Ako postoji nešto u šta se na ovom svetu više ne veruje, onda je to mogućnost mira kao rešenja za bilo šta. Nikada, ako ne grešim, nije svet bio dalji od mira, nikada nije bilo manje vere u mirovna rešenja, nikada više podrške politici sile

      Tuga je mera mojih decembarskih dana. Nisam melanholičan, nisam nostalgičan, ali ipak sam dovoljno mek da se osećam kao neželjeni, gnjecav hleb. Teturam kroz kuću, teške glave, i nijedan prizor ne može dovoljno dugo da me zadrži. Kada je duh mutan, spoljašnji prizori zagrću se dodatnim velovima.
       Moja žena smatra da pravim veliku grešku. "Na kraju veka, na početku novog milenijuma", kaže ona, "jedino je sreća dopustiva. Ako dozvoliš da te tuga svlada, preprečuješ sebi put, zatvaraš vrata za vreme koje dolazi."
       Sve sam to izmislio. Moja žena, naime, uopšte ne zna za moju tugu, kao što ne zna za ovaj tekst. Ona se pojavila samo zbog toga što od svega želim da napravim priču, što ne želim da pišem već da pripovedam. Ona se, zapravo, pojavila zato što me je pre nekoliko dana moj prijatelj B. G. upitao čemu uopšte pisati priče. On sam je odavno prestao da piše, iako je nekada bio poznati pisac kratkih priča, i posvetio se slikanju. Otuda mu je lako, pretpostavljam, da postavlja takva pitanja, jer ga odgovori, u suštini, više ne zanimaju. Ali onome ko i dalje piše, kao što ja činim, takvo pitanje sedi na vratu poput onog malog stvora koji je mučio Sinbada moreplovca. Čemu pričati priče, ili još bolje - odnosno, još gore po mene - kome?
       U tome se, naravno, ne nalazi razjašnjenje za upad tuge u moj život, ma koliko bilo privlačno govoriti o nekakvoj večnoj seti koja čuči u osnovi svakog spisateljskog pokušaja. Ne nalazim ga ni u tumačenju koje takođe može da bude privlačno - da je to odraz svega što mi se događalo (ili se nije dogodilo) tokom ove i prethodnih godina, da je tuga zbir takvih sastojaka kao što su udaljenost od kuće, isključenost iz "revolucionarnih" zbivanja u zemlji, teret samoće, najava neuobičajeno hladne zime. Još manje ga nalazim u odsustvu aktivne socijalne dinamike, kako bi rekao drugi moj prijatelj, M.P., s kojim sam letos vodio duge razgovore o "životima pisaca". Za nekoga ko već trideset godina zagovara nevidljivost pisca (iako je, kao pisac, dosta dobro vidljiv, priznajem taj paradoks) socijalna dinamika ne igra nikakvu ulogu. Pisac je pisac samo dok piše u svojoj radnoj sobi, i bez obzira što je Internet ozbiljno narušio svetost spisateljske usamljenosti, teško je zamisliti društveno dinamičan život sa tastaturom i monitorom kompjutera, a bez prisustva samog društva.
       Mogao bih, doduše, da kažem da sam klonuo pod pritiskom simbolične težine smene vekova i početka novog milenijuma, ali prošlogodišnja, pogrešno izazvana euforija, kojom je zapravo slavljen kraj proteklog veka i milenijuma, doprinela je otupljivanju bilo kakvih osećanja danas, uoči stvarne promene. Nema mesija, nema kompjuterskih virusa, nema sjaja u Betlehemu (Vitlejemu), nema onih koji prizivaju sudnji dan i zavlače se u napuštena protivatomska skloništa. Ono što je prvi put, prošlog decembra, bilo novina - makar i pogrešna - postaje banalnost kada se ponovi.
       Ovde bi, znam, moja žena, samo da je prisutna, izgubila strpljenje. "Ako imaš nešto da kažeš", rekla bi, "kaži smesta, bez odugovlačenja. Ne obilazi oko teme kao miš oko mišolovke." U pravu je, kao i uvek, bez obzira gde se nalazi.
