Podobnog i poželjnog političara valja da krasi umerena težnja u korišćenju moći. NJegov lični stav i ponašanje ne smeju da izazivaju kod ljudi, pa i naroda u celini, osećanje nesigurnosti

      Za proteklih desetak godina više puta je pokrenuto pitanje psihičke podobnosti političara, posebno onih vodećih, pa i samog šefa države. Raspravljalo se o tome ostrašćeno, a imali smo priliku da čitamo brojne napise koji su bili projekcija stavova pojedinaca, bez ikakvog principijelnog predloška koji bi doprineo da se politička kultura ili, pak, svesnost o pojavi obogati i proširi.
       Psihički poremećaj je svakako opasnost kada se javi kod političara, posebno onih na rukovodećem položaju koji donose sudbonosne odluke od važnosti za prosperitet i budućnost jednog naroda. U dugoj istoriji civilizacije takvih primera je bilo više, mnogo više nego što bi se očekivalo i što bi ljudskoj vrsti činilo na čast.
       Međutim, opasnost koja bi poticala od psihičkog poremećaja koji ispoljava političar, pa i šef države, mala je i samo delimična, ona je mnogo veća kada se neodgovornom i iracionalnom političaru političkim sredstvima i mehanizmima omogući da dođe na vlast i zaposedne moć.
       Zato na političkim institucijama leži isključiva odgovornost kakvog će rukovodioca da izabere. Da bi sprečile da osobe sa nepodobnim psihičkim osobinama dođu na vlast i zaposednu moć, često je predlagano da se u taj proces uključi medicina, posebno psihijatrija. Spominjano je obavezno psihijatrijsko ispitivanje pred kandidaturu, stavljanje na uvid dosadašnje istorije bolovanja, čak i obavezno psihijatrijsko lečenje!
       Sa stanovišta dobre psihijatrijske prakse ovi predlozi su potpuno besmisleni i u potpunoj su suprotnosti sa etičkim načelima na osnovu kojih se ona sprovodi. Političari od njih moraju definitivno da odustanu, posebno kada pretenduju da preuzmu demokratske vrednosne sisteme po kojima su ljudska prava i sloboda centralna mesta.
       Obavezan psihijatrijski pregled je teška povreda ljudskih prava i niko nikoga ne može da natera da pristupi pregledu ako to ne želi (osim sudske presude da se to obavi). Ako bi kandidat za političara na rukovodećem položaju i prihvatio da pristupi pregledu, što se u praksi nije dešavalo, tako upriličen pregled i podaci koji se njime dobijaju moraju se pouzdano čuvati u najvećoj diskreciji, jer spadaju u lekarsku tajnu, svetinju medicinske prakse, koja se ne sme saopštiti drugim licima (osim ako to sud ne zahteva). Da koraknemo i dalje, taj i takav pregled u suštinskom smislu ne bi otkrio i doneo ništa pouzdano. To stoga, što transverzalan uvid u psihičko funkcionisanje osobe nije dovoljna da bi zaključivanje na osnovu njega bilo sigurno. Psihijatrija zasniva svoja zaključivanja na osnovu analize i transverzalnog i longitudinalnog životnog preseka i nalaže da se kod bilo kakvog važnog kliničkog zaključka sprovede dosledno praćenje koje mora da traje najmanje godinu dana.
       Psihijatrijsko lečenje se može obavljati jedino uz pristanak osobe, a nikada (čak i na zahtev suda) bez pristanka osobe o kojoj je reč. Kada je to tako, postavlja se pitanje da li psihijatrija uopšte nešto može da doprinese u rešavanju ovog delikatnog problema. Odgovor je potvrdan. Psihijatrijsko iskustvo, sakupljano tokom dugog vremena, doprinelo je da se izgradi stereotip psihičkih osobina, podobnih i nepodobnih, osoba kojima bi trebalo poveravati, odnosno uskraćivati mogućnost da dođu na vlast i zaposednu moć.
       Podobnog i poželjnog političara valja da krasi umerena težnja u korišćenju moći. NJegov lični stav i ponašanje ne smeju da izazivaju kod ljudi, pa i naroda u celini, osećanje nesigurnosti. On mora da razvije sposobnost razumevanja, saosećanja i slušanja drugih, ali i sposobnost da istrpi nepopularnost. NJegova najbolja osobina uvek mora da bude visoko izoštrena kritičnost, što je najsigurniji znak slobode, koju i sam ima i koju ceni kao osnovnu tekovinu ljudskog roda uopšte. Najzad, podoban političar mora da ima sposobnost predviđanja i planiranja, on treba da bude pristojan, obziran, sa naglašenim ponašanjem uvažavanja drugih.
       Kada je reč o osobama kojima ne bi trebalo poveravati vlast, psihijatri smatraju da to ne bi trebalo činiti kada je reč o pojedincima sa teškim psihijatrijskim poremećajima, što je u praksi beznačajan problem. Takve osobe poseduju jasnu istoriju bolovanja, upadljive su, i ne teže socijalnom potvrđivanju ovakvog tipa. Ali, oprez treba zadržati kada je reč o pojedinim specifičnim oblicima paranoidnog psihotičnog procesa.
       Psihijatri upozoravaju da opasnost preti od osoba sa psihičkim poremećajima koji nisu upadljivi, koji se teško prepoznaju, jer ih ne prate vidljive i intenzivne smetnje i osiromašenja ili, pak, onih koji se povezuju sa specifično iskošenom organizacijom ličnosti koja se nalazi u širokom krugu varijeteta normalnog ponašanja. U tom kontekstu spominje se maničnost, zatim poremećaji ličnosti, posebno paranoidni, narcistički i sociopatski.
       Samoljubivost i sumnjičavost kao psihopatološke dimenzije, a neretko i kao naglašene psihičke karakteristike, uslovno rečeno normalnih ličnosti, od najveće su opasnosti kada je reč o mogućem iskrivljavanju vršenja vlasti i posedovanja moći. Osobe sa ovim karakteristikama po pravilu razvijaju okeansko osećanje veličine, nezasnovane kompetentnosti i ozbiljne nekritičnosti. Svaku, pa i najbezazleniju primedbu, o kritici da i ne govorimo, doživljavaju kao napad na sebe. Preokupirani su osećanjem ponosa i poniženja, sa tendencijom da se bore za uticaj tamo gde to nije neophodno, stalnim potvrđivanjem svoje hrabrosti koju niko ne dovodi u pitanje, svoga integriteta koji nije ugrožen, a sve zbog golemog straha od razotkrivanja sopstvenog, duboko potisnutog, osećanja neadekvatnosti. I ono što je posebno opasno, da bi zaštitile svoje samopoštovanje i sačuvale sopstvenu sliku o sebi, ovakve osobe veoma lako napuštaju smisao za objektivnost i logičnost.
       Nažalost, opisane karakteristike ličnosti iako su veoma opasne, u zapadnoj, takmičarskoj, kulturi, najpodesnije su za sticanje vlasti i moći. To je svakodnevni život nebrojeno puta belodano pokazao. Veliki broj osoba sa ovim karakteristikama nalazio se ili se nalazi na rukovodećim položajima mnogih, manjih ili većih, pa i najvećih državnih institucija, sve do šefa države, kako kod nas, tako i u svetu. Ono što se kod njih stalno ističe kao pozitivno su samopouzdanost, snaga, inteligencija, oštra kritičnost. Na osnovu toga oni uspevaju i brzo se penju na lestvici društvene hijerarhije.
       Da bi vršili selekciju, odgovorni političari moraju da poseduju znanje i smisao za procenjivanje psihičke podobnosti kandidata. Oni tu suptilnu proceduru moraju da obavljaju timski, posle svestranih rasprava.
      
       PROF. DR LJUBOMIR ERIĆ
       (Autor je redovni profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu)