NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Prvoaprilska zbilja

Trideset i prvog marta ističe rok do kojeg nas je Amerika privremeno "pomilovala". Kako će se Jugoslavija ponašati povodom haških optužnica

      Jugoslaviji u prvoj godini novog milenijuma preti opasnost da od sveta dobije tačno ono što je htela. Posle Miloševića i Klintona, naša zemlja mogla bi da padne u zapećak američke pažnje, tamo gde je cele protekle decenije sanjala da bude. Kao što u životu biva, taj bi joj san na javi lako mogao presesti.
       Iako se o tome kod nas danas malo govori i još manje zna, najvažniji datum u dolazećoj godini za nas će biti 1. april. Imamo do kraja marta "fore" da, poput svake druge suverene države, vodimo svoje državne poslove po vlastitom nahođenju. To, između ostalog, znači da Vojislav Koštunica i savezna vlada o sudbini Slobodana Miloševića i drugim neprijatnim temama odlučuju po svojoj savesti i političkom uverenju, bez ikakvih posledica po ostatak zemlje, ali samo do prvog aprila.
       Trideset i prvog marta, naime, ističe rok do kojeg nas je Amerika privremeno "pomilovala" od primene američkih zakonskih odredbi koje zabranjuju svaku pomoć ili podršku zemljama koje se nisu povinovale zahtevu da u punoj meri sarađuju sa Haškim sudom. Javnost je obaveštena da nam je američka administracija odobrila 100 miliona dolara pomoći: manje je publiciteta dobila vest da je u oktobru ove godine, na zahtev jastrebovski nastrojenih senatora, usvojen zakonski akt koji sasvim precizno utvrđuje uslove da bi Jugoslavija dobila ova sredstva. I do sada je saradnja sa Haškim tribunalom bila jedan od uslova da naša zemlja normalizuje odnose sa Amerikom, ali je ovog oktobra taj uslov još strože formulisan.
      
       Uslovi
       Očigledno u nameri da se osujeti tumačenje "saradnje" kakvu je neposredno posle Dejtona praktikovao Milošević (dozvola za otvaranje kancelarije Haškog suda u Beogradu, bez ijednog konkretnog koraka u pravcu otkrivanja ili izručenja osumnjičenih ratnih zločinaca), američki je Senat zatražio da mu američki predsednik, pre nego što pošalje pomoć Beogradu, garantuje da Jugoslavija "sarađuje sa Haškim tribunalom, uključujući tu i slobodan pristup za islednike, ustupanje dokumenata, kao i izručenje i transfer optuženih, odnosno pomoć u njihovom hapšenju".
       Postoje, pored ovog, još dva uslova. Potrebno je da američki predsednik takođe prethodno ubedi Senat da Beograd "preduzima korake koji su u skladu sa Dejtonskim sporazumom kako bi se okončala srpska finansijska, politička, bezbednosna i druga podrška koja omogućava održavanje odvojenih institucija Republike Srpske". Gotovo da se ne može poverovati u ovako sročenu frazu koja aludira na u Vašingtonu vrlo rasprostranjeno uverenje da se vojska i policija Republike Srpske finansiraju direktno iz Beograda, odnosno da bi u Bosni zavladala sloga i uspostavila se jedinstvena zajednička država Bosna i Hercegovina kada bi samo Beograd prestao da tamo zavlači svoje nadaleko poznate finansijske pipke. Tu je i treći uslov koji bogzna kako treba tumačiti: da se garantuje iz Bele kuće da Jugoslavija "preduzima korake kako bi primenila politiku koja odražava poštovanje prava manjina i vladavine prava".
       Sve ovo, dabome, ne znači da Jugoslavija do 31. marta mora da isporuči Slobodana Miloševića Hagu ako ne želi da na svojoj koži iznova oseti američki gnev. No svakako znači da će se američki pritisak na Beograd do tada postepeno povećavati. Ako Beograd u vremenu između inauguracije novog američkog predsednika 20. januara i 31. marta stekne koliko-toliko blagonaklonost novog stanara Bele kuće, ceo ovaj zaplet se može okončati tako da Beograd dobije novo odlaganje roka, odnosno novo "pomilovanje".
       DŽordž Buš bi Senatu mogao da se obrati pisamcetom u kojem će reći da nove jugoslovenske vlasti "preduzimaju korake" u pravcu izvršenja svega što Senat od njih zahteva, i to bi moglo da se okonča novim šestomesečnim odlaganjem. Ako odnosti između Buša i zvaničnog Beograda budu dobri, te ako slična idila bude vladala i između Bele kuće i Senata, odlaganje bi moglo da se produži i celih dvanaest meseci.
      
