Da bi srpska vlada mogla da uspe da se održi kao reformska, Đinđić i svi saborci koje ima moraju da gledaju daleko iznad monetarne politike: u 600 preduzeća, koji su glavni izvor gubitaka u srpskoj privredi

      Srpska vlada plus tri isturena igrača na saveznom nivou najbolji su košarkaški tim koji smo u stanju da izvedemo: domaći momci kojima je javnost spremna da ukaže poverenje, plus osvedočeno dobri "stranci". Ulazak u reforme tražiće znojenje, trčanje i davanje koševa od prvog do poslednjeg minuta, u utakmici sa najjačim "litvanskim" sastavom: kriminalom, korupcijom, socijalističkim direktorima i nasleđenim samoupravljačkim radničkim navikama i siromaštvom. Mnogim reformatorima u centralnoj i istočnoj Evropi, takvi su polomili noge. Ako "naši" uspeju da pobede, Jugoslavija će konačno biti prvak sveta kod kuće.
       Još se nisu ni zaigrali, a trener i glavni plejmejker su se zakačili. Zoran Đinđić, budući srpski premijer i ključni politički igrač Demokratske opozicije Srbije (DOS) na unutrašnjem planu, optužio je guvernera Narodne banke Jugoslavije (NBJ) Mlađana Dinkića da bi prevelikim insistiranjem na čvrstom dinaru mogao da mu poremeti upravo stečen široki politički front na tankom ekonomskom ledu. Dinkić je, navodno, izrazio sumnju da bi Đinđić, čije ekonomske sudove ni lokalni analitičari ni strane diplomate ne ocenjuju vrhunskim, mogao da podredi dugoročne reformske ciljeve kratkoročnim političkim interesima.
      
       Gubitaši
       Da li je to gadan srpski usud, šta li, što ljude koji bi zajedno mogli da postignu uspeh tera da se unapred svađaju ili problem reformatora. Ekološke reforme daju rezultate na dug rok, a reformatore ponesu tenutna nezadovoljstva, kao što se to desilo već jednom Petru Velikom, Kromvelu, Gorbačovu i Vaclavu Klausu. Ali, šta će uopšte zla sudbina u priči u kojoj su i DOS i Dinkić i birači upravo pretvorili u dobitnu kombinaciju: ubedljivu pobedu na saveznim i srpskim izborima, mirnu predaju vlasti, meteorski brz povratak zemlje u međunarodne finansijske institucije i dobrom voljom sveta i besprekornom unutrašnjom organizacijom, obezbeđene donacije da ova zima ne prođe tragično.
       Đinđićeva zvezda je tek u usponu: uspešan politički prevrat izveden je, prema nepodeljenom mišljenju, u velikoj meri zahvaljujući njegovim organizatorskim sposobnostima i snazi da lidersku sujetu podredi uspehu koalicije.
       Ako napusti lidersko mesto u Demokratskoj stranci (DS), kako je najavio u intervjuu NIN-u, a pre nego što pronađe rezervnu pribežišnu poziciju, Đinđić će biti sudbinski zainteresovan da se dokaže kao ključni srpski reformator. Čak i ako nije vičan u ekonomiji, Đinđić je, kako je sam rekao, uticajan u Nemačkoj, a ta zemlja je bila i ostala ključni investitor u svim zemljama Istočne i centralne Evrope i glavni spoljnotrgovinski partner Jugoslavije.
       Da bi srpska vlada mogla da uspe da se održi kao reformska, Đinđić i svi saborci koje ima moraju da gledaju daleko iznad monetarne politike: u 600 preduzeća, koji su glavni izvor gubitaka u srpskoj privredi (vidi okvir Kostolomci), radi jedna trećina ukupno zaposlenog stanovništva i prima plate koje su ispod socijalno održivog minimuma. Da bi deo tih firmi postepeno mogao da ozdravi i poveća im primanja, Đinđić mora da zaljulja drugo krilo svog tananog ekvilibrijuma: da postepeno diže cene struje, gasa i komunalija i tako poveća troškove proizvodnje onih preduzeća koja se još nekako drže iznad vode, i da pogorša standard dela stanovništva koje živi jedva oko proseka.
      
