Ona je doktor pravnih nauka, tri decenije je sa Vojislavom Koštunicom, od toga 23 godine su u braku. "Cela priča o bilo kojoj prvoj dami u ovim našim uslovima ima miris malograđanskog kiča. Ja se tu ne dam"

      Sve bi bilo mnogo jednostavnije da je dr Zorica Radović koristila prezime svog supruga. Šira javnost bi u tom slučaju odavno povezala ovog stručnjaka za ustavno pravo sa budućim predsednikom SRJ. Danas, kada je pored njega i sama dospela u žižu interesovanja, mnogi se prisećaju njenih naučnih tumačenja u delu domaće štampe - kao stručnjak za komparativno ustavno pravo, posebno se bavi područjem federalizma, regionalizma, ljudskih prava, manjinskih prava i statusom političkih stranaka. Naučna oblast kojom se bavio dr Vojislav Koštunica dok nije ušao u politiku, poklapa se sa njenim radom. Ili obrnuto, svejedno je. Posle 5. oktobra, kada je predsednik Jugoslavije uleteo u planetarnu orbitu da bi za manje od tri meseca završio kao ličnost godine, novinari vodećih domaćih i svetskih medija ne prestaju da pitaju:
      
       Ko je dr Zorica Radović?
       Naučni saradnik u Institutu za evropske studije, rođena Beograđanka, maturant Druge beogradske gimnazije, upisala je Pravni fakultet tako što je, po sopstvenom priznanju, sa 18 godina znala tačno šta neće, ali ne baš i šta hoće. Razmišljala je o književnosti, ali:
       Bila sam naklonjena literaturi, ali pošto sam prema sebi uvek bila dovoljno kritična, procenila sam da nemam dovoljno talenta da bih bila književnik, ili književni kritičar. Sa druge strane, otac je bio pravnik koji je završio karijeru kao sudija Vrhovnog suda, jedan od njegove braće je takođe pravnik, jednostavno, pravo je bila tema o kojoj se pričalo u kući. Imala sam prilike da rano čitam pravnu literaturu - predratne udžbenike moga oca kao i proskribovane knjige Slobodana Jovanovića. Konačno, mislila sam da je pravo nauka u kojoj čovek može manje da zaluta i gde su manje mogućnosti da čovek bude promašen. Kasnije, baveći se pravom, otkrila sam da je ono izuzetno zanimljivo, zavolela sam ga i čini mi se da sam naučila da iza pravne norme vidim život. Kada sam to osetila, onda mi je dobar pravni tekst postao zanimljiv jednako kao dobro književno štivo.
       Kao dobar student, za četiri godine je završila studije, doktorirala ("Normativne funkcije izvršne vlasti") i prvi posao dobila u Institutu za uporedno pravo, gde je ostala više od 25 godina. Poslednje tri radi u Institutu za evropske studije. Sa žaljenjem konstatuje da su instituti društvenih nauka u nas u fazi odumiranja, jer država nije pokazala spremnost da ulaže u nauku, pogotovo poslednjih deset godina. Uzvraćamo najčešćom primedbom kritičara te države, u koje i ona spada, da je prevashodni problem u tome što nemamo pravnu državu:
       Pravna država, najjedostavnije rečeno, podrazumeva postojanje svih državnih organa i nosilaca javnih funkcija u skladu sa zakonom, odnosno vođenje politike u granicama prava. A kod nas ni jedna pravna norma ne vezuje vlast, nosioci javnih funkcija i državni organi nisu se ponašali u skladu sa pravom. Bez obzira što te pravne norme postoje a donela ih je ta ista vlast - od ustava do zakona i podzakonskih akata. Kod nas ustavni sudovi nisu vodili računa da se poštuju ustavi, parlamenti su donosili zakone za koje su građani unapred znali da neće da se primenjuju. Kod nas tužilaštva ne rade ono što bi trebalo da rade, sudske odluke i kada se donesu ne izvršavaju se.
       Politički protivnici partije koja je do juče bila na vlasti za ovakvo stanje uglavnom optužuju samo jednog čoveka koji je poslednjih 13 godina bio na čelu vlasti - Slobodana Miloševića. Zorica Radović nije stranački aktivista, tačnije nije u Demokratskoj stranci Srbije čiji je predsednik njen suprug, ali je veoma privržena temeljnoj ideji na kojoj počiva program DSS - povezivanje demokratskog i nacionalnog. S druge strane, ističe i činjenicu da u ovoj stranci nema ljudi koji su bili u prilici da zloupotrebe vlast a da su to i uradili:
       Za pohvalu je to istrajavanje na doslednoj politici i nepristajanje na saradnju sa režimom. Nažalost, neke opozicione stranke, naročito one veće i naročito na lokalnom nivou, čim su se dokopale grama vlasti ponele su se isto kao i prethodna vlast. Hteli su samo čast i mast, bez odgovornosti. Za Demokratsku stranku Srbije se tako nešto ne može reći. Ti ljudi, koje poznajem, sigurna sam da se sutradan neće naći na nekom spisku korumpiranih.
