Sve što je do sada učinjeno biće bezvredno ako i u suočavanju sa narednim izazovima, možda još većim i opasnijim, ne bude iskazana istovetna zrelost

      Kroz zatvorsku kapiju odškrinutu 5. oktobra već može da se baci pogled na sunčanu stranu. Naravno, prizor koji nam se ukazao deluje - barem iz naše sadašnje perspektive - tim raskošnije što, sticajem okolnosti, i dalje sedimo (doslovno) u mraku i smrzavamo se po grupama na koje su nas razvrstali dispečeri Elektrodistribucije...
       "Građani Srbije su Evropi i Americi priredili najlepši božićni poklon", ponavljali su proteklih dana mnogi tamošnji političari.
       Ako to njima zaista tako izgleda, neka im bude. Mada je, istini za volju, ovde malo ko zaista mislio da je nekome nešto dužan, ili razmišljao kako da nekome tamo u inostranstvu priredi božićne radosti i zadovoljstva. Sve što su učinili oni koji su najpre masovno glasali za promene, a potom rudari iz Kolubare, devojke i mladići iz Otpora, policajci i vojnici koji su prešli na njihovu stranu, za tu priliku udružene "delije" i "grobari", i stotine hiljada drugih, bezimenih građana Srbije, koji su nakon (ponovnog) pokušaja falsifikovanja i krađe izbornih rezultata od 24. septembra, u nameri da odbrane svoju izbornu volju, krenuli na sve ili ništa, učinili su zbog sebe, a ne zbog drugih. Učinili su to jer više nisu bili spremni da trpe, niti toliko naivni da i dalje čekaju da ih neko kome je, tobože, veoma stalo do slobode, demokratije i ljudskih prava izbavi i "spase iz ludnice".
       To se, jednostavno, nije moglo naručiti iz inostranstva, onako kako se obično naručuju darovi od Deda Mraza (ili Santa Klausa), nije se moglo kupiti, niti platiti poput bilo kog drugog božićnog poklona... Uostalom, pitanje je i da li su baš svi oni koji se sada toliko raduju "poklonu" zaista želeli da dobiju to što su dobili? Jer, nekima su, kao što je već primećeno, pomršene računice, neki su sitniji ili krupniji poslovi iznenada pokvareni, neke lepe karijere već dovedene u pitanje... Borba protiv zloglasnog režima u Srbiji prerasla je, u međuvremenu, u biznis globalnih razmera. Setimo se samo kako su pravljeni mnogi novi planovi, crtane i nove granice država, zamišljane nove saobraćajnice... Ili, kako je ponovo živnula svetska industrija naoružanja, kako je NATO i pored ponižavajućeg fijaska u kampanji bombardovanja uspeo da preživi, a velike medijske imperije demonstrirale zastrašujuću efikasnost i time opravdale svoje postojanje... "Neefikasnost je greh protiv Svetog duha", primetio je još pre pola veka O. Haksli, najavljujući rađanje novog totalitarizma. Uopšte uzev, Haksli se, na srpskom primeru i povodom Srbije, pokazao možda i najlucidnijim prorokom zapadne civilizacije...
       Drugim rečima, taj "vrli novi svet" kojem smo se konačno i mi priključili nije, naravno, savršen. Nije ni toliko moralan, kao što želi da se predstavi, ni odveć pošten ili spreman da uvek sledi čak i sopstvene norme, proklamovane vrednosti i pravila ponašanja. Ali je alternativa, režim brutalne i primitivne diktature u kojem smo živeli, gotov da svuda unaokolo izaziva svađu i ratove, da zarati sa čitavim svetom i da iza sebe ostavlja samo pustoš i grobove, bila neuporedivo gora od toga.
       Opredeljujući se da žive "normalno", "kao i sav ostali svet", građani Srbije su, poučeni krvavim i bolnim iskustvom, na kraju krajeva postupili zrelo i racionalno. Bez preteranih iluzija i lažnih nada, ali svesni da je to izbor koji im posle toliko protraćenog vremena barem pruža neku šansu... I to šansu da se, umesto da večno čekaju nebesku pravdu, sami izbore za ono što im, kao i drugima, pripada...
       Jurišom na zgradu Skupštine SR Jugoslavije 5. oktobra, jednom zauvek je (mada toga mnogi, možda, nisu odmah bili ni svesni) okončan i hladni rat u Evropi, na još jedinom preostalom delu starog kontinenta na kojem je i nakon pada Berlinskog zida nastavljen obračun između "komunista" i "antikominista". Domaće stranke koje su propagirale preživele ideološke floskule, poput "komunizma" i "antikomunizma", od kojih je jedna (JUL) svojevremeno bila najuticajnija u vladajućem, a druga (SPO) najveća u opozicionom bloku, konačno su na prošlonedeljnim izborima otišle u istoriju. Baš kao što su u plamenu koji je zahvatio skupštinsko zdanje i TV "Bastilju", u oblacima dima i suzavca, zajedno s kršem koji je počistio legendarni bager, nestali i mnogi nacionalni i drugi mitovi, kada se kao kula od karata srušio na njima sazdan sistem vlasti...
       Odškrinuvši vrata i hrabro koraknuvši u svet, građani Srbije su na kraju ovog veka, van svake sumnje, načinili izbor na koji mogu da budu ponosni. Zato što su to učinili sopstvenom voljom, stavljajući ujedno svima do znanja da su svesni rizika i odgovornosti koji time preuzimaju, i zato što u tom svetu u koji su stupili, posle svega što su preživeli, mogu čista obraza svakome da pogledaju u oči. Ako su na svojim plećima do juče i nosili, pojedinačno ili kolektivno, breme odgovornosti, zato što su tolike godine trpeli poniženja, i pristajali da se katkada u njihovo ime čine svakojake gadosti i zločini, i pristajali da ih ostali svet zbog toga tretira kao nezrele i nedostojne svoga društva, sada su se konačno iskupili.
       Ali, to je bio samo prvi korak. Sve što je do sada učinjeno biće bezvredno ako i u suočavanju sa narednim izazovima, možda još većim i opasnijim, ne bude iskazana istovetna zrelost i spremnost da svako preuzme svoj deo odgovornosti: i vlast za ono što čini, i oni koji su tu vlast izabrali...
      
       STEVAN NIKŠIĆ