NAZIV IZLOŽBE: Slike, crteži, terakota
AUTOR: Milan Blanuša
Galerija na Andrićevom vencu

      Đorđe Kadijević
      
       U nevelikom prostoru preuređene Galerije na Andrićevom vencu, slikar koji, poput Milana Blanuše, pravi slike velikog formata, ne može baš mnogo da se pokaže. Ali, i toliko prostora je dovoljno da onda kada izlaže umetnik Blanušinog ranga, pruži posetiocu izuzetan doživljaj. Može se reći da je u ovom slučaju reč o dvostruko izuzetnom doživljaju. Prvo po čemu je Blanuša izuzetan, jeste tematika njegovog slikarstva. Za razliku od svojih brojnih kolega koji su zaokupljeni istraživanjem mogućnosti jezika likovne umetnosti, ili onih koje zanima problem komunikativnosti struktura proširenih ili "novih" medija, Blanuša je okrenut prema slici aktuelne stvarnosti koja čini sadržaj našeg svakodnevnog života. Kao glavni protagonista na toj sceni otvorene realnosti pojavljuje se čovek anonimnog lika, neupadljive spoljašnjosti. Taj naš dvojnik prikazan je na karakterističan način, zatečen u nekoj radnji čiji motiv i cilj uvek ostaju diskretno prikriveni. Taj "sivi čovek", kako ga naziva Kosta Bogdanović u tekstu za katalog ove izložbe, pojavljuje se na svetlosti dana, dok njegovo delovanje ostaje u senci. Blanuša se prihvata zadatka da pokaže paradoksalni efekat te "svetleće tame" koja prožima izolovane ambijente životnog prostora njegovih junaka. Izvanrednu ekranizaciju prizora takve sadržine Blanuša je ostvario na monumentalnom platnu čija figuralna kompozicija prikazuje kolektivnu radnju posmatranja pomračenja sunca - sa marljivom upotrebom zaštitnih naočara. Blago nagoveštena ironična aluzivnost ovog prizora, njena diskretna simbolika i prikrivena metaforičnost, jesu pokazatelji Blanušinog izbalansiranog osećanja mere kojim on kontroliše stepen svoga "angažmana", ostajući superiorno u poziciji "ni za ni protiv".
       Ono drugo što Blanušu čini stvaraocem izuzetnog značaja vezuje se za vrstu medijskog izraza kojim se on služi. Blanuša je, prosto rečeno, jedan običan slikar. On ubedljivo dokazuje da jezikom klasičnog, štafelajskog slikarstva mogu da se tematizuju sadržaji koji obuhvataju činjenice primarne životne aktuelnosti, proverene na relaciji umetnost-stvarnost. Blanušin primer time osporava uporno naturani stav da se, navodno, nova stvarnost sveta može adekvatno umetnički izraziti samo jezicima "novih" medija. Dela ovog izuzetnog stvaraoca daju osnovu za upravo suprotan stav, po kome se pitanje vrste medijske objektivacije sadržaja stvaralačke svesti ne postavlja kao primarno. Za umetnost danas i sutra primarne su vrsta tog sadržaja i vrednost njegovih činjenica, a ne njegova jezička i medijska prezentacija.