       Policija
       Drugo mesto gde će mu čvrst dinar ući u bubrege jeste budžet. Jedna od glavnih trošadžija u toj kasi je policija čija je podrška mirnom političkom obrtu bila značajna, i koja će to pokušati da naplati žilavim otporom da se reformiše, smanji ljudstvo i troškove. Drugi na listi su penzioneri, zatim, po redu trošenja, tu su zdravstvo, čije je urušavanje takođe doprinelo padu SPS-a, obrazovanje, korumpirano i slabo sudstvo koje treba da iznese reformu zakonodavstva i, ne direktno u Đinđićevom sektoru, ali svakako na političkoj brizi, Vojska Jugoslavije (VJ), drugi važan jatak nove vlasti koji takođe mnogo troši, a pažljivo mora da se šiša.
       Cela društvena infrastruktura odgovara društvenom proizvodu od 3 5000 do 4 000 dolara po stanovniku. Troškovi njenog održavanja su ogromni, a još je veća cena njihovog demontiranja.
       Svim tim ljudima Đinđić faktički mora da zavuče ruku u džep, a da mu ne propadne pod pod nogama i da mu se masa nezadovoljnih ljudi (ekonomsko nezadovoljstvo, prema najnovijim istraživanjima javnog mnjenja, jača uporedo sa političkom podrškom DOS-u) ne sruči u krilo dve radikalne partije - Srpske radikalne stranke (SRS) i Stranke srpskog jedinstva (SSJ) koje svoj politički rejting grade na jeftinom populizmu koji se ovde uvek lepi za uši.
       Glavna opasnost pred novom vladom jeste na sektoru javne potrošnje jer bi pod socijalnim i političkim pritiskom tu mogao da se javi deficit koji bi, na drugoj strani, ugrozio opredeljenje da se održi kakva takva stabilnost cena i kursa, kaže prof. Jurij Bajec. Bivša vlast je taj problem rešavala na pogrešan način ili pritiskajući NBJ da štampa novac ili tako što jednostavno nije ispunjavala svoje obaveze. Bežali su od rešenja koje je politički nepopularno, a ekonomski jedino moguće, da se rashodi smanje, da se poveća poreska disciplina i da se likvidira privredni kriminal, kaže Nin-ov sagovornik.
       U prvih šest meseci sve to možda neće izgledati teško jer dok stižu donacije iz sveta, vlada Srbije moći će da troši takav novac na rast plata zaposlenih u javnim službama i povećanje prihoda penzionera, a da ne ugrožava Dinkićev dinar.
       Ne sme da se zaleće, upozorava Bajec, i dozvoli sebi da primanja u vanprivredi budu mnogo iznad plata u industriji, gde objektivno nema mogućnosti za rast, i time iritira radnike. I u socijalnom i političkom smislu to bi mogla biti mina, jer kakvi god da su, amortizeri nezadovoljstva koje je bila izgradila stara vlast - dnevnice solidarnosti, krediti iz primarne emisije i slične podštapalice za zaštitu standarda, nestali su, upozorava Bajec. To bi novoj vlasti mogao da pomogne povratak kapitala odbeglog zbog Miloševića i onog koji su Miloševićevi ljudi izneli, jer bi to bio izvor svežeg novca za investicije.
      
       Privatizacija
       Drugi glavni konflikt koji će se aktivirati već u prvih šest meseci jeste otpor radničke klase i njenih socijalističkih direktora uvođenju stranih ili domaćih privatnih vlasnika u preduzeća. Ti vlasnici će nesumnjivo hteti da uvedu nova, oštrija pravila poslovanja i samim tim će ugroziti stečene socijalne i ekonomske privilegije u preduzećima. Radnici neće oklevati da pod parolom hoćemo samo da radimo - zapravo traže održavanje statusa kvo, kaže Bajec.
       O toj temi samo nekoliko reči upozorenja prof. Jovana Rankovića: "Bio bih ponosan da naša zemlja za deset godina bude kao danas Mađarska. Ali da bi Mađarska postala to što je, morala je mnogo toga da žrtvuje. Ako je u jednoj porodici bilo dvoje zaposlenih, jedno je moralo da bude otpušteno".
       Cela 2001. godina biće godina slave i noćnih mora. Na spoljnom planu, na kojem je sjajno započela, nove vlasti u prvom delu godine čeka nastavak reintegracije SRJ u međunarodne institucije, prva velika donatorska konferencija, promocija kredita Evropske banke za obnovu i razvoj, možda prvi dolasci stranih investitora i davanje koncesija.
       Domaći teren je znatno manje blistav. Od sredine 1998. godine imamo stalan pad proizvodnje, i bojim se da ni sa novim vlastima nećemo moći tako brzo da očekujemo preokret. Mogli bismo da kažemo da ćemo biti srećni ako se proizvodnja vrati na
       onaj nivo koji smo imali 1998, ali to se sigurno neće desiti u prvih šest meseci, smatra ekonomista Stojan Stamenković. Tim pre što u ovom trenutku ni struje ni gasa nema dovoljno ni za potrebe stanovništva, a industrija, kako je to zajedljivo, ali tačno primetio Vojislav Šešelj, lider radikala, bukvalno stoji.
       Očekivanja stanovništva su ogromna, i nova vlast će kako zna i ume morati da u kratkom roku obezbedi vidljiv rast životnog standarda, da insistira na postavljenim kriterijumima relativne stabilnosti cena i kursa i da pokaže da je spremna da otvori nova radna mesta u svim sektorima, smatra Bajec.
       Utakmica u koju će ući nova srpska vlada prosto nije fudbalska pa da jedan sebično solira a drugi da mrljave. Ono što treba srpskoj vladi i njenim isturenim igračima na saveznim pozicijama (Koštunica, Labus i Dinkić) jeste onaj sportski duh i moral koji su do sada u ovoj zemlji reprezentovali samo jugoslovenski košarkaši - bezrezervno timska igra od početka do kraja. U takvoj konstelaciji ima mesta za dobrog trenera, za svakoga ko hoće da solira i, što je najvažnije, kad tim pobeđuje, svi su zvezde.
       Srpska vlada, i ljudi koji su već zauzeli mesta na saveznom nivou, pripadaju manje-više mladoj generaciji, neopterećeni su jer nemaju diskutabilnu političku prošlost, nisu alavi jer su većinom dobro materijalno situirani, nesporno su obrazovani i svetski ljudi. Ambiciozni su jer žele da se dokažu i da pokažu da nova srpska vlada može da bude uspešna, kaže Bajec. Na svim ključnim mestima sede ljudi koji su deo pobedničke grupacije i umesto o sukobima, treba razmišljati da ti ljudi zaista imaju priliku da timski rade.
      
