On ima dvadeset sedam godina i doživljava ovacije na najvećim operskim scenama - pevao je u milanskoj Skali i otvorio sezonu 2000. u venecijanskom pozorištu La Fenice

      Sledeći savet svoje majke Radmile Smiljanić u čijoj klasi je studirao solo pevanje, Nikola Mijailović je posle ranih uspeha na domaćim takmičenjima prve korake u karijeri načinio u prestižnim svetskim školama. Diplomu je stekao na Konzervatorijumu u Beču 1993, a magistarske studije završio na Kertis institutu za muziku u Filadelfiji 1996. Sledi usavršavanje u pariskoj operi "Bastilja", na Muzičkoj akademiji zapada u Santa Barbari i operskoj akademiji "Renata Skoto" u Savoni. U samom vrhu operskih pevača obreo se sa diplomom Akademije za usavršavanje operskih pevača pri milanskoj Skali, na kojoj je boravio dve godine. Znanje je sticao od najboljih učitelja - Lejle Genčer, Luiđija Alve, Renate Skoto, Rikarda Mutija, Đuzepea Sinopolija..
       Sa dvadeset sedam godina Mijailović ima zavidan repertoar i desetogodišnje scensko iskustvo. Debitovao je na Bečkom konzervatorijumu u "Figarovoj ženidbi". U Boljšoj teatru u Moskvi nastupio je 1996. u Pučinijevim "Boemima", a iste godine u Filadelfiji pevao je sa Pavarotijem. U neke od značajnijih nastupa u poslednje dve godine spadaju izvođenje Rahmanjinovog "Zvona" u Milanu, uloga grofa Lune u Verdijevoj operi, izvođenje kantate "Karmina burana", uloga Stenija u Prokofjevoj operi "Madalena", solistički koncerti u Milanu, NJujorku, Savoni, Rimu.
       Početkom godine boravio je u Veneciji, nastupajući u ulozi venecijanskog gosta u operi "Sadko" Rimskog Korsakova, koja je prvi put izvedena u produkciji nekog italijanskog pozorišta. Upravo se vratio sa gostovanja u Limi, gde je u režiji Luiđija Alve nastupio u ulozi Eskamilja u operi "Karmen".
       U Beogradu će pored nedavno održanog humanitarnog koncerta u Narodnom pozorištu, premijerno nastupiti u naslovnoj ulozi opere "Evgenije Onjegin", a već početkom godine u ovom proslavljenom baritonu uživaće sicilijanska publika.
      
       Kako se desilo da postanete naš prvi operski pevač koji je nastupao u milanskoj Skali?
       - Slučajno i neočekivano prijavio sam se '97. na takmičenje pevača "Lejla Genčer" u Istanbulu i osvojio treće mesto, što je praktično značilo prvu mušku nagradu pošto su prva dva mesta osvojili soprani. Posle toga je usledio poziv za audiciju u Skali, u kojoj je Rikardo Muti baš u to vreme osnivao akademiju. To je bila prva audicija za jednu školu pri milanskoj Skali posle petnaestak godina. Bilo nas je više od 300 pevača iz celog sveta. Primljeno je sedam Italijana i sedam stranaca, mahom iz istočne Evrope. Mene su primili kao jedinog stranog baritona i sledeće dve godine pevao sam na daskama Skale. Imao sam veliku sreću što mi se ukazala takva prilika na početku karijere, jer da sam otišao ranije, ne bih bio spreman za Skalu. To je bila ogromna odgovornost, puno neprospavanih noći, ali nešto o čemu sam samo mogao da sanjam.
      
       Operski pevači u Italiji nisu vezani za jednu kuću. Kako teče vaša samostalna karijera?
       - Već na prvoj godini školovanja počeo sam da radim sa jednom agencijom i da gradim samostalnu karijeru nezavisno od Skale. Nakon što sam završio školovanje, septembra '99, u Skali sam pevao u dve opere, što je veliki uspeh. Odmah posle Skale imao sam priliku da otvorim sezonu 2000. u venecijanskom pozorištu La Fenice.
       U Italiji su svi solisti slobodni umetnici. Jedino tako i možete danas da napravite ime, kada niste vezani za jedno pozorište, već nastupate na više mesta. U poslednjih godinu i po dana imao sam mnogo ugovora i gostovao sam u raznim zemljama, što ne bih mogao da sam u stalnom radnom odnosu. To što imam menadžera, znatno mi olakšava stvari i mislim da kod nas to nedostaje. Menadžer ugovara gostovanja, brine se o smeštaju, o ceni, a ja mislim samo o pevanju. Zato mi predstavlja veliki problem kad ovde treba nešto da ugovaram jer sam prepušten sam sebi i nerviram se oko sitnica.
      
