U 2000. godini građani Srbije su diktaturu jednog čoveka zamenili sistemom u kojem bi se više centara moći - Koštunica, Đinđić, G17 plus, nezavisni mediji, kapital, Milo Đukanović, međunarodna zajednica - međusobno kontrolisalo i ograničavalo. Problemi će držati DOS na okupu, uveren je Čedomir Jovanović, a Dušan Mihajlović predviđa višegodišnju vladavinu Koštunice i Đinđića

      Ovo je početak kraja DOS-a, naglas su razmišljali mrzovoljni politički analitičari muvajući se holovima Skupštine Beograda dok je u noći između subote i nedelje (23-24. decembar) Zoran Đinđić sa ostalim liderima Demokratske opozicije Srbije nazdravljao trijumfu na republičkim izborima.
       Zaključak je bio posledica jedne činjenice i jedne navike.
       Činjenica je da Vojislav Koštunica, predsednik Jugoslavije, čije se ime i ovoga puta našlo na izbornom listiću uz naziv pobedničke koalicije, nije prisustvovao ritualnom ispijanju šampanjca. Sedeo je u svojoj stranci, nekoliko stotina metara udaljenoj od slavljeničkog štaba svojih političkih saboraca.
       Navika je da se u Srbiji u poslednjih trinaest godina politički život doživljava isključivo kao borba na život i smrt dvojice političkih oponenata. Na sceni može da ostane samo jedan. Drugi je višak; sve je dozvoljeno da on bude odstranjen.
      
       Narod
       Međutim, glasačko telo Srbije već je otišlo nekoliko koraka ispred mrzovoljnih analitičara postavljajući za tri meseca prevrata - od saveznih izbora 24. septembra do republičkih izbora 23. decembra - novu scenu na kojoj će politički akteri ubuduće pokazivati svoje veštine. To neće biti pozornica samo za jednog čoveka, čiju će monodramu većina naroda preživljavati kao sopstvenu životnu tragediju. Na njoj će se naći i narod i Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić i ostali lideri DOS-a i Milo Đukanović i G17 plus i mediji i kapital i međunarodna zajednica.
       Neki od ovih aktera imaju stvarnu političku moć, o nekima javnost ima samo jaku predstavu što se tiče sposobnosti i uticaja. U politici, ta predstava je ponekad mnogo važnija.
       Svim političkim akterima ruke će biti vezane ogromnim problemima koje bi trebalo će da rešavaju. Nema normalne politike dok delovi Srbije ostaju u mraku i po 15 sati, ni dok se ne reši budućnost Jugoslavije, to jest budući odnosi Crne Gore i Srbije. Za prvi problem, struju, nije izvesno kada će biti rešen. Ishod drugog biće poznat za šest meseci. Tek tada će se među akaterima politike uspostaviti novi odnosi moći koji će biti relativno stabilni na duže vreme.
       Na političku pozornicu narod je banuo u jednom danu. 5. oktobra, povratio je svoju suverenost upadajući u Skupštinu Jugoslavije i razarajući zgradu Radio-televizije Srbije, simbol političke moći jednog čoveka i nemoći ostalih stanovnika. Za samo dva sata, od 15.32, kad je počeo napad na Skupštinu SRJ, do 17.45, kad je policijski štab naredio povlačenje iz Televizije, ulica je slistila režim koji je sama ustoličila i kome je često pripisivan atribut večnosti. Važno je upamtiti da je narod u ulicu pretvorila bahatost autokrate koji jednostavno nije mogao da se pomiri sa idejom da poreski obveznici imaju pravo na sopstveno mišljenje i koji je mislio da nekažnjeno može da krade njihovu političku volju.
      
