Prof. Biljana Lazarević: Četrdeset dana pod ostrogom (2)

      Manastir Ostrog se sastoji od dva manastira: Gornjeg i Donjeg. U Gornjem je telo Sveca Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Po crkvenim pravoslavnim kanonima tela umrlih se ne balsamuju, a telo našeg Sveca ostalo je u celosti od sredine 17. veka kada se upokojio.
       Posle određenog broja godina Sveca presvlače. Poslednje presvlačenje bilo je 1996. godine. Monah koji je prisustvovao svečanom činu rekao mi je da su Svečeve noge i ruke potpuno savitljive.
       U crkvici ispod Časnog Krsta nalaze se mošti ovog Čudotvorca. Preko njegovog tela prebačen je tanak pokrivač. Ispod se naslućuju obrisi čitavog tela. Pored odra mogu se čuti molbe na svim jezicima sveta. Manastir čuva puno štaka i nosila koje su teški bolesnici iscelivši se ostavili. Stotine priča zapisanih i u predanju kruže o Svecu Vasiliju. I rukopisna knjiga ovih zapisa svedoči o čudima.
      
       ČUDA: Jedna neoprezna mlada majka stavlja na bedem pored Svečevog groba kolevku sa bebom. Nemirna beba prevrće kolevku i pada sa visine od sedamdeset metara. Kolevka se potpuno raspala, a beba nastavila da guče ležeći na travi potpuno neozleđena. Danas je unuk ove bebe prava manastirska maskota. Često je pod Ostrogom. Nisam uspela da ga upoznam.
       Ovo nije jedini primer. Ima ih na stotine koji potvrđuju ono što se o ovom Svecu govori.
       I pisac ovih redova doživljava čudo. U februaru ove godine odlazim na poznatu parisku kliniku zbog oslabljenog vida. Pronađoše mi kataraktu. Nisam želela da je operišem pre Ostroga, jer sam već imala blagoslov za boravak. Posle dvadesetak dana provedenih u manastiru osećam poboljšanje, ali sam smatrala da je ono trenutno. Bog je, međutim, preko Sveca Vasilija imao neke druge planove sa mnom.
       Posle četrdeset dana naši lekari utvrdiše da nema ni govora o katarakti. Dokumentaciju sa pariske klinike čuvam za uspomenu. Mnogo je nepoznanica i puno mističnog vezano za ovaj manastir.
       U Gornjem manastiru, kraj samog zvonika, nalazi se mesto gde je Svetac izdahnuo. Tu je iz stene nikla vinova loza koja i danas rađa. Često sam na tom nevelikom prostoru. Okopavam i zalivam cveće.
       Prijatno sam iznenađena kada helikopter naše vojske "pravi poklon" iznad zvonika. To se naši vojnici klanjaju Svecu. I tako svakoga dana.
       Tražeći puteve ka Bogu ljudi nauče da treba ostaviti po strani naše realno prosuđivanje, logiku, neke uzročno-posledične veze. Treba se prepustiti osećanjima. Tada nas srce uvodi u samo središte događanja ukazujući na nešto nepoznato, na jednu drugačiju dimenziju života o kakvoj do sada nismo razmišljali.
      
