Ako krajem iduće godine plate porastu na 180 maraka, građani će se osećati kao da im je u džepu sadašnjih 110 maraka. Nije u pitanju ni varka, ni obmana, već malo matematike i realnosti, u kojoj Međunarodni monetarni fond ima sporednu ulogu

      Ne, nije tačno da je Međunarodni monetarni fond (MMF) tražio da se plate u zemlji podignu na 180 nemačkih marka, kako je to nedavno tvrdio jugoslovenski premijer Zoran Žižić, i ne, uopšte nije tačno da je MMF tražio ograničavanje plata, kako je to nedavno u Skupštini Jugoslavije novinarima rekao srpski premijer "u nastajanju" Zoran Đinđić.
       Lideru Demokratske stranke (DS), koji se još slabo snalazi u ekonomskim terminima, morao je indirektno da replicira potpredsednik savezne vlade i stranački kolega Miroljub Labus, objašnjavajući da se MMF neće baviti ni podizanjem ni ograničavanjem jugoslovenskih zarada. Kad 20. decembra budu obelodanjeni rezultati sporazuma videće se ko je bio u pravu.
       Primer s platama, koji je sa stanovišta građana možda zanimljiviji samo je jedan od nekoliko, kojima je u poslednjih nekoliko dana proizvedeno niz predrasuda o MMF-u, koje bi, pre svega, mogle dosta da koštaju srpske vlasti.
      
       Pregovori
       "Mi smo ti koji dajemo program. Neće biti stranog nametanja", kaže za NIN Božidar Đelić, šef Labusovog savetničkog tima i budući srpski ministar finansija, posredno demantujući svog starijeg kolegu LJubomira Madžara koji je nedavno rekao da očekuje da će Fond biti glavni pisac našeg programa.
       Pisma Fondu u kojim se vlasti raznih zemalja obavezuju na dogovorene programe ekonomskih mera vrlo su slična ali od zemlje do zemlje postoje relativno široke varijacije u zahtevima koje postavlja Fond. Reklo bi se da u praksi sve zavisi od snage pregovarača. Fond stiže sa nekim formulama u glavi, ali sa vrlo malo informacija. Vlasti su obavezne da im daju svako obaveštenje ekonomske prirode koje traže. Naravno, i do domaći pregovarači moraju ubedljivo da predstave svoj program.
       Pored pisama, Fond objavljuje i "Staf report" koji pišu članovi misije svom Izvršnom odboru direktora u kome daju obrazloženje zašto smatraju da je predloženi program dobar i zašto zemlji i pod kojim uslovima treba dati određeni novac. U našem slučaju to će, najverovatnije, kako je rekao Đelić, biti oko 150 miliona dolara.
       Stend baj aranžmani su kratkoročni i tranše novca se odobravaju na po tri meseca, a onda se proverava šta je od uslova ispunjeno i da li može da se krene u sledeću fazu. Kasnije se pregovara o aranžmanima na tri godine.
       Ključni uslovi se, u svim stend baj aranžmanima zovu "performans criteria". To su kvantitativni (cifarski) pokazatelji. U programima se kao kriterijumi pojavljuju visina pozajmica koje budžeti mogu da uzmu od bankarskog sistema, nivo ili rast ukupne aktive centralne banke, minimum deviznih rezervi, maksimum zaduživanja države, maksimalni fiskalni deficit, emisija novca i slično - ne naravno sve odjednom jer inače vlasti ne bi imale mogućnosti da manevrišu u vođenju ekonomske politike.
       Sve što se MMF i vlasti dogovore dostupno je javnosti na sajtu MMF-a, izuzev ako se tome usprotive lokalne vlasti.
      
       Plate
       U programu koji je pregovaran u vreme Ante Markovića, plate su bile ograničene, ali to ne mora da bude slučaj i ovog puta, kako je uostalom rekao i Labus. Ipak izvesno je da će Fond, kako je najavio potpredsednik savezne vlade , postaviti uslov da se one mogu isplaćivati samo iz realnih izvora, a to znači da će plate prosvetara, ili zdravstva zavisiti od priliva u budžet i, eventualno, dodatnih donacija, a plate u preduzećima od toga koliko su zaradila, što će već biti dovoljno teško. Jedan od ključnih proboja koji je potopio program bivšeg guvernera Dragoslava Avramovića je onaj u sektoru plata. Fond u principu nema pravo da određuje zemljama kako će da troše javna sredstva. Tek ako se neki oblici potrošnje pojave kao "strukturni problem" koji ne dozvoljava uspostavljanje ravnoteže, onda on može zahtevati "strukturne promene" koje će problem da reše. Ograničavanje plata pojavljuje se kao uslov Fonda tek ako se primeti da njihov rast dovodi u opasnost rušenje čitavog programa. Ali dokle god se u programu može jasno pokazati odakle će se nešto realno finansirati i dokle god se takva obećanja ispunjavaju, Fondu ostaje malo argumenata da se nekom obliku potrošnje usprotivi.
      
       Cene
       Nije verovatno da će Fond tražiti da se cene u infrastrukturnim delatnostima preko noći podignu na svetski nivo. Ipak, plate, dugovi i investicije u ovim oblastima će odnekud morati da se pokriju, te je verovatno da će biti traženo da te cene (struja, voda, komunalije) postupno podignemo na nivo koji će moći da obezbedi puno pokrivanje troškova i otplate dugova i investicija u NIS-u, EPS-u i lokalnim komunalnim preduzećima, koja proizvode najveće gubitke u srpskoj privredi. Stojan Stamenković smatra da će podizanje tih cena najviše uticati na ukupan nivo inflacije, dok će ostala preduzeća prilagođavati svoje cene kupovnoj moći, kao što su već i počela da rade (kao na primer kod snižavanja cene mesa).
      
       Šok terapija
       "Mi ćemo odbiti šok terapiju jer je naša privreda već u šoku", kaže Đelić, a nebrojeno puta je to već ponovio i mandatar Đinđić. U stvari, MMF i Jugoslavija će 20. decembra zaključiti sporazum koji podrazumeva veoma klasičan pristup, kakav je do sada primenjen u gotovo svim centralnoevropskim zemljama. U predizbornoj kampanji Demokratske opozicije Srbije (DOS) taj se program može nazivati kako je kome drago, ali onog momenta kada se Đinđić obavezao da neće štampati novac i da će držati inflaciju na niskom nivou (10 odsto na godišnjem nivou, planira savezna vlada, 30 odsto kažu eksperti), on je samim tim pristao na realnost da će neki ljudi morati ili da budu otpušteni, ili da rade džabe. Dokle god je odgovor ovo drugo, od privatizacije, reforme i ubrzavanja rasta nema ništa. Što lokalne vlasti više varaju građane lažnim obećanjima da promene neće biti bolne, time više dovode u opasnost zemlju da joj bude nametnuta rigorozna šok terapija.
      
       Otpuštanja
       U principu, Fond u sporazumima traži privatizaciju ili zatvaranje određenih preduzeća tek onda kad se pokaže da se preduzeća koja imaju najveće gubitke nikako ne restrukturiraju, da "jedu" raspoloživi novac i ugrožavaju ravnotežu u makroekonomskom sistemu.
      
       "Mi već imamo visoku stopu nezaposlenosti (27 odsto) i naš uslov MMF-u će biti da se ta stopa ne povećava", kaže Đelić. Stamenković, koji je u vreme Milke Planinc a kasnije i Ante Markovića pregovarao sa Fondom, kaže da to može biti naša želja, ali da će to biti teško sprovodljivo. "Ko će da plati razliku u ceni koštanja proizvodnje automobila 'jugo', čija je proizvodna cena 8 000 DEM, a prodajna 6 000 DEM. Do sada je to radila država, a sada će to biti isključeno", kaže Stamenković.
       "Tačno je da će sada takve stavke morati da se izbace iz budžeta i da više nema privilegija", kaže Đelić, u čijim rukama će biti srpska kasa, "ali spremili smo se mi za 'Zastavu'".
       Strategija vlasti je da naprave presing pre svega na Evropljane, da dobiju pomoć koja će biti direktno iskorišćena za potporu budžeta ("Oni to ne vole, ali mi ćemo insistirati", kaže Đelić, a zatim i povoljnije uslove za restrukturiranje preduzeća koji podrazumevaju i socijalne pakete.
      
       Bol
       Brzina, i bol koji će prilagođavanje izazvati zavise od političke snage rukovodstva odnosno od političkog jedinstva naroda. "Poljaci su imali jedan cilj, da uđu u Evropu, i zato su i imali snage da prođu kroz sve muke. To i nama treba", kaže Đelić. "Političkih razlika u DOS-u ima, ali one nisu takve da bi ugrozile sprovođenje reformi", kaže on.
       Sporiji put, koji je nešto manje "šokantan" i koji bi u kratkom roku imao umerenije posledice na proizvodnju i standard ljudi zapravo zahteva mnogo veću političku snagu i veću međunarodnu pomoć.
       Zašto? Jednostavno zato što kad ljudi počnu da gube posao i (mizerne) privilegije oni počinju da se politički organizuju i pružaju otpor. Na kraju, veliki je rizik da stare snage, kroz lažna obećanja, opet dobiju priliku da ceo program reforme zaustave, kao što se to desilo 1991. godine, a zatim krajem 1994. godine.
      
       Moć argumenata
       Jedan od argumenata u korist šok terapije koji je iznosen u jeku rasprava posle pada Berlinskog zida jeste da su postepene promene rizičnije za povratak na staro stanje. Ipak, sad kad se "sablast komunizma" rasplinula, i pošto se pokazalo da je i šok terapija ponekad suviše rizična, Fond je u poslednje vreme postao značajno fleksibilniji za argumente zemalja u kojima se sprovodi program, ako one imaju jake argumente za to. "Moje iskustvo govori da Fond nije krut i da, ukoliko postoje dobri razlozi ne insistira slepo na onome što je zamišljeno", kaže Stamenković.
       Kao primer pogrešnog predoziranja MMF terapije, Stamenković navodi Rumuniju u kojoj su uspon doživele krajnje desničarske snage, a na kraju, na predsedničkim izborima pobedio levičar. "I na MMF-u i na našim vlastima je da osmisle program koji za godinu dana neće dovesti nekoga kao što je, na primer, Šešelj, na vlast" kaže on.
      
       TANJA JAKOBI