake zemlje u zajedničkom odlučivanju, što se u suštini svodi na ograničenje suvereniteta.
       Zemlje koje su danas van ove integracije, a žele da u nju uđu, podležu takođe postupnom ograničavanju suvereniteta, i to na dva načina. Prvo, moraju se, već u procesu kandidovanja za članice, lišiti mnogo čega od onoga što smatraju delovima svoje suverenosti i podrediti se sve strožim normama EU i, drugo, moraju računati s time da će i naknadno, kad ih prihvate u članstvo, zajedno sa svima ostalima više od svoje nacionalne vlasti preneti Briselu nego što su to dosad uradile redovne članice.
       Dogovor u Nici, naime, predviđa da Evropska unija ima nekoliko stepena evolucije - do 2004, kad će biti primljene nove članice i kad će se birati novi i uvećani Evropski parlament, do 2007, kad Evropska komisija treba da postane manja ali efikasnija, sa ingerencijama operativne vlade, do 2010, kad će valjda već postojati i evropski ustav.
       Sam pojam ograničenog - ili umanjenog ili prenesenog - suvereniteta nas asocira na mračna vremena kad su zemlje Varšavskog ugovora 1968. godine okupirale Čehoslovačku, to je u Istočnoj Evropi objašnjavano i opravdavano, pored ostalog, i takozvanom Brežnjevljevom doktrinom o ograničenom suverenitetu. Po njoj, zemlje nekadašnjeg državnog socijalizma bile su dužne da svoje nacionalne interese i suverenitet u znatnoj meri podrede zajedničkoj ideologiji, odnosno proleterskom internacionalizmu i opštim komunističkim ciljevima, prema viđenju Moskve.
       Suvišno je i ukazivati na razliku između pozicije satelita u Varšavskom paktu i slobodne države u Evropskoj uniji - u kojoj se dobrovoljno svi odriču dela vlasti u izgradnji zajedničkih demokratskih institucija - ali je činjenica da otkad postoji svet postoje veliki i mali, jači i slabiji. Stepenom suverenosti ipak se određuju mesto i uticaj svake države u savezu, samim tim i korist od slobodnog udruživanja.
       U Nici su četiri velike evropske sile - Nemačka, Francuska, Britanija i Italija - uspele da sačuvaju zajednički primat: čak i kad Evropska unija bude gotovo dvostruko veća, zbir njihovih glasova prilikom donošenja odluka biće veći od zbira glasova bilo koje moguće koalicije malih zemalja.
       Ali, nije uspeo pokušaj Nemačke da se izdvoji od ostale tri velike sile i da u Ministarskom savetu, ključnom zajedničkom telu za donošenje odluka, izvojuje veći broj glasova, shodno svojoj najmnogoljudnijoj populaciji. Nisu sasvim prošli ni nemački predlozi o razgraničenju ingerencija Evropske unije od ingerencija država članica, što bi se, po mnogim, ponajviše britanskim, tumačenjima moglo da svede na federalizaciju Evrope po uzoru na ustrojstvo Savezne Republike Nemačke, odnosno na stvaranje "evropske superdržave". Nisu prošli ni predlozi Francuske o stvaranju evropske armije koja bi bila nezavisna od NATO-a. Nisu uspeli ni Britanci da zauvek sačuvaju pravo veta radi zaštite najvećeg broja oblasti od posebnog nacionalnog interesa.
       Ali, ako pravo veta - kojim su se koristili svi, a najviše najveći i najjači - prestaje da važi za blizu 40 dodatnih raznih oblasti, od zakonodavstva do trgovine, onda su se dela suvereniteta odrekli i oni najmoćniji i najuticajniji. Veto bi kroz pet godina prestao da postoji i odluke bi se donosile takozvanom kvalifikovanom dvotrećinskom većinom.
       Iako se pazilo da neki među jednakima ne budu "više jednaki nego drugi", manje zemlje su bile najupornije u odbrani svog suvereniteta. Tačno je da su principi, norme i zajedničke vrednosti za sve isti, ali je tačno i to da manji naprosto strepe da ne budu potisnuti na marginu i da, zajedno sa umanjenim uticajem, ne počnu da gube i identitet.
       Portugalci, koji su bili među najglasnijima, čak su govorili o "ponižavanju" i zapretili napuštanjem samita. Danci tvrde da ne postoji "ni evropski narod ni građanin Evrope" i da su male zemlje ipak države, a ne evropske regije.
       Manje zemlje su se osetile manje suverenim posebno u raspravi o predlogu da se smanji broj komesara u Evropskoj komisiji. To bi značilo da neke do njih ne bi ni imale svoje predstavnike. Veliki su morali da naprave ustupak: svako će imati svog komesara, ali ne za sva vremena, nego do uvećanja Evropske unije. Kako je izmenjen i broj predstavnika u Savetu ministara u korist većih zemalja, u malim je uvećana strepnja da će u budućoj efikasnijoj Evropi o sudbini svih odlučivati predstavnici velikih kojima mali čovek u maloj zemlji nije neophodno dao svoj glas. I tu je napravljen ustupak većih manjima: Evropski parlament, za koji se pretpostavlja da će više kontrolisati Komisiju, biće uvećan sa 626 na 740 neposredno biranih poslanika.
       Nije sve baš mnogo jasno, ali je napravljen prodor bez presedana: konsenzusom je odlučeno da se više o svemu ne odlučuje konsenzusom, nego, kroz pet godina, dvotrećinskom većinom. A o tome ko će, srazmerno svojoj veličini, dati više od svog sadašnjeg suvereniteta, još je, izgleda, prerano govoriti.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu