Godinu dana posle smrti prvog predsednika Hrvatske koji je pre deset godina na ovu funkciju izabran gotovo plebiscitarno, građani u njemu vide ličnost s izmešanim osobinama dobrog oca nacije i zlog nacionaliste

      Sveti Ante, ako si u stanju, makni Stipu, a vrati nam Franju, čulo se ovih dana na grobu prvog predsednika državno osamostaljene Hrvatske, dr Franje Tuđmana. Godišnjica smrti pokojnog predsednika dovela je u nacionalnu metropolu nekoliko hiljada ljudi koji su jasno pokazali šta misle o promeni vlasti u zemlji. Komemorativni skup na centralnom groblju Mirogoj u Zagrebu pretvorio se u demonstracije protiv politike koju danas vode predsednik Stjepan Mesić i premijer Ivica Račan, a koja, kako se čulo, vodi jedino "sjedinjenim jugoslavenskim državama". Veliki poštovaoci dr Tuđmana misle da Hrvatska nikada više neće dostići trenutke "zvjezdane demokracije", ali kritičari njegove politike upozoravaju da tako i treba da bude jer je došlo vreme da zemlja ostvari demokratiju po meri svih svojih građana. Dok jedni misle da je baština dr Franje Tuđmana danas izvrgnuta ruglu, drugi žele da ona bude vrednovana van kulta ličnosti. U političkim krugovima, ovako podeljena mišljenja otvorila su uvek zanimljivu raspravu o tome da li je Hrvatskoj danas potrebna "detuđmanizacija" i kako pet miliona građana treba da se odnosi prema poslednjih deset godina svoje istorije.
      
       Demonstracije na groblju
       Oni koji su se desetog decembra okupili oko Tuđmanovog groba na Mirogoju uglavnom nemaju ovakvih dilema. Ubeđeni su da državu vode nacionalni izdajnici, pa je dvanaestak naprasno penzionisanih generala Hrvatske vojske dočekano dugotrajnim ovacijama. Reč je o grupi visokih oficira, a među njima su i oni sa "haškim dosijeom" za koje se smatra da su pokušali vojni puč protiv predsednika Stjepana Mesića i nove vlasti u Hrvatskoj. Slično oduševljenje dočekalo je i porodicu pokojnog predsednika, a promukli glasovi egzaltiranih demonstranata pozivali su starijeg Tuđmanovog sina Miroslava da postane "novi Franjo".
       Populističke parole nacionalnih nostalgičara nisu slučajne. Miroslav Tuđman, inače predavač na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, nekada je upravljao tajnim policijama svoga oca, a za njegovo svedočenje izuzetno je zainteresovan Haški tribunal. U prvim danima smene vlasti u Hrvatskoj pričalo se da je njegova obaveštajna služba HIS umešana u nestanak ključnih dokumenata pokojnog predsednika koji su potvrđivali hrvatsku umešanost u rat u Bosni i njegove planove o podeli susedne države sa bivšim jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Miloševićem.
       Sasvim suprotno mišljenje vlada na područjima Hrvatske koja su donedavno bila ratna pozornica. Stanovnici Vukovara, Vinkovaca, Osijeka, Splita, Šibenika i mnogih drugih mesta u Slavoniji i Dalmaciji organizovano su stigli na Tuđmanov grob kako bi pokazali "izdajničkim purgerima" da rat za njih još nije gotov. Uzrujani povici "smijenimo bandu komunističku" garnirani napadima na novinare za koje je procenjeno da ocrnjuju dr Franju Tuđmana, pokazali su da Hrvatska još nije doživela svoju poratnu katarzu. Dok su Vukovarci, recimo, s ponosom postavili ploču kojom je nekadašnja ulica maršala Tita u centru grada preimenovana u ulicu dr Franje Tuđmana, u Zadru je ploča sa njegovim imenom razbijena, a stanovnici gradića Jastrebarsko između Zagreba i Karlovca već mesecima ogorčeno protestuju protiv namere da se Tuđmanovim imenom nazove mesni trg. Stanovnici zagorskog sela Veliko Trgovišće u kojem se rodio pokojni predsednik Hrvatske složno tvrde da im on ništa nije dao, jer za vreme njegove vlasti nisu živeli ništa bolje nego ranije. Političari bivše državne administracije iz Hrvatske demokratske zajednice, koji su svečano ulazili u rodnu kuću Franje Tuđmana pretvorenu u muzej, jasno su demantovali ovakve procene. NJihovi luksuzni automobili zatamnjenih stakala parkirani pred skromnom seoskom kućom u Velikom Trgovišću bili su prvi znak da su za vreme Tuđmanove vlasti živeli neuporedivo bolje od njegovih suseljana...
      
       Neposlušni baštinici
       Ovakve kontradikcije među običnim ljudima samo su odraz neslaganja koje u Hrvatskoj vlada među vodećim političarima nekad vladajuće Hrvatske demokratske zajednice. Otkako je ova partija izgubila vlast na izborima početkom godine, hadezeovci su se našli na brisanom prostoru ljutite domaće javnosti. Deo njih preventivno se sklonio u politički oportunije stranke, a deo je počeo da brani izvorne principe Tuđmanove partije i politike. Među treće spadaju "neposlušna politička djeca" pokojnog predsednika. Od disidenata je najpoznatiji autor knjige o tajnim razgovorima Tuđmana i Miloševića u Karađorđevu, bivši predsednikov savetnik Hrvoje Šarinić. Posle poraza na izborima za gradonačelnika gradića Samobor u blizini Zagreba, on se povukao sa političke scene. Nekadašnji Tuđmanov ministar spoljnih poslova i nekadašnja savetnica za politička pitanja, dr Mate Granić i Vesna Škare-Ožbolt, osnovali su stranku Demokratskog centra. Smatraju da je Hrvatska demokratska zajednica na izborima neslavno propala zbog vlastitih propusta, ali Hrvatska ipak ne bi smela da zaboravi nacionalne korene koje je Hrvatima otkrio pokojni predsednik. Na Tuđmana se poziva i bivši šef njegovog lekarskog konzilijuma dr Andrija Hebrang. Mada ga je Tuđman smenio pod teškom i uvredljivom optužbom da je "američki čovjek" koji mu radi o glavi, Hebrang je zajedno sa Miroslavom Tuđmanom osnovao Udrugu za hrvatski identitet i prosperitet. NJihove procene o kursu Mesićeve i Račanove vlasti tvrđe su od procena Demokratskog centra Granića i Ožboltove. Hebrang i Miroslav Tuđman sigurni su da zemlja danas srlja u propast jer nju vode opasni levičari i boljševici koji Hagu svakodnevno izručuju "hrvatske vitezove" koje Međunarodni sud za ratne zločine traži kao moguće ubice civila i ratnih zarobljenika.
       Najnepopularniji političar Tuđmanove ere koji se i danas povezuje sa degutantnim spletkama i kriminalnim zaverama u Hrvatskoj, dr Ivić Pašalić, uglavnom ćuti. Gotovo da nema medija koji ga ne proziva, a trenutno je u centru velike afere o tzv. zločinačkoj medijskoj organizaciji kojom je nekadašnji Tuđmanov savetnik za unutrašnju politiku, uz pomoć srodnih urednika i novinara, nastojao da ostvari monopol nad svim medijskim izdanjima u Hrvatskoj. Pašalić se u javnosti poslednji put pojavio na predstavljanju monografije o dr Franji Tuđmanu u njegovoj rodnoj kući. Ubeđen je da je bio i ostao na pravoj strani koja pobeđuje. Mada među političarima Hrvatske demokratske zajednice koji se međusobno bore za Tuđmanovo nasleđe gotovo da i nema onih koji su u dobrim odnosima sa dr Ivićem Pašalićem, svi se slažu da se radi o najopasnijem protivniku hrvatske javne scene koji ni izdaleka nije završio svoju karijeru.
      
