|
5. oktobar - 24 sata prevrata
Dragan Bujošević, Ivan Radovanović:
TREĆA VARIJANTA: Tačno u 00 časova, 5. oktobra, zazvonio je telefon u jednoj od kancelarija zgrade MUP-a Srbije, u Ulici kneza Miloša 101, četvrtastom ispranom zdanju koje je ostalo nepogođeno tokom NATO bombardovanja. Pukovniku koji se javio kratko je rečeno: "Treća varijanta. Ponesite zolje i ose!"
Pukovnik je spustio slušalicu. Oficiri koji su s njim bili u sobi piljili su u njega.
"Treća varijanta", rekao im je, "traže da ih pobijemo."
U sobi je zavladao muk. Zidovi u njoj su sveže ofarbani u rezeda, novi stolovi su braon boje, kao i ormari koji skoro dodiruju visoki beli plafon. Na stočiću pored pukovnika je pištolj glok sa osamnaest metaka, u šaržeru, pored nogu, na tepihu, leži hekler&koh sa trideset metaka, snajperskim nišanom i prigušivačem.
Prava ratnička soba. LJudi u njoj godinama su gledali smrti u oči, u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Sada su gledali u pod. NJih četvorica, svi visoki zvaničnici Posebnih jedinica policije, bili su zaduženi da sledećeg jutra, sa svojim iskusnim i ratom prekaljenim ljudima, sačekaju kolone demonstranata koje su najavile svoj dolazak u Beograd. "Treća varijanta", naređenje koje je stiglo od ministra policije Vlajka Stojiljkovića, preko LJube Aleksića, načelnika Uprave policije, značilo je, u tom trenutku, da na kolone - autobuse, kola i kamione - treba pucati iz najjačih borbenih sredstava kojima PJP raspolažu: teških mitraljeza, zolja i automata. Oficiri koji su sedeli u sobi dobro su znali kako izgleda kada granata iz zolje, ručnog raketnog lansera, pogodi autobus. Svi u njemu - mrtvi su, sprženi eksplozijom koja razvija temperaturu od blizu 2000 stepeni Celzijusa.
ČEDA: Nekoliko blokova dalje, Čedomir Jovanović, dvadesetdevetogodišnji prvak Demokratske stranke, nenaspavan, sa crvenim flekama po telu, znacima umorom narušenog imuniteta, sam sebi ponavlja:
"U redu, ako policija puca, pucamo i mi."
Čeda je lice s poternice. I on i Zoran Đinđić, predsednik DS, i Nebojša Čović, lider Demokratske alternative. I bogzna koliko još prvaka Demokratske opozicije Srbije.
I u tom trenutku veoma precizno je upoznat sa planovima za hapšenje i likvidaciju.
"Već smo razgovarali sa ljudima koji su imali naloge da nas poubijaju i koji to nisu hteli da urade. Nekima su već davani avansi za to."
Čeda, na neki način, tog 5. oktobra više nije imao kud. Već 6. oktobra, ako demonstracije ne uspeju, neko od "ljudi sa avansom" mogao bi da poželi i glavnicu.
Ili ću u zatvor, mislio je Jovanović. Protiv njega je već podneto devet tužbi, uglavnom zbog "rušenja države", i imao je pet meseci izvršne zatvorske kazne, opet zbog "rušenja države".
KAPETAN DRAGAN: U i danju i noću tamnoj "Beograđanki", jednoj od najviših beogradskih zgrada, ka osvetljenoj kući Demokratske stranke, gledao je čovek koji nije bio sasvim siguran da sve ide po planu.
Kapetan Dragan, oficir školovan u zapadnjačkim školama, za to nije ni bio zadužen. NJegov zadatak je da sprovede svoj deo posla u planu. Kao i početkom devedesetih u pobunjenoj i tek osnovanoj Republici Srpskoj Krajini, otcepljenoj od Hrvatske. Sa svojim ljudima tada je stigao do predgrađa Zagreba, glavnog hrvatskog grada.
