Neobična zvezda predratnog i poratnog Beograda, glumica Nevenka Urbanova neprestano je okružena divljenjem i simpatijama obožavalaca. Ono što nije doglumila zbog preranog odlaska iz pozorišta, nadoknađuje pisanjem

      Tajnu zna ona. Za nas, okolo, ostaje mit: o glumici ni previsokoj, ni prelepoj, zbog koje se čekalo u redu ispred Narodnog pozorišta. I to u vreme kad još nije bilo organizovanog publiciteta, koji će upravo Urbanova konstatovati u poratnoj evropeizaciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U nedostatku svetskijih parametara (jer, pedesetih je teatarska informisanost dobacivala tek do Mađarske), Veljko Petrović je primetio: "Ja sam ovakvu glumicu video samo u Pešti. To je bila Kombasegi Frida."
       Posle "Tetovirane ruže" u kojoj je tumačila Serafinu, dvadeset šest puta je izlazila ispred zavese, pozornica je bila prepuna cveća.
       Ustreptali udvarači, sa žutim ružama u naručju, u međuvremenu su promenili boju kose, dobili u obimu, rečenice Urbanove postale su literarnije a zagonetka - veća. Ne glumi, ne pojavljuje se, ne daje intervjue, a tu je, priređuje gozbe za prijatelje, miri zavađene, teši uvređene, piše. Za Maju Dimitrijević, Tatjanu Lukjanovu... ključne dileme i pretpremijerni strahovi dobijaju epilog upravo u Nevenkinom kućnom univerzitetu. Prva komšinica Ive Andrića, sa adresom na istorijskoj lokaciji između Dvorskog i Pionirskog parka, između svih skupština, Urbanova je prošla mitinge, prebijanje naroda, smenu petokrake i orla, bombardovanje, ono davno i virtuelno i - dočekala revoluciju. Ne, ne bi se pojavila ni danas. Očuvana od javnosti, ona je stalna tema sećanja, tekstova i epistola. Ispisnici Urbanove sa uzdahom evociraju opsesiju njenim biljka-strukom i ekstravagancijom, mole da se piše o glasu devojčice, još krepkoj eleganciji pokreta.
       Strpljiva do kaprica, Urbanova je, misao po misao, godinama slagala stranice i objavljuje knjigu "Svici koji slovima svetle". Koncepciju određuju emocije i njeni lični, unutrašnji zakoni. I hronologija je "nadnaravna", onakva kako se inače vreme odvija u krajnje emotivnom životu. Nepravedno "sklonjena" iz Narodnog pozorišta, pominje to rečenicom dve, kao kad se beži od bolnog čina, zatim se tome vraća smirenijim razmišljanjem, naknadnom mudrošću. Prvi put progovara da se njen odlazak poklapa sa dolaskom Bojana Stupice u Narodno pozorište, ali istovremeno beleži kako je bila i Bojanovo "rame za plakanje" onda kad kritika nije imala milosti za njegove režije. Knjiga se otvara poglavljem "Sećam se", poetskim fragmentima iz detinjstva u Bečeju, sa baštom kao ključnom metaforom doživljaja stvarnosti.
       - Dovodila sam drugarice u velike kapije naših prečanskih kuća i u polumraku im, od komada polomljenog stakla i upaljene sveće, prikazivala svoje sunce koje je sjalo lepše od pravog.
       "Svetozare, pa ovo dete će biti glumica", govorio je Pera Dobrinović njenom ocu, poznatom vojvođanskom violinisti. Deda Arkadije Romanov bio je Rus iz Ukrajine sa kosom kao u Gogolja.
       Audiciju u Narodnom pozorištu polagala je pred Grolom, Predićem, Simom Pandurovićem, Kašaninom...
       "Možda ćeš se jednog dana kajati", dobacio joj je Predić dok je ona, trčeći niz stepenice, vikala: Primljena sam, primljena sam!
       Prva uloga sastojala se od jedne rečenice "Evo me milostiva gospođo!" Ali čast je bila u tome što je rečenica upućena velikoj partnerki - Žanki Stokić.
       Setno niže redove o prelasku na školovanje u Beograd, počecima u Narodnom pozorištu, žudnji za slikarstvom. Veruje da je ulogom male prostitutke u "Gopseku", po Balzaku, oživela slikarstvo Tuluza Lotreka. Zagledana u veliki svet, jednom je, zbog gostovanja MHT-a u Beogradu zaboravila da ima predstavu. U Parizu je upoznavala majstorstvo govorne fraze i osećanje stila... Od 1925, kada je postala član Narodnog pozorišta, do 1960. odigrala je 150 uloga. Među njima su Klodina u Molijerovom "Žoržu Dandenu", Madlena u "Strašnim roditeljima", Keti Zajdl u "Maturi", Lola Montez u "Opčinjenom kralju", Ledi Erlin u "Lepezi ledi Vindermir", Julija u "Obožavanoj Juliji", Serafina u "Tetoviranoj ruži", barunica Kasteli u "Gospodi Glembajevima".