       Na direktno pitanje o odgovornosti bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, dobijamo odgovor prevashodno pravne prirode:
       Ne može se reći da je odgovoran samo jedan čovek, ali njegova odgovornost je utoliko veća što je apsolutistički vršio tu svoju vlast. Međutim, i u onom prethodonom periodu samoupravnog socijalizma, ili kako bismo ga već nazvali, u psihologiji našeg čoveka bilo je usađeno nepoverenje u pravo. U svakodnevnim situacijama, prva reakcija nas građana je bila neverovanje da će se nešto ostvariti regularnim putem. Tako je nastao famozni sindrom "mala vrata" i uvek se tražila veza. Tako je bilo od 1945. čime je stvoreno pogodno tle za nasilje nad pravom koje je došlo kasnije. Jednostavno, kod nas ne postoji vera u pravne institucije i pravnu proceduru.
       Za promene koje su nastale izborima od 24. septembra i 23. decembra, dr Radović kaže da su tek preduslov za početak vraćanja pravnoj državi:
       Formalno taj posao može da se obavi za godinu-dve, da se donesu ustavi kakvi treba, zakoni, propisi...ali mnogo je više potrebno da bi se razvila svest o potrebi poštovanja prava. Decenija, ili još duže.
       U donošenju poslednjih ustava i zakona učestvovale su njene kolege čije je znanje, smatra ona, "nažalost, daleko iznad tih njihovih kreacija".
       NJihova profesionalna potkovanost, zloupotrebljena isključivo u funkciji politike, omogućila je posledice sa kojima se suočavamo u ovom trenutku:
       U Srbiji postoji republički ustavni i pravni poredak i savezni pravni poredak koji se primenjuje samo u ovoj republici, a o Crnoj Gori se faktički može govoriti kao o suverenoj državi, izuzev u nekim elementima, pre svega kad je o vojsci reč. Čini mi se da se u poslednja dva meseca tu nešto malo pomera, tačnije da crnogorska strana bar traži druge argumente za takvo ponašanje. Promene saveznog ustava su neminovne i neophodne. Legitimno je postaviti i pitanje referenduma. Ali, da li je referendum baš najbolji način da se građani odluče hoće li živeti u zajedničkoj ili samostalnoj državi, koliko prosečan građanin zna o tome šta znači federacija, konfederacija ili savez država, koliko ima predstavu o pravnim posledicama koje će osetiti kao građanin... sve je to vrlo osetljivo pitanje koje zahteva dobru volju na svim stranama. A ne znam koliko je ona prisutna na obe strane.
       Kao stručnjak za komparativno ustavno pravo, dr Radović je proteklih godina tumačila razne ustavne nejasnoće i bedastoće, pa je logično i da sadašnju ustavnu situaciju u kojoj se nalaze Srbija i Crna Gora poredi sa sličnom. I da ponudi rešenje za dobro oba naroda:
       Nema u svetu sličnog primera. Član sam jedne neformalne grupe stručnjaka koja upravo pravi osnovne principe i načela uređenja savezne države, a posebno Republike Srbije. I upravo se mučimo da nađemo rešenje koje će koliko-toliko održati ovu zajednicu koja bi imala minimum racionalnosti, a da pri tom ni imlicite ne sadrži nešto što bi se tumačilo kao suprematija Srbije nad Crnom Gorom, odnosno da bi Crna Gora eventualno bila neravnopravna u toj saveznoj državi. Koristimo se nekim komparativnim iskustvima klasičnih federacija, ali više je to oblik zajedništva i povezivanja u Evropskoj uniji. Nije nemoguće, ali postavlja se osnovno pitanje: do kog stepena se može labaviti ta nazovi federacija, ili taj nazovi savez država, da bi opstala neka zajednica? Kad pređete određenu granicu, to postane iracionalno. Mi u ovoj grupi radimo u najboljoj veri i najboljoj želji da ta zajednica opstane, ali treba imati puno mašte pa napraviti nešto što će imati minimum racionalnosti za srpsku stranu i zadovoljiti crnogorsku stranu u njenom, po mom mišljenju, ne baš jasno definisanom pojmu državne ravnopravnosti.
       I ovaj naš problem, ma koliko jedinstven, mora se posmatrati u svetlu zakonomernosti koja važi za slična državna uređenja. Svaka federalna, odnosno složena država ima hroničan problem centralnog i republičkog nivoa vlasti. I u tome postoji konstanta kada jača centralna vlast nasuprot republičkoj, i obrnuto. Ta kazaljka stalno ide na jednu ili na drugu stranu. Obično je u periodima ekonomskih kriza i ratova jačala centralna vlast, jer tada treba mobilisati sve državne mehanizme da bi se rešili problemi. U vremenu mira i prosperiteta su jačala ovlašćenja federalnih jedinica. Taj problem balansa između federalnih jedinica i centralne vlasti je odlika svih federacija. Ali u stabilnim državama ne postavlja se pitanje da i ta zajednica država postoji. Duh "vernosti tradiciji" je prisutan. Mi, nažalost, od 1974. pa zatim od 1992. godine, imamo to hronično stanje koje nikako da se stabilizuje. Stalno prelazi granicu normalnog problema i dovodi u pitanje temelje države. Od 1992. do 1997. imali smo neki oblik prividnog mira, što ne znači da je u tom periodu savezna država postojala. Veliki broj zakona koji je trebalo doneti uopšte nije donet. Onaj ko prati izmene ustava, videće da su nekoliko puta pomerani datumi donošenja zakona u nizu oblasti jer vlast, DPS i SPS, jednostavno nisu mogle da se dogovore. A nisu se ni sukobljavale. Od 1997. kada je izbio sukob između dve vladajuće stranke i dolaska Miloševića na čelo države, praktično se ispoljavaju sve mane ovog federalnog aranžmana. I sada, na crnogorskoj političkoj sceni, pitanje opstanka u zajedničkoj državi zapravo postaje pitanje dana kada će Crna Gora napustiti tu zajedničku državu. U njihovim predlozima je osnovna poruka da ćemo se uvek i oko svega ispočetka dogovarati. A ne možemo se uvek i ispočetka dogovarati da li postojimo kao država. Zato mislim da su u ovom trenutku najvažniji temeljni politički dogovori, jer, ima dovoljno pametnih ljudi i novi ustav može da se napiše za kratko vreme, alitaj ustav mora neko da prihvati, da ga primenjuje.
       Moglo bi se pomisliti da predsednik ima u kući prvu pomoć s obzirom na profesionalnu aktivnost njegove supruge u domenu mukotrpnih razgovora o ustavnoj problematici koji mu predstoje. Realnost je, međutim, primerena ovom bračnom paru, pa je tako sasvim drugačija od očekivane:
       U kabinetu predsednika SRJ postoje stručni saradnici, savetnici i ostali koji rade svoj posao. Tako da nema potrebe da "koristi" moje predloge. S druge strane, on je iz kuće odsutan od devet ujutru do deset uveče, tako da nemamo ni prilike da razgovaramo o bilo čemu što se događa i ne znam koje bi to bilo vreme u kome bih ja uspela nešto da pomognem jer on praktično nije kod kuće. Ni ranije nisam bila Vojin formalni pomoćnik. Jednostavno, oboje smo pravnici, oboje se bavimo istim poslom i utoliko je to bio deo našeg bivšeg zajedničkog života, a ne "poslovna" saradnja. Konačno, funkcija predsednika koju on obavlja nije u tom pogledu toliko značajna jer postoji parlament, savezna vlada i resorna ministarstva koja su zadužena za ovu problematiku.
       Kao pravnik legalista, dr Radović je u pravu, ali ljudi koji su glasali za Vojislava Koštunicu prosto od njega i očekuju da učestvuje u razrešenju ovog, najvitalnijeg državnog problema:
       Tačno je da ljudi to očekuju i to je ogromno opterećenje i ogroman teret. Mislim da je i to posledica onoga o čemu sam već govorila - neverovanja u institucije i nerazumevanja njihovog značaja. Vidim više iz novina nego što mi Voja priča, da mu se obraćaju i pojedinci i institucije ili organizacije zbog raznih problema i očekuje se da jedan čovek to reši. Suviše se personalizuje vlast. Tako je bilo u Brozovo vreme, nastavilo se posle njega i sada se nastavlja po nekoj inerciji. Mislim da bi Vojin najveći politički uspeh bio ako bi za vreme svog mandata uspeo da zapati ideju značaja i značenja institucija i pravnog i ustavnog poretka, a ne ličnosti. Ako imate jedan stabilan ustavni i pravni poredak, nije vam mnogo bitno, odnosno nije od presudnog značaja koja ličnost obavlja bilo koju funkciju. Stabilne demokratije u Francuskoj, Nemačkoj, SAD ili Velikoj Britaniji, mogu bez ikakve štete da izdrže i jednog potpuno nesposobnog i korumpiranog političara. A u državama kao što je naša u kojima je ideja o značenju institucija i prava prilično konfuzna, ljudi se vezuju za ličnosti koje najpre obožavaju, a na kraju ruše u blato. Predsednik države ima ovlašćenja koja su regulisana ustavom i van toga nema prava ništa da radi.
       Supruga predsednika SRJ ne voli da uz svoje ime vidi epitet "prva dama", ali se on prosto ne može zaobići. Kao ni protokol koji u tom svojstvu mora da poštuje:
       Ne znam šta u našem društvu uopšte znači to 'prva dama' i šta bi ta 'prva dama' trebalo da radi. To mi nije baš jasno i cela ta priča o bilo kojoj prvoj dami u ovim našim uslovima ima miris malograđanskog kiča. Ja se tu ne dam. A kad je o protokolu reč, on me je do sada mimoilazio, doduše uz moju pomoć.
       I na direktno pitanje kako odoleva svim pritiscima javnosti da se ipak predstavi u ulozi "prve dame" odgovora:
       Odolevam tako što ne odgovarama na takva pitanja. Jednostavno ih izbegavam. Iskreno rečeno, ne mogu da razumem interesovanje javnosti za nečiji privatan život.
       Predsednik SRJ je nedavno na pitanje šta mu nedostaje iz prethodnog života, odgovorio: "Prethodni život." NJegova supruga se još uvek ponaša kao u prethodnom životu trudeći se da joj on ne nedostaje. Međutim:
       Prethodni život koji je nekada bio zajednički, sada vodim sama. U tom smislu je to polovičan prethodni život.
       Negde je objavljeno da je Zorica bila Vojin student i da je tako počelo njihovo poznanstvo. Tačno je da je ona bila na trećoj godini studija, da je on, pet godina stariji od nje bio u to vreme asistent, ali ne njoj, I nisu se upoznali na fakultetu. Ovog leta je bilo 30 godina od kada su zajedno. I 23 godina braka. Izbačen sa Pravnog fakulteta zbog neslaganja sa ustavnim amandmanima iz 1974, dr Koštunica je 20 godina kasnije bio pozvan da se vrati. Odbio je. NJegova supruga je ne samo podržala tu odluku već je i toplo pozdravila:
       Stvarno je malo licemerno da ljudi koji su aktivno učestvovali ili ćutali kada su sa Pravnog fakulteta izbacivani profesori i asistenti, da se ti ljudi posle predstavljaju kao nekakvi borci za ljudska prava. To je bilo nešto što se nije moglo svariti.
       Mnogi sa oduševljenjem, neki sa iznenađenjem pa i nevericom primaju prvog predsednika poratne Jugoslavije koji je vernik, koji se krsti:
       Voja je u tome u svakom slučaju iskren. A da li to treba da bude prisutno u javnosti nije stvar njegovog izbora ili namere, već posledica činjenice da ga novinari prosto prate na svakom koraku. To nije stvar poze jer se zna iz kakve je porodice, kako je vaspitavan. U svakom slučaju, ne mislim da je to prenaglašeno kako neki karakterišu, niti mislim da je išta u Vojinim postupcima egzaltirano, već prirodno i s merom. Bar ja imam taj utisak.
       Otac Zorice Radović, Miloš (brat i sestra su lekari, majka je pre rata završila trgovačku akademiju i radila u državnoj upravi) vodi poreklo od Radovića iz Morače. Neki su joj zbog toga pripisali blisko srodstvo sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem.
       Vezana sam pre svega za Beograd. Poznato mi je da smo iz iste porodice, ali nikada nisam imala prilike da ga upoznam.
       Na bezazlene izmišljotine koje je čula o sebi i svom suprugu poslednjih meseci otkad su meta profesionalaca ali i radoznalaca, Zorica Radović reaguje sa smeškom. Kao na primer da ne dozvoljava Voji da ide na pijacu jer ne ume da se cenjka:
       Više me ne može ništa iznervirati. Bilo je ranije nekih napisa o našim roditeljima za koje ne postoji pristojan i adekvatan izraz kojim bi se kvalifikovali. Kada sam to progurala u sebi, više me ništa ne može naljutiti. Čovek posle toga stekne nekakav imunitet da čuva sebe od sličnih stvari.
       A kako ostati normalan i svoj kada uz novi život idu i euforija i oduševljenje ljudi predsednikom, ali i njegovom suprugom. NJenim diskretnim šarmom i nenametljivošću, uzdržanim ponašanjem supruge i profesionalnom suverenošću. O tome ne želi da govori u uobičajenim kategorijama, već jednostavno zaključuje:
       I toga se treba čuvati.
      
       RADMILA STANKOVIĆ