Deo "Telekoma Srbija" prodat je još 1997. godine, sada se otkriva da se Srbija odrekla prava na tužbu i odštetu zbog lošeg poslovanja akcionara, ali da je strancima plaćala velike iznose za "prenos znanja" koga po tvrdnji 282 inženjera nije bilo

      Bivši predsednik pogledao je u oči Miodraga Mikija Vujovića u intervjuu za TV Palma, pomislio na čitav narod, i upozorio ga: nova vlast rasprodaće strancima sva strateška srpska preduzeća budzašto, za razliku od prethodne, njegove i narodne vlasti. U priču oko prodaje i rasprodaje, međutim, posle bivšeg predsednika uključio se i jedan potencijalno budući, DOS-ov kandidat za predsednika srpske vlade Zoran Đinđić - podsetio je na prodaju dela "Telekoma Srbija" Italijanima i Grcima iz juna 1997. godine, ocenio da je ugovor višestruko štetan po državu, najštetniji ikad napravljen, i najavio da će dospeti pod reviziju.
       Početkom juna 1997. godine država Srbija transformisala je dotadašnje Javno preduzeće PTT Srbija, od Pošte odvojila "Telekom", i 49 procenata njegovih akcija prodala dvema stranim kompanijama, italijanskom STET-u, odnosno preduzeću STET International Netherlands N.V. (SIN) sa sedištem u Amsterdamu, i grčkom preduzeću OTE. Italijani su kupili 29 odsto akcija, Grci dvadeset. Ukupno, paket akcija plaćen je milijardu i 568 miliona nemačkih maraka - kako je javnosti tada predočeno sa najvišeg mesta, STET-ov deo koštao je 893 miliona maraka, preostalih 675 miliona stiglo je državi Srbiji od grčkog OTE.
      
       Režiser Ljubiša Ristić
       Međutim: "OTE je svoj deo platio 650 miliona maraka", za NIN tvrdi Aris Heretis, predstavnik OTE u srpskom "Telekomu" i specijalni savetnik generalnog direktora ovog preduzeća. "Sitna" razlika, dakle, od 25 miliona DEM u odnosu na zvaničnu verziju, razlika jednaka sumi koju je OTE pozajmio "Telekomu" (sa kamatama, sada je reč o sumi većoj od 30 miliona). Inače, kaže gospodin Heretis, OTE svoj deo nije kupio od Vlade Srbije, već od STET-a koji im je akcije i ponudio. No, ovo je samo vrh ledenog brega prodaje "Telekoma", ledenog brega koji tek sada počinje da se topi.
       Već je sam način pronalaženja stranih partnera tada izazvao sumnje, pošto javne licitacije nije bilo ni u tragovima. "Još se ne zna tačno kako su odabrani strani partneri", za NIN kaže savezni ministar telekomunikacija Boris Tadić. "Umesto javne licitacije organizovali smo pozivni tender", lakonski je, svojevremeno, sumnje razvejavao tadašnji ministar za vlasničku transformaciju Milan Beko, od Slobodana Miloševića direktno zadužen da u delo sprovede završnu fazu pregovora.
       U prvoj fazi pregovora glavnu reč imao je svestrani predsednik Jugoslovenske levice LJubiša Ristić, političar i stručnjak za ekonomiju i pozorište, otkriva ministar Tadić. "Ristić je vodio pregovore oko procene vrednosti 'Telekoma' sa bivšim britanskim ministrom spoljnih poslova Daglasom Herdom, predstavnikom konsultantske firme 'Net Vest'", govori Tadić i nastavlja: "Procenjujući vrednost 'Telekoma', Ristić ga je najpre višestruko precenio, da bi se zatim dogodilo nešto što ga je nateralo da ponudu drastično promeni, i predloži cenu koja je znatno manja i od realne i od prvobitne. Naposletku se, ipak, druga Ristićeva ponuda donekle povećava, i 49 procenata 'Telekoma' prodaje se za (zvanično) milijardu i 568 miliona nemačkih maraka."
       Tu leži još jedan od problema: "Akcije kompanije prodate su za daleko manje novca nego što je moglo da se izvuče. Prema nekim procenama, 'Telekom' je zapravo vredeo oko četiri milijarde maraka", kaže ministar Tadić, "dok je vrednost čitavog tadašnjeg PTT-a iznosila oko osam milijardi." V.d. generalnog direktora "Telekoma" Draško Petrović za NIN iznosi slično mišljenje, i kaže da je "suma za koju je prodat deo 'Telekoma' daleko od njegove realne vrednosti".
       One četiri milijarde, jasno je, 1997. godine nikako nisu mogle da se dobiju, što zbog klimave političke situacije u zemlji, što zbog spoljnog zida sankcija i predstojećeg rata na Kosovu... Da je prodaja "Telekoma" ostavljena za neka mirnija i srećnija vremena, verovatno bi se dobilo mnogo više, ali nije. Na pitanje zašto nije, moguća su dva odgovora, a koji je pravi, zaključuje se samo po sebi. Jedno objašnjenje, naime, bilo bi da je to učinjeno za dobrobit nacionalne telefonske kompanije, drugo pak, da je deo "Telekoma" prodat iz drugih nacionalnih razloga.
      