       Kakav je osećaj raditi sa velikim operskim umetnicima poput Pavarotija?
       - Videli smo se nekoliko puta i to je bilo vrlo zvanično. Iznenadio se kad me je čuo na takmičenju u Filadelfiji, pa sam tokom finala imao časove sa njim pred publikom. Zainteresovao se i videlo se da mu je stalo, pa mi je davao instrukcije kako da pevam. To je bilo fantastično iskustvo. NJegov odnos je bio veoma direktan. Veliki umetnici sa kojima sam imao prilike da radim, nemaju mnogo strpljenja, jer je jako teško napraviti velike karijere i održati se na vrhu toliko dugo, tako da nemaju živce da nekog podučavaju i da se objašnjavaju. Ukoliko im se neko veoma dopadne, onda hoće da pomognu. Imao sam sreću da su mi puno pomagali i danas mi pomažu. Nemoguće je napraviti uspešnu karijeru sam, mora da postoji grupa ljudi koja stoji iza toga i koja stalno radi na tome.
      
       Kako vas je prihvatila italijanska publika?
       - Italijanska publika je vrlo stroga i vrlo upućena. Ne samo da znaju sve note i tekst, nego i dahove. Zato mi je posebno drago što sam imao ovacije i dobre kritike gde god sam pevao u Italiji, i to mi je ulilo veliko samopouzdanje. Pozorište je surovo, jer publika ne prašta neuspeh. Koliko god mogu da vas dignu u nebesa i da dobijete ovacije i poštovanje, toliko je dovoljno da jednom pevate loše i da vam se zatvore mnoga vrata. Meni se to još nije desilo ali sam puno puta bio svedok da se tako nešto desilo drugim pevačima. Mnogo puta sam prisustvovao kako mojim kolegama posle predstave viču sa negodovanjem:"Idi kući!" i slično. To je kod njih normalna pojava.
       Italijani se inače, kao i Rusi, odnose sa velikim poštovanjem prema operskim pevačima, od čega imam i koristi, kada vadim vizu, na primer, ili prijavljujem stan, jer me odmah uvedu preko reda.
      
       Kakva je konkurencija danas među operskim pevačima u svetu?
       - Ogromna. Mnogo je teže danas postići uspeh nego pre trideset godina. Za nas je, pogotovo, ponuda bila mnogo veća. Ranije, za vreme Sovjetskog Saveza, sav slovenski repertoar, pogotovo ruski, mogli su da pokrivaju naši pevači. Danas imate odlične pevače ne samo iz Rusije, već iz Azerbejxana, Uzbekistana, Jermenije, Gruzije, zemalja koje imaju ogromnu opersku tradiciju. Sve je veći broj i crnih pevača iz Amerike. Mnogo dobrih pevača dolazi i iz Kine Južne Koreje, Japana..
      
       Šta mislite o našoj operi?
       - Primetio sam da se kod nas jako toleriše falš pevanje. Kao da se računa da publika to ne čuje. Kada pevam sa veoma dobrim pevačima i orkestrom, to mi mnogo olakša posao i inspiriše me da i ja budem bolji. Kada pevate sa lošim pevačima, sa lošim orkestrom, sa horom koji se raspada, počinjete i vi lošije da delate. Uz to ide i navika - kad se navikneš na nekvalitetan rad, onda izgubiš kriterijum, i zaboraviš kako bi to trebalo da izgleda, a ja sam imao sreću što sam puno putovao i nigde se nisam zadržavao toliko dugo da bih se navikao na određeni zvuk. Zato je za nas ova izolacija bila strašna jer ljudi nisu mogli da gostuju u inostranstvu niti su ovde gostovala velika imena.
       Mlađi dirigenti ovde nisu imali prilike da uživo čuju dobra izvođenja. Tačno je da dobra opera ne može da se napravi bez velikih materijalnih sredstava, ali sa druge strane, sredstava nema ni u Moskvi, pa sviraju fantastično. Da sam ministar kulture ili nešto slično, prvo bih poslao na usavršavanje dirigente i korepetitore, čim diplomiraju. Ovde ima samo dvoje ljudi sa kojima trenutno mogu da radim uloge, a trebalo bi da ih ima bar pedeset, šezdeset u Beogradu. Prvo ti kadrovi moraju da se ojačaju, jer pevače imamo dobre, ali problem je što nemaju s kim da rade. Još uče sa ploča koje su stare po trideset, četrdeset godina, a danas je to nedopustivo.
      
       ANA OTAŠEVIĆ