Svi koji su proizvodili mržnju i ratove, sada se jasno vidi, činili su to zbog svoje banalne materijalne koristi. Da bi mogli na miru da pljačkaju. Najedanput, sad počinju da se predstavljaju kao mirotvorci, da drže lekcije o humanizmu, renesansi i demokratiji

      Veoma je uzbudljivo razgovarati sa Želimirom Žilnikom (58); očas vas uvede u svoje zanimljive priče i prošeta kuglom zemaljskom. Pri tom vas ubeđuje da svaki intervju s njim samo kvari prave razgovore. Jedan od rodonačelnika "crnog talasa" i prvih autora koji su uveli dokumentarni postupak u igrane filmove, prepoznatljiv po svom andergraund rukopisu i socijalnoj tematici, poput "Ranih radova" (Zlatni medved, Berlin '69), "Bruklin-Gusinje" ili "Marble Ass", ovih dana je završio svoj novi film "Tvrđava Evropa".
       - "Tvrđava Evropa" je termin koji se koristi u pokretima solidarnosti sa ilegalnim emigrantima, opis te nove zatvorenosti unutar šengenskih granica. To su granice između onog sveta, koji živi normalnim standardom, i onog drugog koji živi sa 50 ili 100 dolara mesečno. Od Bangladeša i Kine, do Rumunije i Srbije kreće se stampedo mladog, obrazovanog i energičnog sveta koji pokušava da se priključi tom boljem životu. Sreli smo divne ljude: profesore, inženjere, kompjuteriste, tretirane od policije i socijalnih službi kao da su nekakav ljudski otpad koji što pre treba počistiti sa teritorija sjajnog Zapada. U vremenu u kojem govorimo o komunikacijama sa svetom i Evropom, važno je da prestanemo da imamo iluzije da su nam sva vrata u svetu otvorena.
      
       PRVI INCIDENT: Kao klinac koji je pravio zanimljive priredbe u Gimnaziji "Moša Pijade" u Novom Sadu, bio sam pozvan da budem urednik "Tribine mladih", otvarala je nove teme i bavila se promocijom nestandardnih vrednosti u kulturi. U tom trenutku u Novom Sadu vladala je pozitivna kulturna klima, a te godine početkom šezdesetih srećna su vremena one Jugoslavije.
       Joca Lukić, urednik likovnog salona, i ja čujemo da u Beogradu postoji neka likovna grupa, zvala se "Medijala". Odemo u Beograd i, zaista, u nekim siromašnim ateljeima na Starom sajmištu i Kosančićevom vencu upoznamo Dadu Đurića, Olju Ivanjicki, Leonida Šejku... Donesemo njihove slike u Novi Sad, oduševljeni idejom da pokažemo alternativu. Odmah se zbio i moj prvi veći politički skandal. Ideolog "Medijale" Miro Glavurtić, zadužen da napravi katalog i propratni tekst, kaže: "Znate, bilo bi dobro da na otvaranje izložbe pozovemo vaseljenskog patrijarha i rimskog papu. To su dva pola koja mi želimo da ujedinimo jednom komunikacijom." I on napravi pozivnicu u kojoj se kaže da će ta dvojica biti prisutni na otvaranju izložbe. Mene i ovog urednika odmah pozovu u sreski komitet partije, kažu: Napravili ste međunarodni incident! Da li ste javili za ovu izložbu našem Ministarstvu inostranih poslova? Pošto je rimski papa ujedno i šef države Vatikana, to mora da ide preko diplomatskih puteva. Šta ćemo mi da radimo ako papa dođe?! Meni je rečeno: Dođe li papa na izložbu, izbacujemo te iz partije!
      
