U primitivnim sredinama i nedemokratskom okruženju na žene se gleda kao na nužno zlo, a kad uđu u politiku, na njih se gleda samo kao na zlo. Nešto bi, jasno je, trebalo ispraviti na pragu XXI veka

      Nova vlast je odlučna. Zasukala je rukave u časnoj nameri da se obračuna sa avetima bliske prošlosti. Što pre treba zatrti nezdrave klice koje su posejane poslednjih pedeset godina. Sve tekovine komunizma, marksizma, socijalizma. Miroljub Labus se malo zbunio, pa je nesmotreno izjavio da samoupravljanje i nije bilo tako loše. Umalo ga nisu rastrgli. Ideal "nove" Srbije je (kao i "novog" RTS-a), izgleda, građansko društvo kakvo je postojalo u vreme Kraljevine Jugoslavije. Zbog toga što sve činimo da se primaknemo Evropi i vrednostima razvijenog sveta.
       Ko je još toliko malouman i nazadan da bi se prisećao ofucane Marksove teze o ženama kao parametru razvoja društva? Nema veze što je nemali broj liberalnih intelektualaca takođe "podmetao" da se preko odnosa muškarca i žene može "analizirati sveopšti stepen čovekove kulture". Sine, komunisti su dozvolili ženama da rade šta hoće pa vidi dokle nas je to dovelo...
       U bivšim socijalističkim parlamentima u SFRJ bilo je 30 odsto žena. U Miloševićevo vreme taj broj se drastično smanjio, ali bar nas je njegova supruga Mirjana Marković tešila da će 21. vek "pripasti ženama, levici i nauci". Žene su joj zahvalile tako što je njih 69 odsto glasalo protiv njenog supruga.
       Nova vlast se ženama srdačno odužila. Od 178 poslanika u Saveznoj skupštini, njih osam su žene. Čelnici DOS-a su se valjali od smeha kada su im partijske drugarice ponudile predlog da se od ukupno osvojenih mandata, 30 odsto dodeli ženama. Predlog je glatko odbijen. Ovakva širokogrudost dovela nas je do toga da smo posle Moldavije i Turske, zemlja u Evropi sa najmanje žena u parlamentu. Ispred nas su i Hrvatska, Bosna, Albanija... Ali, bližimo se idealu. U parlamentu Kraljevine Jugoslavije nije bilo žena.
       Težnja ka napretku u vezi s tim pitanjem toliko krasi slatke momke na našoj političkoj sceni da su se uzvrpoljili i nadležni Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope. Poslali su članove Radne grupe za jednakost polova, pa su oni, što su se do juče cinično cerili damama iz svojih stranaka i nevladinih organizacija, bili primorani da potpišu sporazum kako će učiniti "sve što je u njihovoj moći" da žene posle republičkih izbora budu ravnopravno zastupljene na mestima gde se odlučuje.
       Pre nego što je poklekla pred zavojevačkom stranom silom, dosovska bratija je nežno, džentlmenski saopštila nezasitim ženskinjama da ih čudi njihova upornost, kao i da među njihovim stranačkim koleginicama "nema 30 odsto kvalitetnih žena". Drugi su, opet, nezadovoljno mumlali da žene nisu nikakva nacionalna manjina pa da se uz pomoć kvota uvaljuju u funkcionerske ili poslaničke fotelje. Takvima ne smeta što su mnogi nekompetentni muškarci, zahvaljujući političkoj trgovini, uzjahali mesta koja im ne pripadaju.
       Mora se priznati da je reč o dvostrukim aršinima. Žene su, naravno, daleko od toga da tvrdoglavo zavojšte, da se po svaku cenu guraju. S druge strane, laž je da patimo od deficita kvalitetnih žena. Brojčano one su skoro zavladale na univerzitetima, u medijima, zdravstvu. Nikakve kvote ih na ova značajna mesta nisu uvele.
       Kako je moguće da napredan svet nema pametnija posla nego da se dodvorava ženama, da li su toliko degenerisani, pitaju se mnogi. Strast za vladanjem je jedina strast koja se upotrebom ne troši, već jača. Zašto je deliti? U srećnijim zemljama između levice i desnice odavno nema bitnijih razlika - postoje samo personalne. Tako je "pol postao temeljna politička činjenica". U parlamentima i vladama skandinavskih zemalja postoji pisana ili nepisana kvota žena poslanika i ministara. U Francuskoj je nedavno odlučeno da će stranke pred glasače morati da izlaze sa listama na kojima će kandidatkinje da čine polovinu svih imena.
       Kod nas je CeSID pripremio amandman na model Zakona o izboru poslanika i odbornika kojim se zahteva da žene na izborima budu zastupljene sa 30 odsto. O ovom modelu zakona izjašnjavaće se poslanici izabrani na republičkim izborima. Žene će, dakle, morati da pričekaju još nekoliko godina. Do sledećih izbora.
       Nije naodmet da se do tada žene dobro pripreme. I ovog puta su dopustile da budu uhvaćene u zamku. Lideri DOS-a su ih ne trepnuvši slagali. I njih i ljude iz Pakta za stabilnost. Rezultat je 35 žena na listi DOS-a, a to je, procentualno gledano, oko 13 posto. Zato bi im bilo bolje da prestanu da zataškavaju bedu muškog dela nacije. Za početak neka počnu da obelodanjuju njihove laži, prevare i zakulisne igrarije bar što se diskriminacije tiče. Muškarci su bahati, jer osećaju da su zaštićeni, misle da ih stranačke koleginice neće izneveriti koliko god ih vređali i ponižavali.
       U primitivnim sredinama i nedemokratskom okruženju na žene se gleda kao na nužno zlo, a kad uđu u politiku, na njih se gleda samo kao na zlo. Jedan ovdašnji politički lider pre nekoliko godina je izjavio: "Žena je nezgodan politički suparnik: pobeda nad njom se ne računa kao neki naročit uspeh, ali je zato poraz od žene - katastrofa."
       Nešto bi, jasno je, trebalo ispraviti na pragu XXI veka.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