Sada ih je, obučene u civilna odela, ubacivao u "Beograđanku". Ako sve bude po planu, mislio je, idem u akciju. Ali samo ako sve bude po planu. Kapetan Dragan je čovek poznat po tome što nikada ne rizikuje. Pogotovo kada treba da zauzme zgradu u kojoj je Studio B, najveća lokalna televizijska stanica u Srbiji. I naročito ako zgradu i TV stanicu čuva stotinak naoružanih policajaca.
NJegov plan je sasvim nov. Star tek nekoliko sati. Četiri, preciznije. I sve počinje kada mu 4. oktobra, tačno u 20 časova u stan, nenajavljen, dolazi kum Milan Stevanović, član Demokratske stranke.
"Slušaj, kume, nama je Studio B veoma važan. A očekujemo da će ga sutra čuvati između pedeset do sto naoružanih policajaca. Razgovarao sam sa Zoranom Đinđićem i predložio da ti vodiš operaciju odstranjivanja policajaca iz zgrade. Šta ti treba za taj posao?"
Kapetan je odgovorio da mu treba dve stotine osamdeset ljudi, pod oružjem. Hteo je da ima mnogo jače snage od onih koje napada i da tako, samom pretnjom, izbegne krvoproliće.
U 23.00 počeo je da ih ubacuje. Do jutra, u "Beograđanku" je ušlo 130 kapetanovih ljudi. Mnogo manje nego što je on želeo. Smestio ih je po kancelarijama - kapetan i sam poseduje firmu, veliki internet centar, u 24 sprata visokoj "Beograđanki" - podelio im vreće za spavanje, zabranio pušenje i svakome, kome je dao oružje, uzeo je ličnu kartu ("da bih ga posle lakše skupio"). Prekinuli su ga ljudi koje je ostavio na nižim spratovima. "Ulazi policija", rekli su mu, i on je naredio da se pogase svetla.
BUHA, RUDARI, KOŠTUNICA: Boško Buha, komandant Policijske brigade SUP-a Beograda, u tom trenutku nije znao da će do "Kolubare" iko stići. NJemu je čitav taj dan počeo loše. Vrlo gadno, mislio je Buha. Najpre, vest da mora da ide u "Kolubaru". Pa izvidnica. LJudi, koje je poslao u šezdeset kilometra udaljen rudnik da vide kakvo je stanje, vratili su se posle dva sata.
Vladimir Ilić, njegov zamenik i vođa izvidnice, sa vrata vadi službenu legitimaciju i baca mu je na sto.
"Evo ti ostavka", kaže, "ja to ne mogu."
"Šta ne možeš?", pita Buha, kojem čitav dan upravo postaje očajan.
"Ne mogu da pucam na rudare", kaže Ilić. "Neću."
"Kako da pucaš u rudare?", Buha se pridiže od stola. "Ko će da puca u rudare?"
"Mi", kaže Ilić, "naređenje."
Buha seda nazad i nije baš siguran da je taj dan uopšte trebalo da počne. "Niko neće da puca", govori polako i maše rukom Iliću da sedne. "Ja ću sam da idem", kaže i obuva čizme, "i niko neće da puca."
Policijska brigada broji oko 700 ljudi, naoružanih borbenim oklopnim vozilima, teškim mitraljezima 12,9 milimetara, zoljama, osama, svim vrstama automatskog naoružanja, puškomitraljezima, vodenim topovima i, što je veoma važno, izuzetnim ratnim iskustvom - učestvovala je u operacijama na Kosovu.
Stacionirana je u posebnoj kasarni na Banovom brdu, što će postati važno sledećeg dana, kada jedinica odluči da postane ono što se zove "narodna milicija". Buha je u Tamnavu poveo dve stotine ljudi. Deset odsto njih naoružao je dugim cevima.
Dok u teškom džipu, na čelu policijske kolone, poskakuje neravnom Ibarskom magistralom ka površinskom kopu Tamnava, Buha je načisto sa dve stvari. Prva, ako odbije naređenje, biće smenjen i bogzna šta još. Druga, da izvrši naređenje nema ni nameru ni pravo.
"Jebiga", odlučuje, "izvršiću, a neću da izvršim."
"Mi nećemo da se bijemo", kažu rudari.
"Neću ni ja", Buha gleda u sat. Prošlo je tek petnaest minuta. Do pola dva ostalo je još pola sata. "Veoma spor dan", oseća Buha i gleda u rudare. Šta li će da kažu?
"Pružićemo otpor, gandijevski", to su mu rekli.
"Onda ću morati da vas iznosim", kaže Buha, i gleda preko njihovih glava. Oni mu pokazuju tipa od bar sto pedeset kila. "Jebiga", kaže pukovnik, "i njega ću."
Nešto mora da smisli. "Nešto kobajagi", nešto što će da znači i njima i njemu i što će da ubrza to kilavo vreme. Želudac mu se steže, mobilni zvrji, motorola krklja i onda, po ko zna koji put, ista slika. "Kako ih nisam video? Kako..."
"Vidim da imate rupe u ogradi", kaže pukovnik gandijevskim rudarima.
"Imamo."
"A što ne bi onda", Buha bi da ga odmah shvate, "što ne bi, po pet-šest vas, malo na kapiju, pa napolje, pa kroz rupu... razumete?"
Rudari ne izgledaju kao da razumeju.
"Napolje - unutra, razumete?", ponavlja pukovnik. "Da i ja malo izvršim zadatak...?"
Posle je sve bilo lako. Rudari su u grupicama izlazili kroz kapiju, pravili krug, pa kroz ogradu - nazad u rudnik. "Evo, izlaze", vikao je Buha u mobilni, "sada ću i zgrade da zauzmem."
I dočekao je, kada je, već noću, u rudnik stigao i general Stevanović, da bude pohvaljen za "uspešno obavljen zadatak". U rudniku je tada bilo više od pet hiljada ljudi. U Upravnoj zgradi Vojislav Koštunica je govorio novinarima i rudarima. Priča o "Kolubari" bila je gotova.
"Špic policije izlomljen je u 'Kolubari', rekao je kasnije Nebojša Čović. "Oni su se jurili s rudarima po kopovima, nešto pokušavali, ništa nisu uspevali. Ni jedna jedina jedinica nije intervenisala u "Kolubari", ako se pod intervencijom ne podrazumeva guranje. Oštrica je tu polomljena."
Vojislav Koštunica, predsednik Jugoslavije, upitan, za ovu knjigu, da li je u sredu uveče, u "Kolubari", pomislio da će pobediti i sutra, 5. oktobra, u Beogradu, rekao je:
"Bio sam siguran."
GENERALOVE REČI: U četvrtak, 5. oktobra, nešto posle 00 časova, u rezeda sobi, osvetljenoj neonkama, pukovnik i njegovi oficiri ne moraju mnogo da pričaju da bi se dogovorili. Nije bilo šanse da ispoštuju naređenje. Niti da ga odbiju.
"Ako odbijemo", rekao je pukovnik, "letimo iz službe." Oficiri su ćutali. "Ako ne izvršimo, idemo na disciplinsku", dodao je.
"To je u redu", klimnuli su glavama oficiri.
Disciplinsku su mogli da podnesu. Ionako im je bilo dosta svega. Politike, najpre. I Miloševića. Bitaka koje su za njega dobijali i ratova koje su za njega gubili. I Vlajka Stojiljkovića. "Izigrava vojskovođu", rekao je jedan od oficira.
Naruku im je išlo to što je u MUP-u Srbije 5. oktobra priča bila gotova. Lanac komande je pukao. General Vlastimir Đorđević, načelnik resora Javne bezbednosti, prepričavala je cela zgrada u Kneza Miloša 101, već je pre nekoliko dana rekao:
"Izgubio je izbore i neka se skloni. Lakše je da se skloni on, nego ceo narod."
Đorđević je posle toga preskakan pri komandovanju. Stojiljković je lično zvao stanice policije i naređivao. Problem je bio samo u tome što među policajcima nije imao autoriteta.
I jedino o čemu su mislili bilo je kako da izvrdaju naređenja.
Pukovnik je pozvao svoje ljude u Užicu i Šapcu. Rekao im za zolje i ose i od njih čuo da "nikada nisu dobili teži zadatak".
"Pametni ste", rekao je "znate šta to znači."
Nije sumnjao da su ga razumeli. Treća varijanta bila bi katastrofa. Podelio je zadatke i svojim oficirima. Javio Užicu i Šapcu da se čuju drugom vezom. Miloševićevoj vladavini bližio se kraj.
