Deo zapisa prof. Vladete Jerotića o jednom od naših najuglednijih duhovnika

      Duhovnik iguman Tadej, osvojio me je već posle nekoliko rečenica koje smo izmenili u bašti manastirskog konaka u kome stanuje. Rođen je 1914. godine, od mladosti je monah. Boravio je više godina u manastirima u Peći, Gornjaku, Vitovnici, dok nije dospeo u ovaj manastir. Omanji rastom, suvonjav, prosede, skoro već sede brade i kose, blagih kestenjastih očiju, razgovara smireno i vedro. Oseća se da je nečim ispunjen, što iz njega zrači i što ljude privlači, sa željom da budu u njegovoj blizini.
       Govorili smo, najpre, poduže o bolestima, o raku naročito. Bio je ovog leta u Prolom-banji, pored Kuršumlije, koja je već izlečila nekolicinu od raka. O jednom pacijentu koji je imao rak nosa, u već poodmakloj fazi, otac Tadej priča da je posle nekoliko meseci provedenih u banji, od raka ovog bolesnika ostao, tako reći, samo ožiljak. "Treba, naravno, i verovati u lekovitost banjske vode", kaže otac Tadej, "u čiju stvarnu vrednost nema razloga da se sumnja. Od svega je najvažnije kako bolesnik prima istinu o svojoj bolesti. Da ne ulazimo u haotičnost emotivnog života ljudi koji su dobili rak, veoma je značajno da saznanje o bolesti prime mirno. Ako se bolesnik ne uplaši i ne uznemiri, rak neće brzo rasti, ili neće uopšte da raste. Naprotiv, emotivna uznemirenost, preterana briga i strah ubrzavaju rast raka. Ako neko može još i da se upita za dublji smisao nastanka svoje bolesti, biće na najboljem putu mogućeg izlečenja, ali što je važnije - ispravljanja krive staze svoga dotadašnjeg života." Setio sam se skorašnjeg čitanja referata japanskih lekara koji su oni izneli na Svetskom kongresu psihosomatičara u Rimu. Saopštili su istorijat desetorice bolesnika sa rakom, uglavnom u poodmakloj fazi bolesti, koji su, osim dvojice, bez ikakvog lečenja izgubili svoju bolest i posle duže od deset godina, od kada je bolest bila histološki dijagnostikovana, ostali zdravi. Skoro svi ovi bolesnici bili su religiozni ljudi, svi su znali od čega boluju, svi su ovo saznanje primili mirno, a većina i kao znak potrebe za korekcijom dotadašnjeg života. Otac Tadej kaže da je prelest najteža čovekova bolest i pošto je svaki čovek sklon prelesti, telesne bolesti su popravljači i opominjači čovekovi. Čovek se buni protiv bolesti, sklon je roptanju i odbijanju davanja smisla bolestima, pa ipak, zdrav čovek, potpuno i uvek zdrav čovek, lakše gubi vezu sa duhom nego bolestan.
       Druga česta tema naših razgovora bila je čovekova težnja i čežnja prema Bogu i duhovnom usavršavanju. Otac Tadej, slično ocu Justinu Popoviću, misli da nije potrebno prihvatiti ideju reinkarnacije, jer se svaki čovek usavršava posle smrti počevši od onog stepena svoga duhovnog uzdizanja do koga je dospeo na Zemlji. "Nema nikakvog spavanja do Strašnog Suda, kao što uče neki sektaši. Kako Duh može spavati? On je neprestano budan i aktivan. Naše telo nije u stanju da prati Duh u ovoj aktivnosti, otud dolazi san, za vreme koga se telo na izvestan način odvaja od Duha i prepušta odmoru i oporavljanju. Za to vreme Duh je u svome svetu. On može tamo doći u dodir sa umrlim duhovima ili duhovnim svetovima uopšte. Retko se desi da se čovek ujutru nečega seti. Ima, naravno, i običnih snova koje proizvodi tkanje duše. Ono čime se duša u budnom stanju najviše bavi, to se i noću, kao na filmu, odvija. (...)
       Nije svejedno šta je ko želeo i za šta se borio na Zemlji. Duhovan čovek borio se za duhovno, za izlaz u nebo, telesan čovek borio se za zemaljsko. Izgleda u prvi mah da je mala razlika između nekoga ko je verovao u ideju pravde ovde na zemlji. Razlika je ipak velika, pa zato i pored prividne vere, poštenja i žrtve nekoga ko traži pravdu na zemlji, on i posle smrti produžava da želi pogrešno, i naći će se u pogrešnom društvu. Srodne duše se traže i ovde i tamo. Kada nađete neku srodnu duhovnu dušu ovde, ostanite sa njome, jer je velika radost družiti se sa istomišljenicima". Kada sam na ovo primetio da se kaluđeri u nekom brojnom manastiru ne slažu baš najbolje međusobno, otac Tadej se nasmejao i uzvratio da je to tačno, ali da je to zbog toga što su oni samo prividni istomišljenici. "Većina i u manastiru zadržava svoje navike, egoističke ciljeve i želje. Otud su mnogi svetitelji odlazili iz manastira i povlačili se u usamljenost isposnica." Da li je to bilo pogrešno, ili je pogrešno ostati sa monasima u manastiru, upitao sam. "Ovo su hteli da saznaju i sami duhovnici i dobili su iz duhovnog sveta odgovor da su oba puta ispravna - kada je duh LJubavi prisutan". (...)