       "Iskopan" tajni ugovor
       Šta je bliže istini, naslutiće se iz reči Draška Petrovića, koji je u vreme prodaje ovog preduzeća bio poslanik u Skupštini Srbije i član Odbora za saobraćaj i veze: "Ono što znam, sigurno jeste da od dobijenog novca nijedna marka nije ušla ni u 'Telekom' ni u PTT." Na Petrovićeve reči nadovezuje se ministar Boris Tadić: "Još nemamo jasne uvide kuda je tačno otišao novac, ali znamo da je jedan deo otišao na popunjavanje budžetskih rupa." Plate, dakle, i penzije, odnele su jedan deo novca (Petrović smatra da bi valjalo "zaviriti" i u Fond za razvoj Srbije), interesantni krediti "pojedinim" preduzećima i ljudima - drugi deo, trebalo je potpomoći i predizbornu kampanju vladajućih stranaka... Čudni su putevi dobijenog novca, koliki god on bio, ali zasad je sve, ipak, samo u sferi pretpostavki - njihovu preciznost pokazaće istraga koja počinje, najavljuje ministar Tadić.
       To, što se novca tiče, nije sve; stvarnost je mnogo iščašenija: ne samo da "Telekom" nije dobio ni marku od prodaje svoje polovine, već se usput, kako saznajemo od direktora Petrovića, i dobrano zadužio, tako da, do 2005. godine, treba da vrati preko dve stotine miliona nemačkih maraka.
       Zanimljivo je, inače, i pitanje zašto su stranci uopšte odlučili da uđu u ovaj posao u onom trenutku. NIN je pre tri godine pisao da je u noći potpisivanja ugovora, u Beograd inkognito sleteo italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini, a Boris Tadić zaključuje da je prodaja dela "Telekoma", "finansijska injekcija Miloševićevom režimu", bila "dokaz da Zapad u to vreme nije želeo demokratske promene u našoj zemlji".
       Kako god, tek, ugovor je potpisan, i generalni direktor "Telekom Srbija" postao je Miloš Nešović, predsednik Skupštine akcionara Radmila Anđelković a Upravnog odbora Milorad Vučelić. Sam ugovor sakriven je daleko od znatiželjnih pogleda i dobio je status najstrože čuvane državne tajne, dostupne samo najposvećenijima.
       Dokle se u tome išlo, govori i to da ugovor, i pored pokušaja, nije uspela da vidi ni ministarka za vlasničku transformaciju u socijalističko-julovsko-radikalskoj vladi narodnog jedinstva, funkcionerka Srpske radikalne stranke Jorgovanka Tabaković.
       Ni Aris Heretis, kako tvrdi, nije video ugovor čiji su potpisnici, zapravo, bili samo STET, odnosno SIN, i Vlada Srbije, dok je OTE potpisnik samo ugovora sa italijanskom kompanijom.
       Utoliko su se nove vlasti pokazale snalažljivijim; ugovor o prodaji dela "Telekoma" Italijanima iz Amsterdama "iskopan" je i, kaže Boris Tadić, njegova je analiza u toku, zbog čega je o detaljima mogao da ispriča tek ponešto.
       A pitanja koja je NIN imao, bila su brojna; kakve su, primerice, ugovorom propisane obaveze stranih partnera, ili, recimo, na koji je način deljen profit... Dosad, naime, javnost je o ovim pitanjima obaveštavao samo prethodni direktor "Telekoma" Miloš Nešović: "Ugovorom sa akcionarima iz Grčke i Italije utvrđeno je da se telekomunikacije ravnomerno razvijaju na celokupnoj teritoriji Srbije, a cilj je da do 2005. godine na 100 ljudi bude 40 telefonskih priključaka" kao i predsednik Javnog preduzeća PTT Srbija Aleksa Jokić: "Kada je reč o dvema stranim kompanijama koje ulažu u naše telekomunikacije, ugovorom je jasno precizirano da svaka strana na kraju godine, po izvršenom bilansu, stiče pravo na svoj deo dividende. Kolika će ona biti, zavisiće od uspešnosti rukovođenja i funkcionisanja 'Telekoma Srbija'."
       "Već na prvi pogled jasno je da je ugovor pisan u inostranstvu, a ono što mi ovde imamo, predstavlja njegov nemušti prevod na srpski jezik", opisuje ministar Tadić. Dodaje i da zasad ne može da govori o načinima deobe profita, a što se obaveza stranih partnera tiče, kratko kaže da ugovor nalaže ulaganja u infrastrukturu, stabilnu i mobilnu telefoniju; ukratko, ulaganja u razvoj nacionalne telefonske kompanije. Ali stvarnost je od ugovora načinila mrtvo slovo na papiru: "Razvojna politika 'Telekoma' bila je zapravo antirazvojna. I samo funkcionisanje kompanije bilo je ugroženo nedostatkom ulaganja", napominje ministar Tadić.
      
