Spoljna i unutrašnja politika velike zemlje, pogotovu ako je ova i jedina preostala supersila, ne dozvoljava velike zaokrete i brze promene. Tako ni od dolaska DŽordža V. Buša za predsednika SAD ne treba očekivati dramatične promene u američkom spoljnopolitičkom kursu. Utoliko pre što se prilikom svake smene administracije između demokrata i republikanaca redovno isticalo da je spoljna politika SAD na njenim glavnim pravcima dvostranačka. Ovoga puta se njen dvostranački konsenzus još više ističe zbog tesne, u mnogo čemu kontroverzne, pobede predsednika Buša - Mlađeg.
       U ovakvim prilikama probni poligon za američku politiku prema spoljnom svetu su pojedine kritične tačke u svetu u koje se ubraja i veći deo prostora bivše Jugoslavije, tačnije Bosna, Kosovo, a potencijalno i zaplet oko Crne Gore, partnera Srbije u zajedničkoj državi, SRJ.
       Izabrani predsednik Buš je tokom izborne kampanje, za razliku od Gora, glasno i često isticao da će se zalagati za američko vojno dezangažovanje, odnosno smanjivanje vojnog prisustva po svetu, u prilog modernizaciji vojnog arsenala i povećanja efikasnosti i mobilnosti trupa, osposobljenih za brze intervencije, ako je moguće bez dodatne potrebe dužeg stacioniranja.
       Izborna obećanja se, što govore cinični komentatori, daju da bi se kršila. Međutim, u ovom pogledu se radi o ozbiljnom preispitivanju američke vojnopolitičke doktrine u svetu sve veće međuzavisnosti, brzog protoka kapitala i informacija i pratećih visokih tehnologija. Drugim rečima, za SAD je skupo i neracionalno predugo bavljenje vojnog personala i tehnike na prostorima kao što su Bosna ili Kosovo. Pred američkom diplomatijom je domaći zadatak da ovo bavljenje skrati ili učini izlišnim. Nadajmo se da će pri tome voditi računa da ishitrena rešenja mogu da budu rizična, odnosno da uopšte ne budu rešenja.
       Ličnosti koje su najavljene da će ubuduće formulisati i sprovoditi američku politiku prema spoljnom svetu pokazale su se u ranijim kritičnim situacijama kompletnim i odgovornim. To daje nade da stanovnici u zlosrećnim delovima sveta zahvaćenim krizama i konfliktima, neće biti nepotrebno izlagani neproverenim vojnopolitičkim formulama.
       Međutim, posthladnoratovske godine su donele značajne promene u načinu funkcionisanja američkog političkog establišmenta. Uvećao se broj aktera sa značajnim uticajem, koji uz to ne oskudevaju u materijalnim sredstvima. Predsednik i administracija ostaju centralni činioci, ako nisu skloni političkom samoubistvu, moraju da vode računa ko ih okružuje i koliko su snažni i koga predstavljaju oni koji im postavljaju zahteve i vrše pritiske. Za stabilizaciju prilika u jugoistočnoj Evropi, posebno oko Srbije i SRJ, to znači neophodnost kontinuiranog, "poslovnog" dijaloga sa administracijom, kao i sa priličnim brojem novih sagovornika na Kapitol Hilu, među poslovnim ljudima i naročito sa tzv. nevladinim sektorom. Ovog dijaloga van zvaničnika administracije odavno nema.
       Demokratske promene u Srbiji i SRJ, dolazak predsednika koji je uspeo da odbrani povereni mandat naroda, samo su širom otvorili vrata i prozore za sveže vetrove u jugoslovensko-američkim, tačnije srpsko-američkim odnosima. Šta će oni doneti, tek treba da se vidi. Mogućnosti su velike. Da li će šanse biti iskorišćene, ipak više zavisi od brzine i umešnosti sređivanja političkih, socijalnih i ekonomskih prilika kod kuće i veštine u promociji interesa manjeg partnera na političkoj areni SAD: Srbije i Jugoslavije.
      
       Autor je spoljnopolitički savetnik Predsednika Koštunice