       Treba li da napomenem da otac Tadej nije školovan čovek, jedva da je završio monašku školu, što ne znači da nije voleo da čita knjige, iako ne preterano. Ono što govori, pre bi se reklo da je plod njegovog unutrašnjeg sazrevanja, nego posledica pročitanih knjiga. (...)
       Kako se treba boriti protiv gneva? Na ovo pitanje došao je sam otac Tadej u razgovoru, kao da je znao da je to problem koji sam mislio da mu postavim. Naveo mi je primer dvojice svetogoraca koji su se četrnaest godina morali boriti protiv iskušenja gneva. Jednom se od njih pojavio sam Hristos i rekao mu da se gnev pobeđuje odricanjem želja i svoje volje. Otac Tadej kaže da se mi gnevimo, ili zbog toga što nam se ne ispunjavaju želje, ili što sebe izdižemo nad onim na koga se gnevimo. "Ako prestanem da se postavljam prema ljudima kao sudija i kao neko ko je vredniji, gneva neće biti. Isto je tako i sa našim nemirima. Nemirne misli izazivaju haotično stanje kod drugih ljudi sa kojima dolazimo u dodir. Moramo naučiti da vladamo svojim mislima, da unosimo red u njih, onda nam neće moći ništa da naude nemirne misli drugih ljudi. Treba da se učimo jednostavnosti i prostoti Hristovoj. Kada negde hoćemo da idemo i nekoga posetimo, pa unapred mislimo da ćemo možda smetati, onda naša poseta neće ispasti kako treba, jer već dolazimo sa zbunjujućim mislima koje će proizvesti negativno dejstvo na onoga kome idemo.
       Nema smirenja dok se srce ne umiri i ne počne da prima utiske spolja bestrasno. Ovakvo stanje nije lako postići i ono ne znači preosetljivost prema bolovima i patnjama drugih ljudi, već samo prema sopstvenim prohtevima koji i dalje izazivaju našu patnju. Kako sebe lišiti sebe, a i dalje ostati osetljiv za bolove ljudi i sveta? Samopregorevanjem. (...)
       Samo blagost i ljubav spasavaju i čoveka i ceo svet. Ništa se nije nikad postiglo nasiljem. Silom možeš samo izazvati otpor i mržnju. Zar nije tako u porodici, široj zajednici i u državi? Starac Amvrosije, kod koga sam u manastiru u Miljkovu bio mlad kaluđer, i sam učenik starca Amvrosija u Optina-manastiru, bio je neobično blag iguman. Nikad nikog nije kažnjavao. Od nas tridesetak kaluđera, većinom Rusa, a bilo ih je svakojakih, bio je jedan koji se povremeno gubio iz manastira, po sedam dana pio, i opet se vraćao u manastir. Ni njega nije kažnjavao. (...)
       Pričali smo malo i o nedavnom srpskohrvatskom ratu i međusobnom ubijanju nevinih. Otac Tadej, najpre, kaže da je višegodišnje otvoreno ili pritajeno potpirivanje mržnje jednog naroda protiv drugog, sve više ličilo na otvoren poziv Srbima da se svete za ustaške zločine u Drugom svetskom ratu. Znajući da su krivi, mnogi Hrvati plašili su se osvete, zato su se naoružavali i spremali se ne samo za odbranu, već i za napad. Uvek su takve reakcije u onoga ko je kriv i uplašen, ali sve se, ipak, odigrava, uvek, po Promislu Božijem. "Nevine žrtve seme su pokajanja i čistijeg života onih koji ostanu. Pouka ovakvih strašnih događaja takođe je uvek ista: na zlo ne može se i ne valja uzvratiti zlim. Posledice su uvek nedogledne. Već jedna jedina zla misao čoveka šteti i njemu samom i njegovoj okolini. Ako na zlo ne odgovorimo dobrim, mi vređamo i ožalošćujemo samog Hrista". Tim povodom otac Tadej ispričao mi je nedavno svoj san. U nekoj je velikoj crkvi u kojoj celiva ikone. Pred ikonom Gospodnjom pojavi se sam Isus plačući. Na njegovo pitanje zašto plače, Isus odgovara da je to zbog ljudi koji na zlo odgovaraju zlim.
      
       (Iz knjige "Razgovori sa pravoslavnim duhovnicima")