U sećanju (1948-2000)

      Iguman manastira Ostrog, arhimandrit Lazar (Adžić) preminuo je na Vojnomedicinskoj akademiji 6. decembra 2000. Arhimandrit Lazar rođen je 1948. godine u okolini Gackog.
       Zamonašen je 1979. godine u manastiru Hilandar, posle završene više škole i studija teologije u Sarajevu. Poslednjih deset godina proveo je kao nastojatelj ostroškog manastira i kao veliki graditelj i obnovitelj duhovnog života u Crnoj Gori. Posmrtni ostaci igumana Lazara sahranjeni su 7. decembra u novoosnovanom ostroškom manastiru Jovan Do, u Stubici kod Nikšića 7. decembra.
      
       Na vest o smrti igumana manastira Ostrog naviru sećanja na ovog izuzetnog duhovnika i čoveka.
       Kad nije bio u Jovan Dolu, što je obično subotom i nedeljom, otac Lazar ispovedao je pod Ostrogom. Tada se otegne nepregledna kolona ispred njegove ispovedaonice. LJudi strpljivo čekaju da budu primljeni. Mnogo toga ih muči. Pred njim su potpuno otvoreni, iskreni. Samo tako i može da im pomogne.
       Ne pominjući imena, o nekim slučajevima mi je otac Lazar lično pričao. O drugima sam čula od monaha.
       Ispoveda se mlada uplakana žena. Muž se udaljio od nje i dece. I jednog dana u krevetu svog supruga, ispod dušeka, primećuje sektašku literaturu. Voli svog supruga i želi da mu pomogne, ali je nemoćna. Zlo je uzelo maha. Otac Lazar je savetuje. Odlazi utešena.
       Bračni par bez dece moli Oca da im pomogne. Žele dete iznad svega. On "vidi" kada će ga dobiti i to im saopštava. Došli su opet pod Ostrog, ali ovoga puta da se zahvale za prinovu u porodici. Takvih primera je mnogo.
       Jednu devojku je nekoliko puta vraćao kući. Uvek joj je govorio da nije spremna za monašenje. Savetovao joj je da osnuje porodicu. Osim toga, ona nije imala roditeljski blagoslov za monašenje. Bez njega je nemoguće ispuniti njenu želju.
       Otac Lazar je vodio pravu bitku protiv pušenja. Desio se zanimljiv slučaj kome je prisustvovao monah N. U porti Donjeg manastira stajala je grupa mladića. Iguman im je prišao i uprevši prst u jednog rekao: "Zašto pušite dve paklice dnevno. To vas vodi u sigurnu smrt." Momci su bili zapanjeni.
       Droga je uzela maha. Bio je mnogo nesrećan zbog toga. Tešio je roditelje, vodio duge razgovore sa mladima koji su je koristili.
       Teško je podnosio ljudsku patnju. Dešavalo se da prekine ispovest i naredi da se čoveku koji je kod njega donese pomoć u novcu iako to ovaj nije tražio.
       Iguman je bio veoma obrazovan čovek i odličan psiholog. O tome je i pisao. Ponirao je u ljudsku dušu, ali uvek tražeći samo dobrotu kakvu je i sam posedovao.
       Monah S. govorio je o sledećem slučaju. Pod Ostrog dolazi jedna ruska četvoročlana porodica sa dve devojčice. Otac Lazar, izlazeći iz manastira, dobro ih zagledavši, obraća se ocu porodice: "Idite kod sveca Vasilija i pomolite se. Kad se vratite kući, prestaćete da pijete. Tada ćete dobiti sina za kojim toliko čeznete."
       Mnogo je takvih primera vezanih za ime ovog monaha koji je poznat i po neimarstvu, što je u tradiciji nemanjićke vere. I sam je obavljao teške fizičke poslove iako već narušenog zdravlja.
       Rezultati tog pregalaštva su očigledni. Na decembarskom suncu, na dan sahrane, bleštali su novosagrađeni manastiri u Jovan Dolu.
       Zamonašen je u našem najvećem molitvenom središtu, Hilandaru. Neko vreme proveo je u Pustinji kraj Valjeva. NJegov odlazak u Ćeliju pipersku znači veliko obnavljanje ovog manastira.
       Zatim dolazi pod Ostrog. Tu je više od deset godina.
       Iguman Lazar je čudo. Suviše je duboko u srcima ljudi da bi njegov biološki kraj bio konačan. To potvrđuje i ogromna masa ljudi prisutna na celonoćnom bdeniju, odavanju poslednje pošte ovom duhovniku.
       Mitropolit Amfilohije Radović bio je te noći takođe uz svog igumana. U jednom trenutku će reći: "Na vidiku nemamo takvog čoveka. Niko ga ne može zameniti."
       I ne može. Sve nas koji smo ga poznavali grejala je njegova ljubav i toplina. Uzdizala nas je njegova duhovnost.
       Više stotina ljudi s upaljenim svećama dočekalo je svitanje u Manastiru koji je bio u tami, a odsjaj sveća dizao se do oblaka paleći vatre na nebu.
       Tako je Jovan Do, velika duhovna škola, koju je neumorni pregalac Lazar stvorio, doživeo prvu sahranu i to onoga koji mu je život udahnuo.
      
       PROF. B. LAZAREVIĆ