       Čović drugi plejmejker
       Dinkić kao Saša Đorđević. Glavni plejmejker DOS-a, voleli ga ili osporavali, jeste u ovom trenutku guverner NBJ, a ključni ekonomski uspeh koalicije je upravo čvrst dinar. Svi potezi koje je do sada Dinkić odigrao su majstorski, kaže prof. Boško Živković, stručnjak za monetarnu politiku i bankarstvo. Dinkić se do sada, smatra Živković pokazao kao čovek koji lomi igru na pozitivnu stranu, pre svega kad je odbio da prihvati neodgovarajućeg zamenika guvernera i pokazao i DOS-u i drugom koalicionom partneru u saveznoj vladi Socijalističkoj narodnoj partiji (SNP) da ima nameru da odbrani samostalnost NBJ.
       Božidar Đelić, budući srpski ministar finansija, čovek koji ima najsjajniju inostranu reputaciju u novoj srpskoj vladi, biće glavni partner i Đinđiću i Dinkiću da se srpska kasa dovede u red bez velikih lomova. Đelić, koga je DOS-u nenaklonjeni deo javnosti proglasio strancem koji se ne razume u srpske prilike, bio je član reformskog tima u Poljskoj gde je taj poduhvat apsolutno uspeo, u Rusiji, gde se pretvorio u svoje ruglo - kriminalizovano i korumpirano društvo do daske, i u Rumuniji u kojoj su politička desnica i siromaštvo slomili reformatore.
       Ono što smo zatekli stvarno je strašno, kaže Đelić koji počinje od "crne knjige" srpskih finansija sveobuhvatnog izveštaja o zapetljanim računima i još zapetljanijim kanalima odlivanja novca starih vlasti.
       Među liderima DOS-a čije se dužnosti na potpredsedničkim mestima u srpskoj vladi znaju, jeste i Nebojša Čović. Baviće se ekonomskim pitanjima, ali uzornu reputaciju i unutar same vlade i u međunarodnoj zajednici upravo stiče na sasvim drugačijem pitanju - rešavanju krize na jugu Srbije, gde je pokazao takt, dobre organizatorske sposobnosti i veštinu pregovaranja. Čović, koji jedini među članovima vlade ima ozbiljno administrativno iskustvo, moći će da igra na bilo kojoj teškoj poziciji na terenu, zvala se ona jug Srbije ili štrajk namenske industrije. Na tom spektru, pred novom vladom već se isprečio problem - jedna mala firma sa 130 radnika blokirala je magistralni put ka Skoplju jer joj Vojska Jugoslavije nije isplatila dugove po osnovu raščišćavanja ruševina posle NATO bombardovanja. Takvih, novih i starih računa VJ ima sijaset, a sve namenske fabrike se kao potencijalni fitilj nezadovoljstva nalaze u srcu velikih industrijskih preduzeća koja su i sama bez posla.
       Dva dubla: jedan dubl u vladi činiće Vuk Obradović, potpredsednik srpske vlade zadužen za borbu protiv kriminala i budući ministar za privatizaciju (možda Aleksandar Vlahović sadašnji direktor "Dilojt tuša" za Jugoslaviju) koji ne sme da dozvoli da se taj proces pretvori u ono što je bio u vreme socijalista - izvor nelegalne preraspodele kapitala u džepove bogatih pojedinaca koji su od društvenih preduzeća napravili prazne ljušture.
      