       Evropa
       Oni koji pomisle da američkih sto miliona dolara nije vredno tolikog truda i da suverenost u odlučivanju vredi više, moraju znati da je ovde najmanje reč o tom novcu. Ukoliko 1. aprila iduće godine DŽordž Buš ne bude dao zeleno svetlo Beogradu, sistemom spojenih sudova desiće se sledeće: službenik koji je u američkom Ministarstvu finansija zadužen za Srbiju sročiće stroge pismene instrukcije svim američkim predstavnicima u međunarodnim finansijskim institucijama da se suprotstave bilo kakvim sredstvima za Srbiju. To je, drugim rečima, onaj isti stari spoljni zid sankcija koji je naneo toliko jada Slobodanu Miloševiću. Za one koji su možda pomislili da nam Amerikanci i ne trebaju, i da smo se pametno opredelili za to da u budućnosti zavisimo od Evrope i Evropske unije, i da nam se to isplatilo jer je Evropa preuzela vođstvo u dodeli svake vrste pomoći Jugoslaviji, evo i spiska tih institucija, iz američkog zakona: Međunarodni monetarni fond, Međunarodna banka za rekonstrukciju, Međunarodna finansijska korporacija, Multilateralna agencija za garantovanje investicija i, konačno, Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj.
      
       Zabran
       U ovom je svetu, nažalost, a katkad i na sreću, od Amerikanaca u izvesnom smislu nemoguće pobeći. Možemo i mi i naš predsednik biti "evropocentrični" do besvesti, ali najmanje je Evropa zabran u kojem se može biti van američkog domašaja. Lako se složiti sa Koštunicom da naša politika treba da bude proevropska, jer smo mi evropska država. Ali američki političari će vam katkad otvoreno reći: Evropa počinje ovde, na Potomaku. A general Vesli Klark, koga pamtimo po zlu, 8. decembra je u komentaru objavljenom u "Vašington postu" onako usput konstatovao: "Mi prihvatamo svoje obaveze evropske sile" Mi znamo da su Sjedinjene Američke Države, kao što je ovih dana istim povodom primetio američki novinar Dejvid Bajnder, sila u Evropi, ali ne i evropska sila. No šta nam to vredi kad Amerikanci tu razliku ne uočavaju ni na semantičkom nivou? Štaviše, neki ugledni američki analitičari tvrde da je Jugoslavija i bombardovana kako bi se potvrdio primat Amerike kao evropske sile, i da zato ne treba povlačiti američke vojnike sa Kosova i iz Bosne, jer bi to retroaktivno poništilo "plodove" bombardovanja.
       Slobodan Milošević je otišao u dvehiljaditoj godini, ali američki pritisak na Jugoslaviju neće samo zbog toga iščeznuti u dvehiljadeprvoj. Što nipošto ne znači da je sve bilo uzalud kad je međunarodni aspekt naše krize posredi. Vojislav Koštunica je verovatno bio u pravu kada je rekao da Amerika pod predsednikovanjem DŽordža Buša možda nikad ne bi bila bombardovala Jugoslaviju. Ali to i nije tako bitno. Koštuničina opaska, kojom je pozdravio Bušov izbor za predsednika, izazvala je kiseo osmeh nekih američkih diplomata, ali to je samo zato što je njima promakla važnija, domaća dimenzija ove izjave. NJome se briše ono što je dosad bilo i u ozleđenoj domaćoj psihi stvara se prilika za pomirenje sa Amerikom.
       Amerikanci su se pokazali voljnim da nam "oproste" i da nas proglase "junacima demokratije" samo zato što smo oborili Slobodana Miloševića, i da zaborave na deceniju satanizacije. Jugosloveni će se lakše pomiriti sa američkim bombardovanjem sada kada su sa scene uklonjene oduševljene pristalice bombardovanja. Možemo početi ispočetka.
       No ako Jugosloveni, poput njihovog predsednika, zaista žele da zadrže svog bivšeg predsednika u Jugoslaviji, odnosno ne žele da ga isporuče Hagu, onda je uveliko vreme da ozbiljno porade na međunarodnoj strategiji kojom će se odupreti pritisku za izručenje Slobodana Miloševića i drugih građana osumnjičenih za ratne zločine. Šansi za uspeh takve strategije ima. Povoljna je okolnost to što će nova američka administracija po svoj prilici biti žestok protivnik novoosnovanog Međunarodnog suda za ratne zločine.
      