       PIONIRI MALENI: Tek se rađao novi jugoslovenski film; svoje prve filmove napravili su Saša Petrović i Kokan Rakonjac. Film me je neverovatno zainteresovao, poneo me, i počeo sam da pravim svoje kratke filmove: "Omladina na selu, zimi;", "Nezaposleni ljudi", "Pioniri maleni"... Tražio sam uzore kod ranih sovjetskih dokumentarista, pre svih Medvedkina, koji je u svojim filmovima fantastično rasklapao taj konstruisani sistem proizvodnje novog čoveka i sreće.
       Ja sam hteo da pravim filmove od autentičnih komadića života. Bile su zanimljive reakcije na te moje prve radove. Kao, gledali smo neke filmove o socijalnim nedaćama u Jugoslaviji, jednog mladog čoveka koji očigledno nije nevin, a nije ni normalan!
      
       RANI RADOVI: Sa nekoliko tih kratkih filmova imao sam veliki uspeh na međunarodnim smotrama. U Oberhauzenu dobio sam Gran pri za "Nezaposlene ljude". Legendarni direktor Gile Đurić pozvao me je u "Avalu film", kaže: Svake godine dajemo po jednom debitantu da nešto radi, 'ajde ove godine da tebi damo. Ako nešto imaš, donesi! To je bilo u vreme festivala u Puli, posle studentskih demonstracija. U septembru donesem mu scenario "Ranih radova". Kaže: Zanimljiv je, ali ne možemo s tim da idemo na fond. Nego, 'ajde ti potpiši da će tvoj film da vrati novac, pa ćemo uzeti kredit od banke.
       Film je direktno podstaknut pitanjem sa kojim se moja generacija suočila 1968: Šta je smisao nasilnog ubrzavanja istorije, i odnosa između slobode, demokratije i anarhije.
       Tražili smo novo lice, i Milja Vujanović se javila za probno snimanje. Tek kad smo je snimili, rekla je da nije na odseku za glumu, već na organizaciji. Nema veze, bila je potpuno odgovarajuća za tu ulogu. Tirnanića sam upoznao na beogradskim tribinama, bio mi je zanimljiv jer sam zapazio da on u tim svojim nastupima proizvodi situacije, da glumi. Gluma je, prosto, specifičan talenat - vrsta mašte koja mora da bude bogomdana, kao i pevanje. Na jednom probnom snimanju vidite da li čovek može u glavi da proizvede situaciju koja mu je zadata. Milja je posedovala ozbiljan talenat, međutim, dogodilo se da je film doživeo užasna pljuvanja, osporavanja i optužbe. Dve godine kasnije, bila je već sasvim drugačija, bila je rastresena. Ta događanja su je veoma potresla. Kad sam je gledao kako radi one budalaštine na televiziji, mislio sam: Možda je to proizvod onog užasnog pritiska kome je bila izložena. Kao što je i veliki deo srpskog i hrvatskog fundamentalizma koji je eksplodirao devedesetih, proizvod onog ludog dogmatskog vremena. Ne treba smetnuti s uma da Titovo vreme, koje opisujemo kao vreme mira i postepenog progresa, jeste i vreme sa povremenim histerijama. Miloševićevo vreme je vreme stalnih histerija.
      
       SAVET BRANKA PEŠIĆA: Kad su početkom sedamdesetih osporavanja ljudi u kulturi i kinematografiji postala veoma ozbiljna, pitali smo se da li će za nas uopšte biti života u Jugoslaviji. Pokretani su krivični postupci, Laza Stojanović je zaglavio u zatvor.
       Detinjstvo sam provodio kod babe i dede, u Zemunu, prvi komšija bio nam je Branko Pešić, visoki funkcioner partije, tada gradonačelnik Beograda. Odem kod njega, kažem: "Hteo bih nešto da te pitam, Branko, oko ovog što se piše u novinama?!" Nije smeo da govori u kući, kaže: 'Ajdemo u avliju! Pitam ga: "Šta znače ta zatvaranja ljudi iz kulture?" Kaže: "Beži glavom bez obzira, nemoj ništa da me pitaš!" "Pa, kako, čekaj, daj...?!" "Ne pitaj me, neću više o tome da razgovaramo!" Odmah odem kod Makavejeva, s vrata me pita: "Jesi li čitao novine?" "Jesam!" "Pa?" "Malopre sam bio kod Branka Pešića, rekao mi je: Beži glavom bez obzira i ništa ne pitaj! Mak se konsternirao, pita: Imaš li ti vozačku dozvolu? Odemo na aerodrom, službenici na šalteru, kaže: Dajte mi kartu za inostranstvo!" "Za koje inostranstvo?" "Prvo inostranstvo!"
       Nisam hteo da napustim rad u kratkom filmu "Ustanak u selu Jazak"; završio sam montažu, film krene po stranim festivalima i odlično prolazi. U novinama ni retka o tome. Odem kod Zire Adamovića, filmskog kritičara, urednika kulturne rubrike "Politike", kukumavčim: "Objavi bar nešto o filmu, uspeo je da prođe cenzuru!" "Ne može se, Želimire", kaže on. "Dobili smo spisak nepoćudnih na kome su Makavejev, Saša Petrović, Žika Pavlović i ti. Jedino može da vam se objavi in memoriam." Kad je to rekao, seo sam u auto i pobegao. Rekoh sebi: Ne daj bože, neko će poželeti da vidi moje ime u novinama.
      