       Koštunica
       Sa političke margine na kojoj se nalazio početkom godine, Vojislav Koštunica, lider Demokratske stranke Srbije, dolazi u epicentar političkih zbivanja u septembru i doživljava u decembru popularnost kakvu je Slobodan Milošević, bivši predsednik Jugoslavije, mogao samo da sanja u svojim najslavnijim danima, onda kada je obećao da narod niko ne sme da bije.
       Popularnost, a time i moć, Koštunica crpe iz uverenosti naroda da je "jedan od nas", a istovremeno i izabrano otelovljenje novog srpskog mesije, dokazane nepotkupljivosti, dugog izbivanja iz glavnih političkih bitaka zbog čega ga mnogi i ne doživljavaju kao političara, činjenice da je za mnoge baš on simbol rušenja vladavine Slobodana Miloševića...
       Popularnost će Koštunica iskoristiti da uveća kvote poslaničkih mandata DSS-a u okviru DOS-a, ali i da se suprotstavi željama ostalih članica koalicije za smenom Nebojše Pavkovića, načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, i Radeta Markovića, šefa Resora državne bezbednosti policije Srbije.
       "Odbrana i poslednji dani Radeta Markovića" poučna je priča o novom političkom životu Srbije. Do juče apsolutan tabu, izbor i smena šefa tajne policije, postalo je sasvim obično političko pitanje o kome se bez straha raspravlja. Javnosti je ostavljeno da proceni, a ne jednom čoveku, da li je u pitanju pokušaj da se u osetljivo vreme stabilizuje važna državna služba, ili želja da se najbliži saradnici Slobodana Miloševića liše moći, ili je reč o borbi političara za uticaj na celu policiju ili jedan njen deo. Razlike u mišljenju nisu postale uzrok raspada koalicije, a rešenje spora je odloženo za bolje vreme.
       Ako je Koštunica u slučaju Marković ili u svojoj blic diplomatiji unekoliko proširio ustavna ovlašćenja predsednika Jugoslavije, on nije zloupotrebio svoju popularnost da, kako kaže šef Nove demokratije Dušan Mihajlović, po savetu dela političke čaršije krene u konačan obračun sa novim premijerom Srbije. "Sve svoje sporove Koštunica i Đinđić su rešili korektno", kaže Mihajlović.
       Koštuničina osnovna slabost jeste u mogućnosti da uskoro postane Voja bez Zemlje, naša replika Mihaila Gorbačova, ukoliko se Crna Gora otcepi od Srbije. Deo političke čaršije tvrdiće, bez dokaza, kako upravo Đinđić huška Mila Đukanovića na izlazak iz Jugoslavije kako bi se rešio harizmatičnog Koštunice.
       Đinđić
       Čedomir Jovanović, mogući naslednik Zorana Đinđića na mestu šefa Demokratske stranke, veruje da će Koštunica i Đinđić vrlo brzo napraviti zajedničku platformu za uspostavljanje novih odnosa u federaciji. "Platforma sigurno neće dovesti u pitanje Koštuničinu političku budućnost. NJegova politička vrednost se ne vezuje za budućnost federacije, nego za odnos građana prema onome šta on radi. Svesni smo da će doći do političkih rokada, ali i da su uloge podeljene za dug period", kaže Jovanović. I još preciznije: "Ako se Crna Gora otcepi, zašto Koštunica ne bi bio predsednik Srbije."
       Nekadašnji partijski drugovi, za kratko vreme, sporili su se o načinu odbrane razultata izbora od 24. septembra, mesta Miroljuba Labusa u saveznoj vladi, guvernera Narodne banke Jugoslavije, smenjivanja Radeta Markovića i Nebojše Pavkovića, rešavanja krize u okolini Bujanovca i Preševa. Đinđić je, dosad, svoju moć zasnivao pre svega na neprekidnom aktivizmu: pretvorio se u neku vrstu političkog perpetuum mobile preživljavajući mnoge sahrane koje su mu organizovali što politički protivnici, što tumači političke scene Srbije, što njegovo uverenje da je bolje raditi i grešiti nego sedeti skrštenih ruku. Politički radoholik znao je da uspostavi i koristi veze i sa Miloševićevom policijom i sa biznismenima svih vrsta i sa političkim neistomišljenicima. On je zasigurno političar sa najviše poznanstava, a njegova stranka najizgrađenija i organizaciono najjača u DOS-u.
       Ako pokaže hudinijevsku moć u rešavanju problema standarda stanovništva i oživljavanja privrede, Đinđiću će nova funkcija doneti i novu, sasvim opipljivu moć, istovremeno mu pružajući priliku da brzo i relativno lako popravi svoj negativni imidž, ključnu političku slabost.Sa manje ili više popravljenim rejtingom, Đinđić će morati da, po prirodi odnosa u federaciji, dođe u sukob interesa sa saveznom državom, gde će ga dočekati ne samo božanski popularni Koštunica nego i drugi i treći sa rang-lista narodne blagonaklonosti: Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, članovi G17 plus.
       Mlađan Dinkić krenuo je u osvajanje naroda uveren da mu se zgadila reč "političar", čim se završilo bombardovanje Jugoslavije. "Ekspert", bila je čarobna reč kojom je iz utakmice hteo da izbaci političare i da pridobije naklonost glasača.
      
       G17 plus.
       Nije eliminisao političare, stekao je simpatije naroda i nastavio je da igra. Sjajnim marketingom i preciznim radom uspeo je da svoju organizaciju G17 plus pretvori u neophodan začin opozicije. "Upravo zato i izazivamo strah u DOS-u, jer znaju da bez nas ne mogu", kaže Predrag Marković, predsednik Upravnog odbora G17 plus. Političari, poput Koštunice, misle da eksperti jednostavno nemaju ni političku ni ekonomsku odgovornost. Prvu, jer nisu birani na izborima, drugu, jer se nisu oprobali u stvarnosti i što će uvek moći da se okrenu i odu. Za njihov loš rad posledice će snositi stranke koje ih podržavaju, odnosno daju im određni posao.
       Izjava G17 plus da ih ne zanima vlast podiže ih u očima javnosti, ali ne odgovara stvarnosti. Zar kontrola novca nije vlast? LJudi iz ove nevladine organizacije upravo se nalaze na ključnim tačkama nadzora nad tokovima novca: Mlađan Dinkić je guverner Narodne banke Jugoslavije, Božidar Đelić ministar finansija Srbije, Miroljub Labus potpredsednik savezne vlade, zadužen za ekonomske odnose sa inostranstvom.
       Dinkić, Labus i drugovi su već odmeravali snage i sa Koštunicom i sa Đinđićem i sa DOS-om i mogu da budu zadovoljni rezultatom.
       Dugoročno, Dušan Mihajlović vidi da će G17 plus kao deo vlasti morati da zastupa njenje interese, inače će proći kao Dobrica Ćosić, Milan Panić, Dragoslav Avramović, "eksperti" koji nisu iza sebe imali sopstvenu političku stranku.Optimističniji je Predrag Marković. U slučaju ozbiljnijeg neslaganja G17 plus sa bilo kojim od trenutnih političkih saveznika, on za svoju organizaciju predviđa tri mogućnosti: izlazak iz vlasti, samostalno pojavljivanje na izborima, podršku jednom od aktera u sporu.
       Drugi problem za G17 plus može da predstavlja krunjenje njihovog dobrog ugleda. A ono se vidi u pitalicama: koje je novo ime G17 plus i šta je gore od američkog aviona F16. Odgovor na prvo pitanje je JUL DOS-a, a na drugo G17 plus.
       Teško je poverovati da će neko marketinški uspeti da pobedi G17 plus. Jedino on sebe može da uništi lošim radom.
      
       Mediji
       Ako je G17 plus uspeo da stvori jake lobije u svim medijima, mediji nisu uspeli da stvore svoje grupe za uticaj i pritisak, ni u organima savezne ni republičke države, ni u političkim partijama. Mediji koje je do 5. oktobra kontrolisao Slobodan Milošević skliznuli su u udvorištvo prema novoj vlasti. Oni drugi češće saučesnički slave pobedu DOS-a nego što važu njegove poteze. Tako i jedni i drugi propuštaju priliku da se uspostave kao moćni igrači na političkoj pozornici, možda i zato što su svesni, jedni, da su "isprani od kvalitetnih kadrova i finansijski razoreni", drugi, da pomoć na kojoj žive koliko sutra može da presahne baš kao što se dogodilo u Hrvatskoj, na primer.
       Neće biti dobro ni ako se nezavisni mediji ponovo nađu u neprirodnoj ulozi glumljenja opozicije zbog ogromne nadmoći DOS-a u Skupštini Srbije. Ni to nije kraj njihovim problemima. "Ako ne bude strateškog dogovora vlasti i medija i ako nas vlast odmah izloži surovoj tržišnoj utakmici, nestaće nezavisne scene a zemlja će ili ponoviti sudbinu Rumunije ili postati kolonija lišena ne samo svojih medija nego i svoje kulture, obrazovanja...", razmišlja Veran Matić, šef ANEM-a, najmnogobrojnije mreže radio i TV stanica.
      
       On misli da ima više izgleda da se u manjim gradovima nezavisni mediji sačuvaju povezujući se sa nekim nevladinim organizacijama, ali čini se da bi, možda baš, G17 plus bio zainteresovan za mrežu kakvom upravlja Matić. "Čim dožive vlasničku transformaciju, mediji će postati navijači onog ko je vlasnik", odsečan je Dušan Mihajlović.
      
       Kapital
       Zašto isto pravilo ne bi, ubuduće, važilo i za političke stranke ili centre moći kao što je G17 plus? Pratiti trag novca osnovno je pravilo za razumevanje političkog života u zemljama na koje je glasačko telo Srbije odlučilo da liči. Ovdašnji tragovi novca su još dobro sakriveni i s vremenom naučićemo kako da ih nanjušimo. Možda će oni postati vidljivi kada izbiju prvi ozbiljniji sukobi između republičke i savezne države. Republike i Kovnice novca, savezne države i Kovnice novca, sukobi partija i biznismena o privatizaciji profitabilnih preduzeća...
       Vidljive sukobe i podele unutar DOS-a ne želi Dušan Mihajlović, bar ne u početku. "Neophodno je da DOS ostane na okupu ceo mandat kako bi demokratski preuredio državu Srbiju i njenu zajednicu sa Crnom Gorom. Ako on to ne uradi, upašćemo u anarhiju i doživeti katastrofu. Naravno, tokom uređenja države, posle dve-tri godine vladavine DOS-a, polako će se u njemu kristalisati dve ili tri struje. Jednu će voditi Koštunica, drugu Đinđić, a verovatno će se obrazovati i neka grupa partija između njih", kaže Mihajlović,
      
       koji veruje da je pred nama dug period političke vladavine Koštunice i Đinđića.
       Jovanović je optimista: "Problemi sa kojima se DOS sreće posle trijumfa na izborima, a koji je posledica želje građana da se oni reše, jesu garancija njegove stabilnosti. Iskreno, za mene bi veće iznenađenje bilo izazivanje krize vlade i raspisivanje novih izbora od opstanka našeg saveza tokom naredne četiri godine."
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