U minulim godinama ceo srpski narod prisustvovao je demonstraciji muzičkog beščašća nametnutog od estradne "praziluk elite" čije su perjanice bile gejše režima zadužene da NAMETNU haremski zvuk Šumadiji koja će, umesto da igra kolo, vrteti kukovima, vežbati "trbušnjake" i mahati rukama zaslepljena u toj meri da umesto crkvenog zvonika vidi minaret. Za nakaradnu vlast bio je to pun patriotski pogodak i ogledalce njeno. To je vreme čuvene demagogije televizijskih i ibarskomagistralskih poslenika: "To narod voli"! Ta narodna ljubav prema muzici koju je vlast diktirala bila je posledica spoja centra moći i muzike jer tada "nova narodna muzika" nije stvaran izbor ili ukus masa (setite se masovnih pesama) već NAMETNUTI "pogled na svet".
       Da li postoji idealnije mesto od televizije da bi se to ostvarilo? Odgovor je "malo morgen", kako glasi i antologijska "misao" bivšeg uzročnika naše duhovne propasti, a čovek bez duhovnog života spreman je da se prikloni ideologiji i tako se stvara slika sveta u kojem vas Veliki Brat uvek posmatra. To je najstrašnije ostvarenje Orvelove fantazije.
       Svako ko je bio u stanju da trezveno razmišlja, jasna mu je bila zabluda da je muzika samo sredstvo opuštanja ili duhovne nadgradnje. Rečnik totalitarizma ima upisanu drugu reč-razgradnja! Pomenuti rečnik pod slovom "M" objasniće muziku kao opojno sredstvo manipulacije. Kao dokaz izneću vam nekoliko primera. U "pripremnom" periodu pred Drugi svetski rat u Nemačkoj su stvarani sjajni marševi zarad pokretanja masa u suludi pohod. Čitave generacije u titoističkim školama vaspitavane su masovnim pesmama. U nastavku, devedesetih godina, nametnuta i na medijima odnegovana bila je muzika laži i moralnog posrnuća: pseudofolk, pseudoduhovna i, kao vrhovno posrnuće, pseudopatriotska muzika "malih knindži", a kasnije "čuvara" mostova. Da smo u nekoj prestižnoj evropskoj sali priredili koncert naših muzičkih specijaliteta, slušaoci bi odmah videli da sa ovom zemljom nešto nije u redu.
       Suprotno navedenom postoji jedan prastari i dostojanstveni uzor. U legendarnoj Kini "starih krajeva" u državnom i dvorskom životu, muzici je bila dodeljena vodeća uloga. Napredak muzike identifikovao se sa napretkom kulture, morala i države, a majstori muzike imali su strogo da bde nad OČUVANJEM I ČISTOTOM "starih tonskih redova".
       Države u rasulu i narodi zreli za propast, takođe, ne mogu bez muzike! NJihova muzika je bučna i što je muzika bučnija, to ljudi bivaju melanholičniji, zemlja biva ugrožena, knez sve niže tone. Na taj način propada i suština muzike. Propast muzike je siguran znak za zahod vlasti i kulture!
       Vekovi su prohujali, a velelepna propast je bila očevidna 24. septembra uveče na Trgu u Beogradu. Ogromna bina, sazdana od isluženog i prljavog eksrežimskog zvuka, neumitno se urušavala naočigled protestujućeg naroda.
       I bilo bi sve gotovo da nas stalno ne prati jedno goruće pitanje: Šta da radimo sa muzičkim urednicima u liku vozača srpskih autobusa?
      
       ZORAN HRISTIĆ