       "Spoj misaonosti i emotivnosti, snažna intuicija, smisao za ekscentričnost, bežanje od starih i novih šablona", beleži Miroslav Belović, "bile su osnovne odlike njene nadahnute glume koja je bila predmet divljenja cele prestonice." Zašto je otišla onda kad je bila u najvećoj glumačkoj snazi?
       - Dolazeći u Narodno pozorište, Bojan Stupica je postavio uslov da se penzionišu svi predratni glumci da bi mogao da ostvari "renesansu Narodnog pozorišta"...
       Prerano je skinuta sa repertoara "Obožavana Julija", predstava koja je punila kuću.
       Od 1959. nije ušla u Narodno. Retko i prolazi pored njega. Pristala je, samo, da 1994, povodom 125 godina pozorišta, otvori izložbu fotografija u Galeriji SANU. Pitali su je čime je nadoknadila odlazak iz teatra.
       - To se ne može nadoknaditi, može se samo stalno bežati.
       U međuvremenu, u "izgnanstvu" neguje intelektualno-prijateljskke gozbe kao svojevrstan kućni teatar. Ko je imao sreću da okusi tog Nevenkinog čara, mora priznati da izlaskom iz njenog garsonjera-prostranstva postaje čovek s drugim pogledom na svet, naročito na njegove konkretnosti.
       Iz detaljne dokumentacije o sebi, Urbanova izdvaja odlomke kritika, delove intervjua, fotografije naglašeno glamurozne i ženstvene, skice kostima (neke je lično kreirala) svoje slikarske radove, besede, stihove.
       - Kritiku sam shvatala kao bodovanje u atletici, gde se skokovi mere santimetrima. Najidealnije bi bilo kada bi kritičar poznavao glumce samo sa scene. Kada su pisali o meni, pored reči "talenat" uvek je stajalo "originalan". Posle serije uloga u kojima sam igrala zavodnice, fatalne i kapriciozne žene i žene iz polusveta, upravnik Predić je govorio kako i one glumice koje su uporno odbijale te uloge sada traže da ih igraju. Verovatno i zbog toga što sam ja i sa takvim, negativnim ulogama sticala popularnost i osvajala publiku.
       Pored uloga koje su odbijale njene koleginice, specijalnost su joj bile epizode, čak uloge bez reči. Takva je bila Eskimka u komadu "Među vukovima". Nada Riznić odbila, Urbanova prihvatila i za tri grlena krika dobila stojeći aplauz. I kad je nije bilo u podeli, Rakitin joj je davao tekst da nauči: "Nevenočka, ipak spremi ulogu, ide zima, biće influence pa ćeš moći da uskočiš..."
       Knjiga sadrži minijature i eseje o Raši Plaoviću, LJubinki Bobić, Dobrici Milutinoviću, Ireni i Branku Jovanoviću, Jovanu Ćirilovu, Stevanu Staniću, Dušanu Trniniću, Dari Milošević, Viktoru Starčiću, Rakitinu...
       "Ti slobodno pusti nek se grane šire. Ja ću da sečem ono što meni ne treba - govorio je na probama Jurij LJvović.
       Pisana najpre iz ličnog uživanja, rečnikom žene svesne obožavanja koje je dugi vek prati, Nevenka Urbanova je, naravno, ponešto i prećutala. Ili, preletela, kao leptir iz njene bečejske dolme. Kao kod svih fatalnih žena, najpikantnije je u detaljima. Tako tek u jednoj fusnoti otkrivamo da je 45 godina u "prijateljstvu" sa slikarem Dimitrijem - Diškom Marićem (autor korica), nekada mladićem u džinsu koji je, uz Nevenku, postao beogradski Piter O'Tul.
       - Neću mu to reći, da se ne uobrazi - rekla bi, kao svaka velika, samoljubiva zvezda. Kojoj, ni tako zavodljiv i dugovečan život nije dovoljno savršen da ne bi bio retuširan. Tu i tamo, na fotografijama je docrtan koji uvojak, haljini dopisan oblik današnje dopadljivosti. Nije ni čudno što su je partneri pitali sa koje strane mogu da je zagrle. Jer, događalo se da joj garderoberka, dva sata pre početka, špenadlama fiksira izgled za večernju predstavu.
      
       BRANKA KRILOVIĆ