       Početkom decembra počela su zvučna i vizuelna podsećanja na ubistvo DŽona Lenona koje se odigralo pre dvadeset godina. Proveo sam mnogo sati pred televizorom gledajući dokumentarne emisije koje su prikazivale njegov život, posebno godine koje je proveo sa Joko Ono. Besmislenost njegove smrti isticala je veličinu njegove poruke: dajte šansu miru. Dajmo šansu miru, trebalo bi reći, jer niko ne sme da pođe od pretpostavke da je oslobođen svih predrasuda koje sputavaju mogućnost mira. Dajmo, dakle, šansu miru, svi mi, svako od nas, da bi ovaj svet, naš svet, jedini svet koji poznajemo, doista bio bolji.
       To je trenutak kada sam se snuždio, trenutak kada je tuga počela da se uliva u moj krvotok, preteći da izazove septički šok. Naime, ako postoji nešto u šta se na ovom svetu više ne veruje, onda je to mogućnost mira kao rešenja za bilo šta. Nikada, ako ne grešim, nije svet bio dalji od mira, nikada nije bilo manje vere u mirovna rešenja, nikada više podrške politici sile. Nikada prisustvo čoveka na ovoj kugli zemaljskoj nije imalo manje važnosti nego sada, na vrhuncu - ili jednom od vrhunaca - slobodnog, razuzdanog potrošačkog kapitalističkog društva. Važno je trošiti, važno je imati. A ako unutrašnji svet, kao odraz spoljašnjeg sveta, odslikava samo prazninu, zar je to važno? Punoća duše je nebitna u poređenju s punoćom džepa. Uostalom, duša je nestvarna, a džep je ono što se tako lako može opipati. "Dobro je kupovati", kaže reklama za jedan lanac robnih kuća. Pri tom se taj slogan na radio-reklamama izgovara kao da je u pitanju stih iz Biblije ili Šekspira. Ne osećajte se loše ako trošite, smisao je te poruke - mi smo tu da vam prodamo sve što zaželite. Ne osećajte se loše ako se zadužujete - mi smo tu da vam ponudimo kredit, da vam prodamo pare, da vam uzmemo, zašto da ne, čak i tu bezvrednu dušu kada dođe trenutak otplate i vraćanja. Sve dok trošimo, smisao je te poruke, mi u stvari čuvamo mir. Lenonov slogan, mogli bi da kažu ideolozi neograničenog trošenja, danas bi trebalo da glasi: dajte šansu kupovanju. Mir je dobar, ali još je bolje kupovati.
       Tuga je, dakle, mera mog nezadovoljstva sadašnjim stanjem sveta, kao što je mera mog uvida da sam najveći deo svog života proveo u borbi s vetrenjačama, verujući u mir. Nikoga ne optužujem za to. Napravio sam svoj slobodan izbor i sada sam spreman da podnesem posledice.
       Sećam se kako sam, posle oktobarskih zbivanja u Srbiji, pomislio da je napokon došlo vreme da se piše o malim stvarima. Nisam uspeo da se setim nijedne male stvari, a sada je, čini se, kasno za to.
       Da li je tuga mala stvar? Šta bi moja žena rekla? Ponekad zažalim što nije tu, kao onaj čitalac iz Grejvsove pesme, koji mu pilji preko ramena dok on zapisuje nove stihove.
       Ja ne pišem stihove. Ja sam prozni pisac i pišem priče. Pišem ih zato što i dalje, sasvim staromodno, verujem u dušu, iako ne znam šta je duša, kako izgleda i kuda odlazi kada nas više nema. Pišem ih zato što su priče jedina odbrana od bezličnosti istorije, zato što "ono što nije zapisano", kako kaže Đerđ Konrad, "to ne postoji", i zato što, pišući ih, nalazim u njima utehu. Pišem ih, dakle, za sebe, što znači da ih pričam sebi, jer na taj način, makar na trenutak - dok ih pripovedam ili zapisujem - potvrđujem svoje postojanje, približavam se sedištu duše, obnavljam veru u mogućnost verovanja u dobrotu sveta. I onda, iako se pri tom pretvaram da ne gledam, pružam tu priču kao ponudu, kao mamac, kao poziv. Ko to oseti, razumeće; ko ne oseti, ne vredi mu objašnjavati. Umesto toga, treba sesti i napisati novu priču.
      
       DAVID ALBAHARI