       Sud
       Klintonova administracija nije ratifikovala američko pristupanje tom sudu zbog žestokog otpora u Senatu: mali su izgledi da republikanska administracija to učini. Isti senatski jastrebovi koji zahtevaju hitno izručenje Miloševića protive se i primisli da bi bilo koji američki građanin jednog dana mogao da dospe pod jurisdikciju novog međunarodnog suda za ratne zločine. Pri tom im smeta sve ono što ovaj sud čini sličnim Haškom: činjenica da se pravni postupak pred tim sudom uveliko razlikuje od standardnog anglosaksonskog a pogotovo američkog pravosuđa u kojem optuženi ima neotuđivo pravo da se suoči sa onim koji ga optužuje. (Na Haškom sudu to pravo je optuženom uskraćeno kako bi se zaštitile žrtve ratnih zločina, kojima se garantuje anonimnost, što isključuje mogućnost da se takvi svedoci podvrgnu unakrsnom ispitivanju i proveri njihovih eventualnih motiva ili istinoljubivosti. Haški sud već ima u svojim analima svedoke koji su lagali na zahtev bosanskih vlasti, na primer, kao u slučaju čuvenog svedoka L u procesu protiv Duška Tadića. Isto tako, Amerikanci su navikli da im sudi 12 nepristrasnih sugrađana koji u krivičnim procesima moraju biti jednodušni. Na međunarodnom sudu im sudi sudska porota u kojoj mogu da sede sudije iz neprijateljski raspoloženih zemalja, i gde se presuđuje većinom glasova.)
       Budući premijer Srbije Zoran Đinđić najavio je da će nova republička vlast formirati komisiju nezavisnih pravnika koji će u Srbiji ispitati svaki slučaj sa haških optužnica. To je za domaće prilike svakako odličan način da se pristupi problemu, a američki Srbin Obrad Kesić, koji je aktivan u političkim organizacijama naših iseljenika u SAD, ima još bolji međunarodni predlog: da Jugoslavija okupi i angažuje grupu uglednih međunarodnih pravnika koji imaju iskustva sa Haškim sudom i koji bi mogli da isključivo sa pravnog aspekta razmotre delovanje ovog suda.
       Takva analiza nesumnjivih međunarodnih autoriteta uputila bi se ne samo američkoj administrraciji već i Ujedinjenim nacijama koje su osnivači ovog suda, i na koje bi onda pao teret da odgovore na te zamerke. To bi moglo da ohladi i darežljivost pretežno američkih finansijera ovog suda, koji godišnje svetsku zajednicu košta deset puta više nego Međunarodni sud pravde u Hagu.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu