Naša se sudbina, hvala bogu, više ne rešava u Vašingtonu kao nekada

      Prošlo je ravno pet sedmica od predsedničkih izbora pre nego što je Amerika konačno saznala ko će joj u naredne četiri godine biti predsednik. Američki pisac Gor Vidal odavno veli da u njegovoj zemlji postoji jedna politička partija, samo sa dva desna krila. Ikonoklastični Vidal mora da je našao osobitu draž u sledećim činjenicama: - pobedio je čovek koji nije dobio većinu glasova birača; - pobedio je konzervativniji od dva kandidata; - presudio je Vrhovni sud SAD u kom je pet konzervativnih sudija nadglasalo četiri manje konzervativna.
       Ni Srbi nemaju razloga da budu nezadovoljni. Direktna posledica pobede DŽordža Buša je to da Ričard Holbruk neće postati državni sekretar, kao što bi bio da je, ne daj bože, pobedio Al Gor. Nečije osećanje pravde dobiće zadovoljštinu time što je, u krajnjoj liniji, poražena bombaška politika Medlin Olbrajt koja je u Alu Goru imala čvrstog saveznika.
       Šalu na stranu, međutim, Srbi danas imaju dubljeg razloga za radovanje. Jugoslavija je proteklih pet nedelja sebi mogla da dopusti luksuz da mrtva-hladna prati zbivanja na američkoj sceni. U Beogradu se nad debaklom u koji su se tamošnji izbori pretvorili likovalo mnogo manje nego, na primer, u savezničkom Parizu. Katkad se čini da smo zaista na putu da postanemo normalna zemlja, kako nam je uoči izbora obećavano. Zemlja u kojoj prosečni građanin nema razloga da strahuje od ishoda američkih izbora više nego kakav stanovnik Danske, na primer. U kojoj niko ne mari dolaze li na vlast u Americi bombaški raspoloženi "intervencionisti", poput Ala Gora, ili blagi "izolacionisti", poput DŽordža Juniora. Možda smo stvarno na putu da se jednog lepog dana probudimo u zemlji u kojoj se u otmenijem društvu o politici, domaćoj ili međunarodnoj, više neće ni pričati. I u kojoj će nas, sve zajedno, sasvim slabo interesovati ko će biti ministar policije.
       Već se iz ove perspektive čudno prisetiti da je Slobodan Milošević celu prošlu godinu žarko priželjkivao upravo ovakav ishod američkih predsedničkih izbora, da je bodrio svoje partijske drugove da istraju do spasa zvanog Buš. I da je, po svemu što se dosad zna, letos sazvao rane predsedničke izbore u želji da budućeg američkog predsednika što pre stavi pred svršen čin (Milošević je tvrd orah... Bolje se ne fiksirati na njega... Smetnuti ga sa uma). Goran Matić nam je ironično poručivao da ćemo, kad dođe Buš, morati da naučimo da živimo bez američkih pritisaka, ma kako nam se to činilo neobičnim... NJegovo se predskazanje obistinilo, samo ne onako kako je očekivao, i onda kad to njegovom gazdi više nije ni od kakve koristi. Slobodan Milošević je na kraju dobio američkog predsednika kakvog je želeo, ali dockan.
       A pod njim smo imali život koji je zavisio od hirova ličnosti poput Medlin Olbrajt, da ne govorimo o izvesnom Leonu Firtu o kom nismo mnogo znali premda je bio glavni ideolog Gorove moralističke spoljne politike. Sada više ne moramo da brinemo kakve je uspomene, lepe ili ružne, Medlin Olbrajt ponela iz Beograda kao devojčica. Za Miloševićevog vakta brinuli smo i o sujeti Ričarda Holbruka, o kojoj se neko veče na Televiziji Palma javno vajkao Slobodan Milošević. Naša se sudbina, hvala bogu, više ne rešava u Vašingtonu kao nekada.
       To ne znači da je Miloševićeva računica sa Bušom bila glupa: nije. Štaviše, i pod novim okolnostima i nova vlast u Beogradu se, po svoj prilici, pritajeno raduje Bušovoj pobedi. Ne iz plitke osvetoljubivosti, već iz suvog političkog realizma. Srbiji zbog Kosova odgovara Bušova nakana da povuče svoje trupe iz Evrope. Evropljani, koji će se tada više pitati, nisu klečali kraj nogu Hašima Tačija u Rambujeu, nisu se s njim konsultovali satelitskim telefonom za vreme bombardovanja, nikakve mu političke usluge ne duguju. To što Buš ne ume ni da izgovori imena stranih državnika ovde ne izaziva osećanje teskobe kakva zbog toga vlada u prestonicama američkih saveznika. (Milo mi je što je gospodin Milošević sišao sa vlasti, stvarno je rekao Junior u oktobru, dodavši: Za mene je to jedno strano ime manje za pamćenje.)
       Kada Bušova buduća savetnica za nacionalnu bezbednost, Kondoleza Rajs, kaže da pripadnici 82. divizije imaju pametnija posla nego da prate dečicu u školu, to vređa Evropljane (kojima se posredno sugeriše da njihovi padobranci nemaju pametnija posla nego da drže decu za ruku na putu do škole), ali Srbi zbog toga nemaju osobitog razloga da se žaloste.
       Gospodin Olivije Dijamel, član Evropskog parlamenta, u "Mondu" od 11. novembra pisao je da DŽordž Buš predstavlja "kretenizaciju" američke demokratije. To, ne znači, opet, da mi nemamo nešto korisno da naučimo od Amerikanaca u trenutku njihove najveće ustavno-političke krize. Prvi je nauk, naravno, da je dobro što su naši izbori bili pre njihovih jer bi bilo teže održavati nivo indignacije nad izbornim nepravilnostima. No, drugi je ozbiljniji. Amerikanci su upravo dobili predsednika nad čijim legitimitetom će ostati da visi ozbiljna sumnja. NJihov je ideološki dramatično podeljeni Vrhovni sud (pet naprema četiri) odlučio u korist kandidata koji uživa ideološku podršku većine sudija. NJihovo tumačenje Ustava nekim čudom se poklopilo sa njihovim političkim simpatijama. Saznali smo ono što znamo iz sopstvene prakse: ako se vešt sudija potrudi, u ustavu će naći uporište za rešenja koja se savršeno podudaraju sa njegovim ličnim političkim uverenjima. Isto tako se podudarilo da su objektivni i nepristrasni, ugledni i uticajni američki listovi koji su podržali Gora, do samog kraja imali više razumevanja za sudije koje su nalazile pravničke argumente za njegovu pobedu. Ali kada je Vrhovni sud doneo odluku, nacija se disciplinovano povinovala. Amerikanci imaju poverenje u vladavinu prava i stabilnost svojih institucija. Pravda možda nije pobedila (Gor je po svemu sudeći osvojio 300 hiljada glasova više od Buša, ali je komplikovan izborni sistem bio protiv njega), no jeste pobedilo pravo: institucije prava i tradicija poverenja u te institucije. To je tradicija koju moramo izgraditi i bez koje nema stabilnosti, nema demokratije i nema budućnosti.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