Štabovi stranaka su saopštavali rezultate kao po dogovoru, priznajući džentlmenski DOS-u i poslednjeg od 175, šest ili sedam zasluženih poslanika

      Kada se, saopštavanjem službenih izbornih rezultata, bude svela konačna računica, videće se da je u decembru glasalo blizu milion ljudi manje nego 24. septembra. To je jedna novost na izborima čiji se ishod znao ranije. Druga i poslednja novost zove se Stranka srpskog jedinstva.
       Dakle, dva su pitanja: ko to nije glasao i ko je glasao za stranku Srpskog jedinstva? Apstinencija na ovim izborima je pomalo prećutan fenomen zahvaljujući i tome što su, mimo običaja, na ovim izborima uglavnom navođeni samo procenti, a apsolutni brojevi su iz nekog razloga izbegavani.
       Iako je rezultat SPS-a takav da je samo on dovoljan da objasni apstinenciju (oko milion glasova manje), odgovor je ipak složeniji, iako dosta lak. Osim obeshrabrenosti SPS-a treba pomenuti i demotivisanost dela publike DOS-a, uzrokovanu time što je i pre izbora bilo kristalno jasno da Milošević i njegov sistem više ne postoje kao protivnici. To je argument u prilog tezi da se u septembru umnogome glasalo protiv Miloševića, a ne za neku konkretnu alternativu i nove vlasti bi mudro učinile ako bi to držale na umu. Najzad, ne treba preskočiti ni one "situacione" razloge za apstinenciju, kao što su čudesa sa sprejovima i lampama, subotu - čudan dan za izbore.
      
       Misterija SSJ
       Sve je to manje-više jasno, i znalo se i pre samih izbora. Ali, odakle se pojavila Stranka srpskog jedinstva? Vladimir Goati smatra da je SSJ dobila deo birača SPS-a i radikala, s tim se slažu i drugi istraživači, na primer Srbobran Branković, koji smatra da je ovaj rezultat pouzdan znak pada Šešeljevog i Miloševićevog ugleda među njihovim tradicionalnim biračima.
       Ako je tako, a zvuči logično, nejasno je ipak kako to da su i SPS i SRS dostigli na izborima rezultat blizu prognoziranog maksimuma, a njihovi birači, deo njih, glasali za SSJ.
       Mogući odgovor nudi Zoran Marković, vođa NIN-ovog istraživačkog tima. On smatra da je SSJ odneo upravo onaj "ćutljivi" deo radikalske publike. Zna se, naime, da su radikali uvek dobijali više nego što su im davale prognoze jer je izvestan broj njihovih birača iz nekog razloga u anketama izbegavao da se izjasni. Sada su radikali, međutim, "pogođeni" u prognozi, i to je ta razlika koja objašnjava neočekivani skok SSJ, koji istraživači javnog mnjenja ni u snu nisu sanjali.
       Dakle, da se nije dogodilo to sa SSJ, nagomilani novinari u štabovima za praćenje izbora morali bi umreti od dosade, a oni iz inostranstva teško da bi mogli opravdati dnevnice svojim šefovima i porodicama to što nisu bili kod kuće na Badnji dan. Štabovi konkurentskih stranaka su saopštavali rezultate kao po dogovoru, priznajući džentlmenski DOS-u i poslednjeg od 175, šest ili sedam zasluženih poslanika u tom času. A u DOS-u najveća radost je nastala oko jedan posle ponoći, kad su sa galerija Starog dvora (tu je, u Gradskoj skupštini, bio štab) pušteni baloni pa su prisutni mogli do mile volje da se zabavljaju njihovim bušenjem. Nije bilo više Ivana Markovića i Dačića čija su se izborna saznanja s nestrpljenjem očekivala.
       Đinđić je viđen u odelu bez kravate, a oni koji ga bolje poznaju kažu da je proračunati šef demokrata skinuo kravatu da je ne bi uflekao šampanjcem. Poluradostan, pobedničko obraćanje je iskoristio u radne svrhe da najavi promenu Ustava.
       Koštunica nije viđen, kažu, taman kad je hteo da dođe javili su mu da se narod razilazi.
       Demokratija je dosadna, poznavaoci su na to i pre ukazivali.
       Glavna vest je, dakle, bila, i još je, Stranka srpskog jedinstva, koja je nastupila u koaliciji sa Partijom srpskog progresa čiji je lider Miodrag Vujović svoju televizijsku popularnost krunisao i političkim uspehom, i to uprkos tome što je ukinuo porno-film na svojoj televiziji.
      
