Posle 36 dana neizvesnosti Sjedinjene Države su dobile 43. predsednika i svet je, uz sve zajedljive komentare o američkom izbornom sistemu, ipak odahnuo. Britanski laburisti su navijali za Ala Gora, ali je Toni Bler ipak požurio da bude prvi strani državnik koji će čestitati novom predsedniku obećavajući mu "nepokolebljivu podršku" Britanije. Lajonel Žospen je prilično nediplomatski doveo u pitanje legitimitet izbora novog predsednika, ali će Pariz sigurno naći načina da uveri Vašington u čvrstinu savezničkih odnosa. Socijaldemokrati koji su sa Klintonom trasirali "treći put" i drže vlast u najvažnijim evropskim zemljama Evrope moraće da se prilagode novom stanovniku Bele kuće koji propoveda "saosećajni konzervativizam".
       Svet iščekuje da vidi kakav će predsednik biti DŽordž Buš Mlađi. Mnogi misle da će on biti prilično hendikepiran time što mu je izbor obezbedila većinska petorka u Vrhovnom sudu, a ne većina birača. Tome dodaju da republikanci ipak ne drže Kongres jer je Senat podeljen popola. Bušu upisuju u slabost i potpuno neiskustvo u spoljnoj politici. Sve će, to možda uticati na samopouzdanje i uverljivost Bušovog delovanja; on je sam svestan toga i zato je u prvoj izjavi rekao Amerikancima: "Radiću na tome da zaslužim vaše poštovanje." Najvažnija ostaje ipak činjenica da je Buš legitimni predsednik najjače sile sveta. Što se iskustva u spoljnoj politici tiče, na prste jedne ruke mogu se izbrojati američki predsednici koji su ga imali u trenutku dolaženja na vlast (uključujući i Bušovog prethodnika Klintona), jer se izbori dobijaju na domaćim temama. Buš zato ima odličnu spoljnopolitičku ekipu - njegova je jača i ubedljivija nego Gorova.
       Buš je odabrao za državnog sekretara Kolina Pauela (63), ličnost nespornog ugleda po sposobnostima, iskustvu i integritetu. On je tvorac tzv. Pauelove doktrine o tome gde, kad i kako američka vojna sila treba da bude upotrebljena. Ta doktrina, ukratko, kaže: Sjedinjene Države treba vojno da intervenišu samo onda kada su, prvo, vitalni interesi nacije u pitanju, drugo, moraju da postoje jasni politički ciljevi, treće, mora da postoji saglasnost UN, četvrto, intervencija treba da se izvede odlučujućom snagom i peto, neophodno je da bude definisana strategija izvlačenja. Ova razumna lista uslova za intervenciju, koju je definisao jedan general, zamenjena je nečim što je kolokvijalno nazvano "Klintonovom doktrinom" koja je držala da SAD treba da se prema upotrebi sile ponašaju fleksibilnije kako bi se postigli praktični, pa i ograničeni ciljevi, drugim rečima da je upotreba sile prilagodljiv instrument spoljne politike.
       Drugo najvažnije mesto u oblasti spoljne politike, savetnika za nacionalnu bezbednost, dobila je prvi put jedna žena, Kondoliza Rajs, briljantni četrdesetpetogodišnji profesor političkih nauka na Stanfordu i istraživač u Huverovom institutu, ime poznato među političkim analitičarima. Ona je nedavno u "Foreign Afairs"-u kritikovala spoljnu politiku Klintona i Olbrajtove: krizu po krizu, iz dana u dan - bez jasnih prioriteta. "Nacionalni interes treba da zameni humanitarne interese ili interese međunarodne zajednice. Verovanje da SAD legitimno ispoljavaju snagu samo kad deluju u ime nekoga ili nečega duboko je ukorenjena u vilsonijanskoj misli."
       Ako se tome doda da je novoizabrani potpredsednik Dik Čejni, nekadašnji sekretar za odbranu, takođe ličnost nesumnjivog ugleda i iskustva, spoljnopolitički tim novog predsednika uliva poverenje. Valja uz to primetiti da su sve troje imali istaknuta mesta u administraciji DŽordža Buša Starijeg, a da su prvi put Stejt department i Savet za nacionalnu bezbednost dobili za šefove afroamerikance.
       Do promena će sigurno doći, ali verovatno ne dramatičnih. Evropu je tokom kampanje prilično alarmirala izjava gđe Rajs o "novoj podeli rada" između Amerike i njenih evropskih saveznika, odnosno SAD bi se okrenule više Aziji i Bliskom istoku a Balkan prepustile Evropi, što je shvaćeno kao nagoveštaj povlačenja američkih trupa iz Bosne i sa Kosova. Buš je kasnije rekao da nema povlačenja, što je po svoj prilici tačno, ali je verovatno da će na ovom području doći do izvesnog američkog dezangažmana u korist Evrope, o čemu svedoči skorašnja Pauelova izjava.
       U ovom trenutku prvi posao za Džordža Buša je popunjavanje negde oko
       6 000 mesta u novoj administraciji i to u roku koji je upola kraći nego što ga imaju novoizabrani predsednici. Onda tek dolazi na dnevni red formulisanje nove spoljnopolitičke strategije, pri čemu se ne treba previše oslanjati na predizborne platforme i govore. Ipak, realno je očekivati da će Bušova spoljna politika, održavajući kontinuitet, imati neke druge naglaske, biti uravnoteženija i manje ekspanzivna. I to ne samo zato što je Buš republikanac, što će reći tradicionalno više okrenut domaćim nego spoljnim prioritetima, nego još više zato što se Sjedinjene Države nalaze pred problemom redefinisanja svoje globalne uloge u vremenu konstituisanja jednog sveta mnogo drugačijeg od onoga u drugoj polovini 20. veka, koji više nije bipolaran, ali nije ni unipolaran bez obzira na to što je Amerika ostala jedina supersila. Amerikanci će morati doći do zaključka da postoje mnoge snažne regionalne sile i grupacije, da je današnji svet u stvari unipolarno-multipolaran i da je cena održavanja supremacije i unilateralnog globalizma veoma visoka. Pogotovu ako jednoga dana neviđeni "bum" američke ekonomije bude zamenjen usporavanjem ili čak recesijom.
       Nama će sa novom administracijom biti lakše, prvo psihološki, jer se novi ljudi ne zovu Bil Klinton i Medlin Olbrajt, za koje prirodno vezujemo odgovornost za odluku o bombardovanju. Drugo, mi ćemo u stvari prvi put posle deset godina imati normalne diplomatske odnose sa SAD. Naši odnosi su bili na najnižoj tački od daleke 1881. godine, kad su ih uspostavili malena Kneževina Srbija i velika Amerika na bazi potpune ravnopravnosti. Naša osnovna spoljnopolitička orijentacija jeste proevropska i naš strateški cilj pridruživanje Evropskoj uniji, ali do toga nećemo doći bez dobrih odnosa sa Sjedinjenim Državama. Na dobrom smo putu da to ostvarimo. Vreme je da i jedni i drugi okrenemo novi list.
      
       Autor je bivši ambasador Jugoslavije u SAD