ĐINĐIĆ I LEGIJA: "Idemo", rekao je Đinđić i na zaspalu Ulicu proleterskih brigada istrčalo je desetak momaka naoružanih dugim cevima. Jednog od glavnih planera DOS-a čekao je sastanak sa visokim funkcionerom policije. Izašao je iz zgrade bez pancira, ali sa mnogo boljim osećanjem nego nekih sedam sati ranije, kada je stranačke prostorije napustio sasvim sam.
To je bio uslov da se tada, 4. oktobra, oko 18 časova, sretne sa komandantom JSO - Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti Srbije.
"Ulica admirala Geprata", rekao je Milorad Ulemek Legija, šef "crvenih beretki", kako pripadnike JSO zovu, "dođi sam, bez pratnje."
Može da me ubije, mislio je Đinđić prolazeći kroz beogradsko predvečerje. Opet, nije mu padalo na pamet da ne ode. Vredi rizikovati, zaključio je njegov pragmatični um, "ako išta mogu da napravim, onda to mogu da napravim sada i tu. Posle će troškovi biti visoki."
Uz to, Đinđić je i verovao Legiji. Legija mu je, pre prvog kruga izbora, rekao da njegovi ljudi nisu angažovani za taj krug. I da su u svojoj bazi zaokupljeni redovnim poslovima. I nije ga slagao.
Uostalom, mislio je Đinđić, sam me je sada zvao. Treba ići. Već je stigao do Admirala Geprata. Legijini ljudi stajali su u senkama velikih zgrada. Đinđić je ušao u blindirani džip. Provozali su se gradom.
"Velikih sranja će biti", rekao je Legija, "naređenja su ekstremna."
"U redu", Đinđić je bio miran, "šta da radimo?"
"Ne pucajte na policiju, ne upadajte u kasarne", kratko je odgovorio Legija.
"Dobro", obećao je Đinđić. "Nećemo."
"Reč?"
"Reč."
Mnogo kasnije, svedočeći za ovu knjigu, Zoran Đinđić je priznao:
"Najviše sam se plašio 'crvenih beretki'. I kada mi je on rekao da, što se njih tiče, neće biti intervencije, pao mi je kamen sa srca."
Kada je izašao iz džipa, bio je skoro ubeđen da će pobediti. Kod sledećeg čoveka iz MUP-a, na sastanak koji je zakazan za jedan ujutru, mogao je da ode mnogo mirnije. I da ga završi brže. Bilo mu je dovoljno da čuje dve stvari.
"Imamo naređenje da upotrebimo zolje i ose", rekao je visoki policijski funkcioner.
"I?", pitao je Đinđić.
"Nećemo izvršiti."
Dok se vraćao i sa tog sastanka, poslovođa revolucije, kako su ga kasnije nazvali zapadni novinari, još jednom je kroz glavu propustio čitav plan. Deo po deo. I činilo mu se da se ostvaruje...
...Konture plana napravljene su četiri-pet dana pre prvog izbornog kruga. U opskurnoj prostoriji, osiguranoj od prisluškivanja i ispunjenoj mirisima kuhinje, u Čovićevoj Fabrici metalnih proizvoda na Čukaričkoj padini, lideri DOS-a prvi put su odlučili.
"Ili da puknemo, ili da pobedimo."
(Nastaviće se)
|
Peti oktobar 2000. je od onih dana kojima je "zapalo" da postanu istorijski. Decenije društvenih kretanja (često nerazumljivih), konflikti, politički napori i promašaji, lična dostignuća i tragedije sliju se u jedan dan (u nekoliko sati!) i - pojave se kao destilat jednog vremena. Posle se o tom izuzetnom danu sastave nebrojeni spisi, načine analize.
Knjiga "5. oktobar - dvadeset četiri sata prevrata" Dragana Bujoševića i Ivana Radovanovića (Medija centar, Beograd, 2000) prvi je ozbiljniji pokušaj da se razjasni "srpska oktobarska revolucija". Iz ovog istraživanja, "na osnovu razgovora sa šezdeset ljudi - političara, policajaca, vojnika i građana", NIN će u nekoliko nastavaka objaviti zanimljive detalje.
|
|