       OTAC TADEJ: Naš veliki duhovnik iz manastira Vitovnice, koji se nalazi na putu prema Petrovcu na Mlavi, uvek je izazivao veliku pažnju. Gde god da se pojavi, centralna je ličnost, a njegove se reči pamte i ponavljaju. Tako je bilo i ovoga puta kada se obreo pod Ostrogom. Među monasima u ovom manastiru je dosta njegove duhovne dece. Dočekali su ga kao najrođenijeg.
       Otac Tadej je, uopšte, svuda omiljen. Čim se čulo da je pod Ostrogom, čitava Crna Gora uputila se ka manastiru. Vernici postavljaju pitanja, a on, iako u dubokoj starosti, pokušava da svima odgovori.
       Otac Joil sa Ostroga, budući da je duhovno čedo mudrog Starca, odvodi ga u manastir iznad Kolašina gde sneg počinje da kopni tek maja meseca.
       Usled oštre klime pozli ocu Tadeju pa gospodin mitropolit Amfilohije Radović, naređuje da ga dovedu na Prevlaku. Stanje zdravlja je krenulo na bolje, i otac Joil ga ponovo vraća u Kolašin. Ali ovoga puta bolest uzima maha pa vojska helikopterom prebacuje oca Tadeja u manastir Duljevo iznad Budve.
       Prošlo je više od dvadeset dana kako sam pod Ostrogom, a nikako nemam priliku da posetim oca Tadeja. Ovog velikana naše duhovne škole dobro poznajem. Sa grupom žena često sam odlazila u Vitovnicu, ne da nam "nešto kaže", već da pomognemo manastiru u kome je malo monaha, a puno posla. Uvek je bilo mnogo vernika koji su dolazili da čuju Starčevu živu reč.
      
       SUSRET: Jednoga dana doživljavam prijatno iznenađenje. LJubazni domaćini sa Ostroga odlučuju da me manastirskim džipom prebace do Duljeva. Molim za blagoslov da sa mnom krene i monahinja kod koje sam na poslušanju, jer je ona ušla u monaški život uz duhovne pouke oca Tadeja.
       Grabimo prema Budvi odakle počinje uspon ka ovom malom manastiru. Dan za pamćenje! Vedar, nasmejan. Skoro u svakom dvorištu cvetaju magnolije. Osećam neku vrstu mentalnog kupanja. Srećna sam zbog skorog susreta sa mudrim Starcem.
       Manastirsko dvorište u Duljevu nije veliko. U njemu posluje mlađi jeromonah. Kad je čuo razlog našeg dolaska, reče nam da se odmah vratimo, jer bi "pola Crne Gore to isto htelo, a otac nema blagoslov da bilo koga primi". NJegov domaćin ne dozvoljava nikakve posete, jer je u shimi, a to znači da ne govori. Sve vreme provodi u molitvama i ćutanju. Retko jede.
       Osetila sam olakšanje čuvši da domaćin nije trenutno u manastiru. Koliko sam dugo čekala ovaj trenutak i prevalila toliki put! Uprkos protivljenju mladog jeromonaha pokucah na keliju oca Tadeja. Niko se ne javlja.
       Odškrinem vrata i vidim ga kako namešta krevet meni okrenut leđima. Pozvah ga, a on ne okrećući se reče kako nema blagoslov da bilo koga prima i da se smesta vratim kući.
       Na moje insistiranje okreće se. I on se raduje susretu. Pokušavam da mu pomognem da siđe do trpezarije. Odbija pomoć. Od poslednjeg susreta on se osvežio, oporavio. O planovima za povratak u Vitovnicu ništa ne govori, ali je presrećan zbog načina kako su ga Crnogorci prihvatili. Ukazuju mu pažnju na svakom koraku i nikako ne žele da se vrati u Vitovnicu. On je za njih živi svetac.
       Sedimo u manastirskoj trpezariji. Vadimo poklone koje smo doneli. Znamo da je voće potrebno monahu, a nigde ga ne primećujem u trpezariji. Otac Tadej, verovatno, sledi primer svog domaćina - i on dane provodi u velikom odricanju.
       Pitamo ga kako da se ponašamo u situaciji kakva nam je u zemlji.
       Savetuje da se molimo. Govori o našoj velikoj duhovnoj snazi zahvaljujući kojoj ćemo moći i u trenucima najvećih iskušenja da izađemo kao pobednici, da sačuvamo ovaj svet i sebe i smisao našeg postojanja u njemu.
       Na pitanje šta da poručim našima u Srbiji kaže: "Molim Vas neka niko ne dolazi. Nemam blagoslov da primam. Ovde sam samo gost."
       Moram da požurim natrag ka Ostrogu, jer je dan na izmaku. Opraštam se od dragog Starca. Plačem. On izlazi do puta i dugo mi maše.
       U grlu osećam strašnu gorčinu.
      