       Medijske platforme
       Ponet euforijom, Borislav Pelević sad govori da je očekivao dvostruko bolji izborni rezultat, pa ako tako nastavi, mogao bi u tom žaru i da podnese ostavku zbog izbornog neuspeha. Priča o ovoj koaliciji ne bi bila potpuna ako se ne bi reklo da je bila bazirana na dvema medijskim platformama: televizijama Palma iz Beograda i Palma plus iz Jagodine. Srpski televizijski magnati Vujović i Marković, vlasnici televizija, besomučno su svoje talase koristili za političku promociju. No, to se zameralo i Berluskoniju. U prvi mah se govorilo da je ova stranka (koalicija) ostvarila bolje rezultate tamo gde se vide ove televizije. Tako je izgledalo logično. Međutim, tek treba da se utvrdi tačna korelacija i verovatno da to nije baš tako prosto.
       Zoran Đinđić, budući premijer, objasnio je uspeh stranke pokojnog Arkana nacionalnom radikalizacijom izazvanom tolerantnim odnosom međunarodne zajednice ka nasilju na jugu Srbije. I to je verovatno tačno, no Đinđić to nije rekao zato što je tačno nego da pošalje poruku o tome kako bi se stvari mogle razvijati ako Zapad ne podrži politiku nove vlasti u konkretnom sporu. Da li zbog ovog upozorenja ili ne, tek stižu ozbiljne vesti o pripremi revizije Kumanovskog sporazuma (u našu korist), što je koliko prošle nedelje izgledalo potpuno nerealno.
      
       Socijalisti od papira
       Kriza na jugu je izgledala kao podesan teren da se napadne popustljivost i neefikasnost DOS-a. U predizbornim promocijama svoje socijaldemokratske mišiće pokazivao je i Milovan Drecun, znani vojni komentator, upečatljivo dočaravajući dubinu nacionalne katastrofe u koju smo potonuli prepustivši teroristima kontrolu nad visovima, među kojima je posebno naznačio dominantnu kotu Sveti Ilija, koju sad teško da ćemo povratiti bez teških borbi. No eto, koliko u nedelju, stiže vest da su naše snage, bez gubitaka, opet na toj planini iznad Vranja. Ispostavilo se da nije reč o veličanstvenoj pobedi jer se protivnik prethodno sam povukao, ali, što reče Sun Cu, najbolja je pobeda kad se postigne bez bitke. Drecun je tako, posle izbora, ostao bez argumenta, a ni pre izbora nije mnogo pomogao, ni njemu, ni njegovoj novoj partiji.
       U sumornom delu izbornog spektra posebno mesto ima SPO, nekada zvezda vodilja srpske opozicije. Gvozden Rosić, član Predsedništva stranke, kaže ono što mnogi upola glasa govore od septembra: da plaćaju danak pogrešnim izbornim procenama. Ipak, ni Rosić još ne kaže naglas čijim. Jedna od možda najvećih tekovina 5. oktobra jeste u tome što je nastupilo vreme da političari i njihove stranke dobijaju račun za svoje pogrešne procene. A ne građani. To, razume se, naročito važi za SPS.
       Što se tiče nekada "najmoćnije stranke na Balkanu", danas tigra od papira, pitanje je ima li razloga da budu zadovoljnija od SPO - za tri meseca izgubila je vlast i više od dve trećine birača. Stalna je tendencija gubitka popularnosti socijalista, ukazuje Vladimir Goati, a pitanje je da li su izbori najniža tačka do koje su u tom padu stigli. Ako se zna da je prosečan birač ove partije stariji i slabije obrazovan i da "voli da glasa za vlast", ne vidi se rezervoar iz kojeg bi mogli da privuku birače, naročito sa predsednikom za koga se ne bi moglo reći da je garant reformi.
       Za radikale bi se moglo reći da su, kao i na prethodnim izborima, "ostali u svojoj klasi", ali s izvesnim gubitkom broja birača. Ne kažu da su nezadovoljni mada je prošli put Šešelj nudio ostavku zbog neuspeha. Valjda bi mnogo bilo dve ostavke u tri meseca.
      
       Nadzorni odbor, legalna državna institucija za kontrolu izbora, osporila je regularnost čitavog procesa. Posebno su značajne primedbe za kršenje izborne tišine iako se nijedna stranka posebno nije oglasila da se smatra oštećenom tim povodom. Zanimljivo da se ovog osporavanja izbora nisu dohvatili čak ni najcrnji gubitnici mada su se radikali, sa zakašnjenjem, setili da postoje neke zakonske manjkavosti, poput nedostatka centralnog biračkog spiska. Inače, vođa pokreta za osporavanje izbora unutar Nadzornog odbora je Elena Božić-Talijan, predstavnica SRS-a u tom telu. Osim toga, radikali se žale na kršenje zakona i totalitarizam, SPS i SPO na medijsku blokadu, a JUL na pritiske i zastrašivanja koja su valjda sprečila njihove glasače da u enormnom broju izađu na birališta. Nadrealisti su opet među nama.
      
       Život u laboratoriji
       U jadikovke treba ubrojati i žalbu Ivice Dačića, potpredsednika SPS-a, da je sumnjičavost građana prema spreju odbila najmanje sto hiljada njihovih birača. To je sasvim moguće, samo što su ova pravila utvrdili poslanici SPS-a, SRS-a i SPO-a onda kada su promenili republički izborni zakon, tako da mogu samo sebi da se žale.
       Što se tiče međunarodnih i domaćih posmatrača, oni su se generalno pozitivno izjasnili o izborima, kako u pogledu organizacije, tako i u pogledu ishoda. Doduše stranci su dali neke sugestije u smislu tehnike prebrojavanja. Zapažena je izjava da su prijatno iznenađeni obučenošću i "suverenim ponašanjem" biračkih odbora. Drugim rečima, mislili su da smo veći divljaci. Uzdržano zadovoljstvo su ispoljili i "domaći posmatrači" iz CeSID-a. "To su bili izbori koji su najbliže poštenim i slobodnim izborima s obzirom na uslove i Zakon o izboru narodnih poslanika", rekao je Marko Blagojević, portparol CeSID-a. Zanimljivo je da je Blagojević dan pred izbore, valjda u skladu sa rastućim značajem nevladinih organizacija, zapretio da će se ova organizacija, koga uhvati u krađi glasova, "postarati da sa lisicama na rukama" bude sproveden u nadležnu državnu ustanovu. Krađe nije bilo, svi su zasad na slobodi, a CeSID najavljuje inicijativu za promenu republičkog izbornog zakona. Zanimnjivo je da je pet republičkih izbora, koliko ih je bilo za deset godina, sprovedeno uz pomoć četiri različita izborna zakona. Plus još nekoliko na saveznim izborima i još nekoliko na lokalnim. Prava laboratorija. Teško da bi tako surov eksperiment mogao da prođe bez posledica.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

Konačni rezultati        Republička izborna komisija dobila je izborni materijal sa 8 636 biračkih mesta ili 99,13 odsto.        Od ukupno upisanih birača 6,493 672, glasalo je njih 3,748 623 ili 57,72 odsto.        Od ukupno upotrebljenih glasačkih listića bilo je nevažećih - 89 738 ili 2,39 odsto; a važećih 3,657 366 ili 97,60 odsto.        Sledeći broj glasova i mandata dobile su izborne liste:        1. Srpska radikalna stranka - Dr Vojislav Šešelj        322 333 glasa - 8,59 odsto - 23 mandata        2. Srpski pokret obnove - Vuk Drašković:        141 296 glasova - 3,76 odsto - bez mandata        3. Socijalistička partija Srbije - Slobodan Milošević -        515 845 glasova - 13,76 odsto - 37 mandata        4. Demokratska opozicija Srbije - Dr Vojislav Koštunica        2,402 387 glasova - 64,08 odsto - 176 mandata        5. Stranka srpskog jedinstva - profesor Borislav Pelević        199 847 glasova - 5,33 odsto - 14 mandata        6. Demokratska socijalistička partija - Milorad Vučelić        31 958 glasova - 0,85 odsto - bez mandata        7. Jugoslovenska levica - JUL        14 317 glasova - 0,38 odsto - bez mandata        8. Srpska socijal-demokratska partija - Zoran Lilić        29 383 glasa - 0,78 odsto - bez mandata