       Pet spornih detalja
       Ovo bi, praktično, moglo da znači da je stranim partnerima (partneru?) dozvoljeno da ne ispune svoje obaveze u pogledu investiranja u razvoj, a to je jasno i svakom građaninu ove države koji je, da bi uveo telefonski priključak ili bilo koju dodatnu telefonsku uslugu poput ISDN-a, na primer, morao za to zadovoljstvo da potegne sopstveni novčanik.
       Ukupno, prema Tadićevim rečima, pet je najspornijih delova ugovora. Među njima i onaj koji "Telekomu" daje monopolsko pravo do 2004. godine, ne samo na ono što sada postoji u zemlji što se telefonije tiče, već je to monopol i na sve ostale telefonske usluge koje bi mogle da se uvedu do tada. "Ovo se suprotstavlja ne samo evropskim propisima koji zabranjuju monopol, već i našim zakonima i Ustavu", kaže ministar telekomunikacija.
       Još jedan u nizu problema proisteklih iz ugovora je i to što je propisano da cena impulsa prati kurs nemačke marke, kaže Draško Petrović. "Dinar je nedavno devalvirao. Ako bi se ispunila ova odredba ugovora, kako bi to uticalo na građane?" pita se naš sagovornik.
       NIN-u su dostavljene četiri strane jedne od dopuna ugovora, "Sporazuma o tehničkoj pomoći" potpisanog između SIN-a i "Telekoma Srbija", koji nalaže da SIN-u, pored dividendi zasada nepoznatog iznosa, naša kompanija plati i "tri odsto bruto prihoda" za prenos znanja i iskustva, iliti "Knonj Honj" u prevodu na engleski. "Bruto prihodi će (u tekstu Sporazuma, prim. aut.) značiti svi mesečni prihodi 'Telekoma Srbija' koji su navedeni u mesečnom finansijskom izveštaju 'Telekoma Srbija' izraženi u domaćoj valuti konvertovanoj u nemačke marke po prosečnom zvaničnom mesečnom kursu, isključujući direktne i indirektne poreze i poreze na dodatu vrednost koje Vlada Srbije ili SRJ mogu usvojiti u budućnosti", stoji u ovom dokumentu.
      
       Potpis Ratka Markovića
       Obračunavanje bruto prihoda prema zvaničnom kursu imalo je, kao praktičnu posledicu, da SIN-ova tri procenta budu zapravo mnogo više, ako bi se u obzir uzelo pravo stanje stvari i ulični kurs. Odnosno, još praktičnije, SIN je od prenosa znanja i iskustva mesečno zarađivao između tri i tri i po miliona maraka.
       Međutim, kako saznajemo, ovaj novac "Telekom" je prestao da uplaćuje još tokom 1998. godine, a da sve bude i zanimljivije, Aris Heretis tvrdi da "ništa ne zna" i da "niko ne zna" šta zapravo leži iza provizije od tri odsto.
       Ovaj deo dogovora srpske kompanije sa stranim partnerom ministar Boris Tadić naziva "neverovatnim elementom ugovora", a zašto to čini, jasno se vidi iz pisma 282 inženjera zaposlenih u "Telekomu", upućenog Vladi Srbije, u kome oni kažu da su "iznenađeni najnovijim saznanjem da strani partneri naplaćuju poseban procenat za Knonj Honj".
       "Mi odgovorno izjavljujemo da nam strani partneri nisu doneli nikakva tehnička i tehnološka poboljšanja i unapređenja nego su nam samo otežali i usporili rad, počev od nove organizacije, za koju domaći direktori upravo tvrde da je strani partner predložio", kaže se pred kraj pisma, iza čega slede potpisi inženjera.
       Čak ni ovo nije sve; kako za NIN otkriva ministar Tadić, potpisom Ratka Markovića ispod jedne klauzule ugovora država Srbija odrekla se prava na tužbu, i eventualno obeštećenje, zbog štete koju bi akcionari "Telekoma" svojim poslovanjem mogli da nanesu kompaniji i državi!
       Vratimo se za trenutak na onih tri odsto provizije, to jest bruto prihodima "Telekoma" u odnosu na koje se oni izračunavaju - najveći deo prihoda dolazi od plaćanja računa za telefon, a javna je tajna da je brojnim državnim preduzećima mesecima, pa i godinama, dozvoljavano da ne plaćaju ove račune. Uz to, "zaslužnima" je podeljen i veliki broj "Telekomovih" kartica za mobilne telefone sa neograničenim (besplatnim, razume se) računom. Da li su zbog toga strani partneri bivali uskraćeni? Ili je ovaj manjak nadoknađivan "pumpanjem" računa običnih građana, koji svoja mesečna zaduženja u najvećem broju slučajeva ne mogu da provere? Pre godinu dana NIN je pokušao da istraži ovaj problem, ali mu je iz kabineta tadašnjeg generalnog direktora Miloša Nešovića odgovoreno da za tako nešto ne postoje tehničke mogućnosti. Nešovićev naslednik Draško Petrović nije mogao da nam o ovome kaže nešto više - tek je, dovoljno da zagolica maštu, potvrdio da tehničkih mogućnosti za "pumpanje" računa ipak ima.
       Nisu, međutim, samo građani nezadovoljni dosadašnjim funkcionisanjem "Telekoma", da nešto nije štimalo saglasni su i inženjeri, Aris Heretis i Draško Petrović. "Kada sam došao na mesto direktora, zatekao sam veoma lošu koordinaciju u okviru kompanije, u kojoj nisu na najsrećniji način uspostavljeni odnosi između partnera", kaže Petrović. O nedostatku komunikacije i jasne raspodele posla i zaduženja poduže nam je, na isti način, govorio i gospodin Heretis, a pozadina i smisao ovih zamerki svode se, kako saznajemo iz vrha "Telekoma", na to da su "julovci i Italijani gurnuli Grke u stranu".
      
       Obuzdati mangupe
       Kako je zapravo kompanija poslovala, još jednim detaljem vrlo rečito opisuje direktor Petrović: Upravni odbor "Telekoma", naime, od osnivanja do danas nije prihvatio nijednu od finansijskih revizija poslovanja nacionalnog telefonskog preduzeća!
       Ipak, nije sve u "Telekomu Srbija" bilo baš tako loše. Na primer, nikako se "lošom" ne može smatrati plata doskorašnjeg direktora Miloša Nešovića, koji je mesečno primao neverovatnih 13 500 (trinaest hiljada pet stotina) nemačkih maraka mesečno. "Odbio sam ovoliku platu, jer je za mene nezamislivo da mesečno primim onoliko koliko zaposleni u kompaniji ukupno zarade za nekoliko godina", objašnjava Draško Petrović, i dodaje da je Upravnom odboru preduzeća rekao da će raditi za 26 000 dinara mesečno - iznos do kojeg je došao po ugledu na zarade rukovodilaca PTT-a.
       Šta, i kako dalje? Lider Demokratske stranke i kandidat za mandatara Zoran Đinđić već je najavio reviziju ugovora, ne bi li se pokušalo da se na taj način spasi što se spasti može. Reviziji, naravno, prethodiće potpuno sagledavanje ugovora i situacije u "Telekomu" koji su novoj u amanet ostali od prethodne vlasti, o čemu su govorili i Boris Tadić i Draško Petrović. Protiv revizije ugovora, pa čak i sklapanja novog, ništa protiv nema ni NIN-ov sagovornik iz Grčke Aris Heretis. Podrazumeva se, sve ovo moraće da prati i ispitivanje odgovornosti onih koji su učestvovali u sklapanju ugovora i, nadajmo se, transparentno otkrivanje tokova dobijenog novca. A sve kao zalog za budućnost, da se ne bi obistinile zle slutnje bivšeg predsednika, poučenog sopstvenim primerom vođe koji, eto, nije smogao snage da obuzda mangupe u sopstvenim redovima.
      
       NIKOLA VRZIĆ
      
      

Monopol "Mobtela" "Ugovor o prodaji dela 'Telekoma' više je nego problematičan, a tek ugovor PTT-a sa 'Mobtelom'...", kaže za NIN savezni ministar telekomunikacija Boris Tadić. "Suprotno zakonima i Ustavu, 'Mobtelu' je dato ekskluzivno, monopolsko pravo na GSM mobilnu tehnologiju u Srbiji na 20 godina. Oni su to pravo i počeli da ostvaruju, a pitanje je da li su platili licencu na GSM mrežu."        Pri tom, opet protivno pozitivnim zakonskim propisima, kompanija "Braća Karić" postaje većinski (51 odsto) vlasnik akcija novoosnovanog preduzeća "Mobtel", dok državi ostaje 49 odsto. A da sve bude i još nepravilnije, BK grupa pojavljuje se u ugovoru kao rusko, dakle strano preduzeće, opet protivno našem zakonodavstvu koje strancima odriče pravo većinskog vlasništva nad domaćim firmama. "Postavlja se pitanje, ko je to odobrio", kaže ministar Tadić. "Sve ovo predmet je istrage, i neko će morati da odgovara."        Farsa se nastavlja: ugovorom propisano monopolsko pravo "Mobtela" krši se osnivanjem "Telekoma" i pokretanjem nove mreže mobilne telefonije sa pozivnim brojem 064. "Pitanje je koje su uslove braća Karić državi postavili da bi pristali na ovo", napominje Tadić.        Ono što dalje sledi, međutim, prevazilazi moć logičnog rasuđivanja: posle, verovatno, veoma skupo plaćenog kršenja ugovora o "Mobtelu", umesto pravog razvijanja 064 mreže, događa se upravo suprotno. "Država je, jednostavno, pustila 'Telekom' da niče spontano, bez ikakve razvojne politike", kaže naš sagovornik, najavljujući drastične promene u politici države. "Namera nam je da raspišemo javnu licitaciju za trećeg, a verovatno i četvrtog operatera GSM mreže. Od najveće je važnosti da čitav posao bude sproveden javno. Već smo ostvarili kontakte i u toku su pregovori sa operaterima iz Francuske, Nemačke, Norveške i SAD. Cilj nam je da se poveća konkurencija, što će nas dovesti do približavanja evropskim standardima poslovanja."               N. V.