("Odgovor", NIN br. 2604)

      Na pitanje radoznalog novinara kakvo je sada stanje u njegovoj dojučerašnjoj partiji, gospodin Željko Simić, s glasom pravednika koga nisu poslušali na vreme i dok je bilo vremena, odgovara: "Stanje u SPS-u uoči Kongresa podseća na narodnu poslovicu: Kuća gori, a baba se češlja. Međutim, tu bih misao malo preformulisao kako bi bila preciznija, pa u mojoj verziji ona glasi: Kuća gori, a baba se ondulira - pravi trajnu." Tako sada priča čovek koji je, u inat mnogim zahtevima da bude smenjen ili bar da da ostavku, istrajavao u ministarskoj fotelji, onoj za kulturu, iako se ona već "dimila": odžak je bio zapušen, a promaje niotkud. Zato ovo njegovo (kao) svedočenje izmiče etičkom prigovoru ili estetskom ukoru; ono je u prostoru njegovog okrnjenog sentimenta samopoštovanja. Ako si znao kakvi su, zašto si bio s njima i to sa dve "jake" stolice, onom državnom i onom partijskom, uvek dobrodošlim pojavljivanjem i uslikavanjem i sabranim delima u nekoliko knjiga o čemu mnogi mogu samo da sanjaju, Nikola Milošević ili Đuro Šušnjić, na primer!? Uzgred, mogao bi kao doskora prvi čovek srpske kulture, bar ove činovničke, da pripazi na jezik koji smo baštinili od svojih starih a ne da ga prepada nakaradama od tuđica: on će onu poslovicu malo da "preformuliše" kako bi bila "preciznija", da bi u njegovoj "verziji" glasila - kako ne treba.
      
       MILENKO KARAN,
       Budva