       GRADSKA GERILA: Kao, odlazim sa argumentom da idem na oberhauzenski festival. U stvari, slušam Branka Pešića. Neverovatno je kako čovek može da se izvadi iz totalne nule. Neki moji prijatelji i ja više puta u životu smo potpuno krahirali. Ali, život je neverovatan.
       Mislio sam da ću u Nemačkoj raditi na građevini. U to vreme reći na Zapadu da si Titov disident nije mnogo pomagalo. Ceo Zapad je podržavao Tita. Krenuo sam sa mojim prijateljem Andrejom Popovićem, asistentom kamere. Pošli smo neodeveni, a s one strane Alpa je strašna zima. Dođemo kod Zigfrida Magolda, urednika Bavarske televizije, bez novca, u sandalama. Andrej je odlično znao nemački, kaže: Pusti mene, nemoj ti da pričaš! Objasni Magoldu kako smo stigli iz Italije, napravili glupost što smo uopšte dolazili u ovu odvratnu, kišovitu zemlju. I zaključi da ćemo se vratiti tog popodneva. Pošto mu trebamo, Magold ne da, kaže: Nemojte, ljudi, ostanite samo nedelju dana! Andrej se nećka: Ali, nismo se ni spremili...? Evo, sekretarica će odmah da vam napiše ček. Dobijemo akontaciju, 3 000 maraka. Zatvorimo se u klozet, očima ne možemo da verujemo - 3 000 maraka!? U Nemačkoj su postojali fenomenalni uslovi za kinematografiju. Bilo je tragikomično da su taj model finansiranja kinematografije preuzeli od nas, gde se već uveliko anulirao.
       Uradili smo nekoliko divnih dokumentaraca o životu gastarbajtera, pa jedan dokumentarac o nemačkom kiču, neverovatno uspešan film. Onda smo napravili prvi veliki incident sa filmom koji se zvao "Javno pogubljenje". Film govori o delovanju policije protiv gradske gerile, tzv. anarhoterorista. Dođe kamion sa reflektorima, kamere snimaju, policija ih pozove da se predaju, ovi se pojave na prozoru sa podignutim rukama, policajci ih pobiju iz mitraljeza. Kao nekad ona javna pogubljenja na trgovima, sada se vrše pred kamerama. Kažu mi: Pa, ti si stranac, ne razumeš o čemu se tu radi! Ne možemo da pustimo film! Moj zaključak je bio da vladajuća struktura manipuliše "gradskom gerilom", da se iza toga krije želja za militarizacijom policije u posleratnoj Nemačkoj. O toj temi napravio sam i film, zvao se "Raj". Kad se film pojavio, juna '76, policija je upala u naš stan, tražili su dokaze da smo u vezi sa nekom od tih grupa. Razume se, nismo bili u vezi s njima, bar ne tako da bi bilo tragova. Izbacili su nas iz Nemačke, kao nismo imali uredne papire, i zabranili ulaz na dve godine. Međutim, ovde sam napravio pozorišnu predstavu "Gastarbajterska opera"; bila je zanimljiva i imala veliki odjek u Nemačkoj. Dobio sam poziv za gostovanje, na ekstradiciju se zaboravilo.
      
       NIKSON IZ GUSANJA: Osamdesetih sam radio veliku seriju, formulisanu kao dokumentarne drame. Dvanaest raznih naslova, a tu su i neki najznačajniji filmovi koje sam napravio, recimo: "Bruklin-Gusinje". Kad su tenzije sa Albancima narasle do paroksizma, rekoh: 'Ajde da vidimo o čemu se tu radi. Odem na albansku granicu u selo Gusanje kod Plavskog jezera. Tako nastane film "Bruklin - Gusinje", nagrađen je kao treća televizijska drama te godine u svetu.
       Odem u to selo s kamenitim kućama, zakucam na vrata, pojavi se čovek, kaže: "Izvoli, šta si hteo?" "Pa, ja bih da razgovaramo!" "Uđi, sedi! Hoćeš kafu, hoćeš da jedeš?" "Kako familija?" "Dobro!" "Kako vi?" "Dobro!" Posle pola sata, kažem: "Vi me ne pitate zašto sam ja ovde." "Možda ne smeš da kažeš?!" "Hteo bih da napravim film o vama - što se vi sada mrzite sa nama ostalima? O čemu se tu radi?" "E, pa znate", kaže, "vi ste novodošli na Balkan, još se ne razumete u ove stvari, kulturnije..." "Ma, šta pričaš, to su mitomanske priče!" "Mi Albanci smo tu oduvek. Nekoliko njih bili su i rimski imperatori, Vespazijan, recimo. Pa smo primili hrišćanstvo u trećem veku. Turci su ovde došli tek u 15, to je sad, skoro. U našim familijama čuva se tradicija iz vremena kad smo bili hrišćani. Možeš da vidiš po imenima, a i svako zna po 13,14 kolena unazad!" Kažem: "Dobro to, ali ne znam da ima nekih Albanaca poznatih umetnika." "Pa, ti nijesi čuo za braću Beluši, drže Holivud?! A sportisti, samo da ti pomenem Skansija!" "Nisam čuo da imate nekog poznatog političara", kažem. "Kako nema! Je 'l si čuo ti za onog Niksona? E, nije on Nikson, on je Nikči! Tu je iz jednog plemena." "Ma, nemoj zafrkavati...!" "Da odemo, tamo mu je nećak?!" Idemo, 15 minuta hoda do jedne kuće, neka baba sedi, on je pita: "Piše ti Ričard išta?" "Piše, svakog mjeseca. Evo, vidi, ima gomila dopisnica!" Stvarno, vidim gomilu dopisnica, piše: Ričard Nikson.
       U tom Gusanju video sam, zapravo, našao za sebe neke odgovore na pitanja o balkansko-jugoslovenskim i balkansko-srpskim tenzijama. Film smo snimili za desetak dana, skromnim sredstvima. Mislim da je to veoma složen film, naravno, i zanimljiv.
      
       RAZLOZI ZA MRŽNJU: Mada se busamo u prsa kada je reč o kinematografiji, s vremena na vreme imali smo vrlo osiromašen filmski izraz. Recimo, posle hajke na "crni talas", posebno osamdesetih, filmski izraz bio je stalno u jednom ključu, kao i humor. Sve to bilo je, rekao bih, novokomponovano. Baš zbog utiska da donose svežinu, oslanjao sam se na neprofesionalne glumce. Mada moram priznati da smo birali talentovane ljude. U seriji "Vruće plate", imao sam amaterskog glumca Dušana Polovinu, mog školskog druga. Jedan je od najtalentovanijih glumaca koje znam.
       S jedne strane živeli smo relativno uramljeno, u izglancanom sistemu socijalističkih vrednosti, s druge strane video sam kako su čitave oblasti društva potpuno na margini. Tvrdim da je nacionalizam proizvela parazitska elita. Video sam kako uspešno egzistiraju Srbi i Mađari. Recimo, u fabrici "Trudbenik" u Pančevu, sa 1 000 žena, vladala je atmosfera kolegijalnosti i solidarnosti. Napravio sam komad "Vera i Eržika", prosto pola žena bile su Srpkinje, pola Mađarice. Kad bi me pitali koji su moji najznačajniji naslovi, rekao bih: "Bruklin-Gusinje", "Vruće plate", "Prvo tromesečje Pavla Hromisa", "Vera i Eržika".
      
       MARBLE ASS: Uvek sam se pitao kako u tim strašnim, zemljotresnim situacijama kroz koje prolazimo život uspeva da nadvlada. Da funkcioniše potpuno van ideoloških ključeva i da sam od sebe uspeva da pronađe neke svoje linije komunikacije.
       Transvestit Vjeran Miladinović učestvovao je u mom ranijem filmu "Lepe žene prolaze kroz grad". U nekoliko noći provedenih oko Železničke stanice u Beogradu, pokazao mi je frapantnu i neočekivanu situaciju. Kaže: Evo, vidi. Mi transvestiti, homoseksualci i prostitutke doživljavamo procvat! Pokazalo se da je razlog tome što je mnogo ljudi sa zatvorskim iskustvima na ulicama i javnoj sceni. Zatim, oni koji su prošli traumatično ratno iskustvo, i oni su na ulicama, pa lumpenpolitičari povezani s mafijom. Tu sam video mnoge poznate ličnosti koje su se tih godina pojavljivale u medijima, sa kriminalne, privredne i političke scene.
       Beograd je taj film podneo, što je za njega svakako kompliment. I pored svega što mu se dogodilo, sačuvao je liberalnu atmosferu. Imali smo divnu premijeru u Sava centru, koja se završila jednom od najlepših predstava u mom životu. Kad je ekipa izašla na scenu, bilo je i zvižduka i aplauza, rekao sam: Evo, da publika ne misli da smo to izmislili, molim sve transvestite, pedere i kurve u sali da izađu i pozdrave publiku! Nastao je stampedo od 300 ljudi. Razume se, dežurni u Sava centru su mi rekli: Dajte, nemojte da pravite skandal! To je šljam Beograda.
      
       NEPREDVIDIVOST ŽIVOTA: Osnovno pitanje života jeste neka vrsta saglasnosti sa samim sobom, sa svojim principima. Meni je uvek teško kad uhvatim sebe u pitanju: prećutati ili reagovati na nešto što smatram kršenjem sopstvenih principa.
       Bio sam u toj privilegovanoj situaciji da sam rano najeb'o. Stradao sam sa tim prvim filmovima, tako da posle toga nisam bio u prilici da se za nešto ogrebem. Kad si nigde, prosto nisi morao da savijaš kičmu.
       Najlepše je što je život nepredvidiv. Pogledajte sad ovo: Svi koji su proizvodili mržnju i ratove, sada se jasno vidi, činili su to zbog svoje banalne materijalne koristi. Da bi mogli na miru da pljačkaju. Najedanput, sad počinju da se predstavljaju kao mirotvorci, da drže lekcije o humanizmu, renesansi i demokratiji. Pokušavaju da preformulišu svoju prošlost. Na njihovu žalost, ovaj narod, potpuno smlavljen, smogao je snagu da digne glavu i pokaže dovitljivost i duhovitost. To dokazuje da je život nepobediv, a da strah i dogmatizam na kraju pokažu svoje jalovo, glupo lice.
       Šezdesete, sedamdesete i druge decenije i epohe, najjednostavnije ćemo razumeti ako se osvrnemo tu odmah iza nas, na devedesete. Jer devedesetih, na javnoj sceni nisu bili nikakvi marsovci niti neki stvarni momci iz Brazila.
       A oni što sebe zovu Momci iz Brazila, to je da zvuči elegantnije, nego da se kaže momci iz Vukovara, Srebrenice, Kosova ili momci sa brda oko Sarajeva, gde su, što ne kriju, operisali. Dakle, kažem, pođimo od najsvežijih utisaka, od devedesetih.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