Protekla nedelja stavila je medije u Srbiji na velika iskušenja. Dok su se mediji trudili da stranačke programe plasiraju do isteka za to predviđenog roka, negde oko ponoći, nekoliko sati pre roka desilo se nešto što je proteklu medijsku nedelju obeležilo mnogo jače od stranačkih aktivnosti: PRORADILA JE TV KOŠAVA.
       Neočekivano i niotkuda, kao podmornica u nevolji, poslednja članica nekadašnjeg moćnog medijskog kartela RTS-Palma-Pink-Košava izronila je na površinu posle dvomesečnog zatamnjenja. I dok su bivše medijske posestrime manje-više lako usvojile postoktobarsku estetiku medijskog saobraćanja, Košava je pribegla nešto komplikovanijem principu. U početku, prisutan je bio samo zvuk, koji nam je, kao čuvar večne vatre, sugerisao da je glavno tu negde, odmah iza ćoška. I kada su svi, budući da se prašina slegla, očekivali pojavu slike, pojavio se znak. I ništa više nije bilo kao ranije.
       Košava je svoj program svela na ikonički znak. Znak koji joj je obezbedio mesto u analima domaćeg televizijskog emitovanja - beli krug na crnoj podlozi.
       I dok su teoretičari medija pokušavali da reše ovu TV zagonetku, usledio je novi udar: statični beli krug zamenjen je pokretnim žutim krugom. Takođe na crnoj podlozi. Milionski auditorijum je bio na kolenima.
       Recept ovog uspeha bio je jednostavan : ikonički znak, jedan i jedinstven, delio je gledaoce u (najmanje) dve, međusobno suprotstavljene, jednako brojne, grupe. LJubitelji književnosti su po ceo dan mogli da u malom crnom krugu zamišljaju zvezdu; oni okrenuti slikarstvu shvatili su beli krug na crnoj podlozi kao revolucionarno "čitanje" odavno pokojnih ruskih futurista. Poklonici telekineze imali su jedinstvenu priliku da po ceo bogovetni dan vežbaju uz pokretni žuti krug i zajedno s njim gravitiraju ka donjem desnom uglu ekrana. Konzervativna desnica, koja je u svemu tome prepoznavala zaveru transcendentalno-meditativnih levičara, šiljila je glogov kolac ne odvajajući pogled od ekrana. Krugovi na ekranu su se ponekad i umnožavali, tvoreći tako koncentrični kružni sistem, što je među gledaocima dovodilo do podele na poklonike bliže i nešto bliže prošlosti. Ovi drugi su, sećajući se već pomalo zaboravljenog targeta, otvarali prozore, spuštali roletne i proveravali podrume svojih zgrada; prva grupa, takođe sklona zajedništvu, zamišljala je kako se krugovi okreću i tako hipnotisana odlazila na FEST. LJubitelji fudbala bili su na najvećem iskušenju: odlučiti se za statični beli krug koji simboliše neograničenu kontrolu lopte - što je na domaćim terenima bila retka slika ili, pak, za mobilni žuti krug - simbol kompjuterskog pimplanja lopte, bez kazne u vidu primljenog gola, kakvo na domaćim utakmicama nije nikad viđeno. I tako je to trajalo skoro dva i po meseca, da bi poslednjeg dana predizborne tlapnje, sve nestalo u trenutku. Na ekranu se umesto belog kruga i crne pozadine pojavila slika u prepoznatljivoj plavoj gami, donoseći bujicu popularne muzike iz jedne od susednih zemalja. Zbunjeni meditativci sleteli su u krilo razočaranih konzervativaca. LJubitelji sporta sjedinili su se sa poklonicima lepih umetnosti; prva i druga grupa nisu mrdnule sa otomana, svi zapitani da li još uvek ima nade, da li još uvek nije sve gotovo, da li još uvek nije kasno...
       Jutarnji susret sa malim ekranom rešio je sve dileme. Beli krug na crnoj pozadini ponovo je bio na svom mestu. Ali, magija je zauvek nestala.
      
       GORAN MOJSIN