       OPROŠTAJ: Od svih postova vaskršnji se izdvaja po strogosti i značaju. Ustanovljen je još u apostolska vremena. U vreme njegovog trajanja u svakoj molitvi obraćamo se Bogu za oproštaj grehova.
       U manastiru se, uoči posta, dešava nešto neobično. Svi monasi su u novim mantijama, užurbani. Atmosfera postaje svečana. Čeka se iguman pa da svi krenemo u Gornji manastir gde ćemo se moliti Bogu da nam oprosti za sve ono što smo grešili prema svima, ali u prvom redu prema najbližima.
       Na putu ka Gornjem manastiru toliko je vernika kao da se cela Crna Gora pokrenula. Na parkingu primećujem i kola beogradske registracije.
       Svi su monasi pored Sveca. Liturgiju drži iguman što svemu daje poseban značaj. Čuje se vizantijsko pojanje iz grla svih monaha koji su na kolenima i čelom na zemlji. Prave metanija kojih će biti u vreme posta svakoga dana na bogosluženju.
       Više stotina ljudi bilo je van manastira u istom položaju kao monasi. Pravili su metanija. Oni bliži klečali su na betonu, a dalji na zemlji. Nisam uspela da ih sve obuhvatim pogledom. Celu liturgiju prati predivno pojanje.
       Naše pravoslavlje je poznato po duhovnim pesmama. Postoje podaci koji tačno govore koliko je ljudi rimokatoličke i protestantske vere prešlo u pravoslavlje zadivljeno lepotom naših duhovnih pesama. O tome svedoče i mnogi skitovi oko Hilandara koje su kupili ljudi drugih vera.
       Monahinja me vuče provlačeći se između monaha i vernika. Želi da smo bliže Svecu. Posmatram prizor koji će mi ostati urezan u pamćenje. Svi su na zemlji, na kolenima. Potresena iznad svake granice počinjem da plačem.
       Iznenađenje me je tek čekalo kada je služba u Crkvi bila završena. Svi monasi su klečali jedan prema drugome i molili za oproštaj. Tako su jedan po jedan dolazili i do mene govoreći: "Oprostite, sestro, ako sam Vas bilo čime povredio." Moje suze bile su im odgovor. Čime su mi se mogli zameriti ovi divni ljudi?!
       Odlazim u keliju uplakana, tronuta. Pitanja mi naviru. Ako bismo u mirjanstvu ovako postupali, bilo bi manje zatrovanih odnosa, mržnje, žuči. Shvatam da je Božja milost bezgranična, ali moramo da se molimo, tražimo oproštaj.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Prof. Biljana Lazarević iz Smedereva predavala je srpsko-hrvatski jezik i književnost do penzije. Stekla je ugled i poštovanje: šest nagrada na saveznim takmičenjima, znatno više na republičkim. Po prirodi posla koji je radila i u duhu vremena u kome je živela - svoje interesovanje držala je podalje od religije, crkve, molitve i manastira.        Onda se promenilo vreme, promenio se život prof. Lazarević i - ona je pronašla veru. Ali gospođa Lazarević        je od one vrste ljudi koja se ničeg ne laća bez vidnih posledica. Tako je plod njenog angažovanja biblioteka o veri koja je pridodata fondu gradske biblioteke u Smederevu. A početkom godine prof. Biljana Lazarević je rešila da "okusi" manastirski život. Dobila je dozvolu da 40 dana provede u manastiru, ali ne bilo kom. Bila je u Ostrogu - svetom mestu koje je svake godine cilj hiljada hodočasnika. Ovo je njen zapis o ljudima koji su tamo, i o tom izuzetnom mestu.