       Minut ćutanja
       Pašalićevo ime pominjalo se u poslednjim danima života predsednika Franje Tuđmana kao ime njegovog budućeg naslednika. Tada se pričalo o testamentu koji je navodno napisao prvi hrvatski predsednik, a koji je zatim netragom nestao. Međutim, dr Andrija Hebrang tvrdi da Tuđman nikada nije ni imao nameru da imenuje naslednika i da upravo današnji događaji pokazuju koliko je to bila pametna odluka.
       Možda i zato što je od nekoliko miliona ljudi koji su pre godinu dana došli na Tuđmanovu sahranu, godišnjica smrti "oca domovine" okupila tek hiljadu građana koji su u metropolu uglavnom stigli iz provincije... U knjižarama se više ne kupuju Tuđmanove knjige, a ako se to prezime pomene u novinama obično je vezano uz neki skandal o nezakonitom bogaćenju ove porodice. Godinu dana posle smrti prvog predsednika Hrvatske koji je na ovu funkciju, pre deset godina, izabran gotovo plebiscitarno, nacija u njemu vidi ličnost koja u sebi ujedinjuje i dobrog vođu nacije i zlog nacionalistu istovremeno. NJegovo doba ostalo je simbol rata za nezavisnost Hrvatske za koju se na referendumu 1991. godine izjasnilo 94 odsto građana, ali i simbol nacionalne netrpeljivosti, dvolične politike prema Bosni i Hercegovini i do tada neviđene korupcije u državnoj administraciji. Deset godina Tuđmanove vlasti bile su i godine kad su u Hrvatskoj otvoreno i nekažnjeno kršena ljudska i nacionalna prava, što je zemlju na duže vreme smestilo u karantin evropskih političara.
       Bez obzira na tajanstveni testament koji je navodno ostao posle dr Franje Tuđmana, za naslednika se pobrinulo biračko telo Hrvatske. Ono je promenilo ne samo sopstvenu političku volju nego i politički kurs zemlje. Ni kancelarija predsednika Stjepana Mesića ni kabinet premijera Ivice Račana ne pokazuju naročitu želju da se pompezno prisećaju vremena kada je Hrvatskom vladao Franjo Tuđman. S ponekim izuzetkom potrebu za tim ne pokazuje ni hrvatska nacija. Godišnjica smrti pokojnog predsednika Tuđmana obeležena je zato polaganjem venaca na njegov grob, posetom "Oltaru domovine" na obroncima Medvednice iznad Zagreba, posebnom emisijom na državnoj televiziji koju je platila stranka dr Tuđmana i minutom ćutanja u Hrvatskom državnom saboru. Sve ostalo prepušteno je porodici pokojnog predsednika.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ
      
      

Liberal drugačije Hrvatske Smrt poznatog književnika, filozofa i političara Vlade Gotovca bila je jedan od retkih događaja koji nikoga u Hrvatskoj nije ostavio ravnodušnim. Vlado Gotovac umro je 7. decembra u rimskoj klinici "Gemeli" od metastaziranog karcinoma jetre. Bolest ga je pre mesec dana udaljila sa političke scene, ali kao počasni predsednik Liberalne stranke Gotovac je izjavio da se nikada nije bojao samoće. Rođen je 1930. godine u Imotskom, studije filozofije završio je u Zagrebu. Radio je kao novinar, a sedamdesetih godina nekoliko je puta hapšen, osuđivan i zatvaran zbog učešća u maspoku, poznatijem kao Hrvatsko proljeće 1971. godine. Devedesetih godina postao je predsednik Matice hrvatske, a njegov politički angažman u liberalnom delu javnosti često je dolazio u sukobe sa oficijelnom politikom u doba vladavine Franje Tuđmana. Na predsedničkim izborima 1997. godine na njega je pokušan atentat za koji je bio odgovoran jedan od vojnika iz obezbeđenja tadašnjeg predsednika države. Gotovac je kasnije zapisao da mu je dugo trebalo da poveruje da se takve stvari događaju u Hrvatskoj kakvu je zamišljao i priželjkivao. Pre godinu dana Vlado Gotovac dao je intervju za NIN i u njemu rekao da je veoma često posećivao Beograd i družio se sa srpskim piscima, ljudima iz kulture, novinarima, sveštenicima. "Tamo je bilo ljudi koje sam volio i cijenio", rekao je pokojni hrvatski liberal i pesnik. "Ali, svi su narodi imali svoje katakombe i kad su se one otvorile, pred nama su iskrsli postupci za koje nismo vjerovali da su uopće mogući. Bile su to zamke naših potisnutih mitologija."               Z. S.