       Ko će biti Rebrača
       To mesto i mesto direktora Agencije za direktne strane investicije (verovatno će to biti zauzeti sadašnji ministar za ekonomse odnose sa inostranstvom Goran Pitić) jesu dubl na ivici greha. U gotovo svim dosadašnjim istočnoevropskim vladama upravo su ministri za privatizaciju završili kao najkorumpiraniji članovi vlade i doprineli slamanju reformskih koalicija i gubljenju ugleda. S druge strane, budući ministar i direktor Agencije mogli bi da budu ljudi prekretnice, koji će na teren izvesti još jednog igrača iznenađenja.
       Onaj ko hoće zaista da menja strukturu privrede, mora da omogući rast autentične privatne privrede, kaže Živković. Đinđić se opredelio da zaštiti, kako bi rekli njegovi socijalistički prethodnici, nekoliko nosilaca razvoja, velikih giganata, i izrazio sumnju da bi mala i srednja preduzeća mogla da čine temelj konkurentne privrede. Ozbiljni privatni preduzetnici, i po Bajecovom i Živkovićevom mišljenju predstavljaće buduće ključne ljude koji će braniti nove reformske vrednosti. To je ključna razlika između ruskog i mađarskog modela. U Rusiji su sav kapital među sobom raspodelili oligarsi, a Mađarska je iznedrila autentične preduzetnike i obezbedila uvoz kapitala.
       Tržišna privreda stvara nejednakosti, i to je ono za šta smo se opredelili ako smo odlučili da gradimo kapitalizam. Ali na državi je da odnose tako postavi da te razlike proizlaze iz radnog doprinosa, stepena preduzetništva i efikasnog plasiranja kapitala, kaže Bajec. Taj zadatak je, u stvari, strahovito i ozbiljan i težak jer podrazumeva da nova vlada preseče "rentijerstvo" malog broj ljudi koji se bogatio zahvaljujući ekonomskim privilegijama, novih bogataša koji su se izrodili tokom bivše vlasti, a sada bi da ručaju sa Đinđićem; da saseče sirotinjski egaliratizam, negovan u poslednjih deset godina i da organizuje jaku socijalnu zaštitu, ali samo za uzan sloj najugroženijih, da je ne bi iznenadio rumunski scenario da društvo, nesposobno da istrpi rastući jaz između bogatih i siromašnih, na svake dve godine odbacuje reformatore i grli ultradesne i leve populiste.
      
       TANJA JAKOBI
      
      

Glavna spoljna ograničenja Izuzev humanitarne pomoći, koja je ugovorena i nije ničim uslovljena, svi dalji koraci, od ubrzanog odobravanja kredita međunarodnih finansijskih institucija, do dolaska privatnih stranih investitora, zavisiće od toga koliko zemlja i politički i ekonomski bude stabilna. Među ključnim ograničenjima za postizanje tog cilja na prvom mestu su: kriza na jugu Srbije, više dužina nego ishod pregovora o budućim odnosima Srbije i Crne Gore, i s tim u vezi nejasne granice zemlje i nejasne nadležnosti savezne i srpske vlade u pregovorima s investitorima; uslovljavanje dalje inostrane podrške reformama, tešnjom saradnjom sa Haškim tribunalom i izručivanjem Slobodana Miloševića.

      
      

Trice Postoje brzi dobri pogoci koje bi srpska vlada mogla da ostvari, koji sami po sebi nisu skupi a mogu marketinški dobro da se iskoriste za jačanje podrške stanovništva reformama, smatra profesor Jurij Bajec.        - Brza privatizacija nekoliko većih preduzeća za koje postoji evidentno inostrano interesovanje. Na takvim praktičnim dobrim primerima mogla bi da se demonstrira opšta korist od stranih investicija za državu, buduće strane vlasnike i zaposlene.        - Brzo ukidanje administrativnih i birokratskih prepreka razvoju privatnog preduzetništva. Glavna nacionalna priča treba da bude jačanje osećanja individualne odgovornosti pojedinca za sopstvenu sudbinu kao potpuna suprotnost dosadašnjem mentalitetu vezivanja pojedinačnih sudbina za državu i vođu.        - Potrošački krediti za veš-mašine, televizore i nameštaj. Napor vlade da to ostvari je minimalan, jer treba samo da stvori institucionalni okvir, a mogući marketinški potencijal je veliki jer će moći da se pohvali da je donela bolji standard stanovništvu. Strane firme, i firme iz bivših jugoslovenskih republika, pre svega iz Hrvatske i Slovenije, imaće sopstveni interes da daju takve kredite.