Miloš Mišović: NIN-ova nagrada za roman godine

      Jedan od najznačajnijih događaja u prvim godinama posleratnog NIN-a bila je odluka o osnivanju Nagrade kritike za najbolji roman (ili dramu) godine. Odluka o tome objavljena je u NIN-u od 20. decembra 1953. godine, s napomenom da će žiri sastavljen od uglednih kritičara pratiti književnu produkciju na čitavom području Jugoslavije, a da će se nagrada prvi put dodeliti početkom 1955. za najbolji roman objavljen u 1954. godini.
       Budući da se NIN već bio afirmisao kao list koji je ozbiljno i na širokom planu pratio kulturno-umetnički život, redakcija je Radničkom savetu predložila da donese odluku i o stvaranju stalne umetničke galerije NIN-a. Međutim, odluka o tome je odložena "dok se ispitaju mogućnosti". Kasnije se od toga odustalo, najverovatnije iz materijalnih razloga.
       Prvi dobitnik NIN-ove nagrade kritike bio je Dobrica Ćosić. S obzirom na to da je žiri bio sastavljen od kritičara starije, srednje i mlađe generacije, o čemu je redakcija očigledno vodila računa, on je uživao poverenje čitalačke publike i dugo se nije menjao. Ni redakcija se nije mešala u njegove poslove. Ona je sastavila pravila po kojima će se žiri upravljati i obezbedila mu uslove za rad.
       Za prvu NIN-ovu nagradu konkurisalo je dvadesetak romana sa čitavog jugoslovenskog književnog područja, što je tada ocenjeno kao "izraz pune zrelosti savremene književnosti, koja je tražila da bude priznata". Od šest romana koji su ušli u uži izbor žiri se jednoglasno opredelio za Korene Dobrice Ćosića, koji su nagrađeni sa 500 000 dinara, koliko je osnivač odredio ustanovljavanjem nagrade. Nagrada je prvi put dodeljena 13. februara 1955. za najbolji roman objavljen u 1954. godini.
       O karakteru nagrade Milan Bogdanović, predsednik žirija, rekao je: "Prvi put dodeljujemo veliku nagradu za roman koju je ustanovila redakcija NIN-a kao nagradu koju dodeljuje naša književna kritika i zato je ta nagrada i obeležena kao Nagrada kritike, pa je na toj osnovi i žiri za ocenjivanje odabran."
      
       Dete sa više otaca
       Nagrada NIN-a za roman godine redovno je dodeljivana svake godine. Književni istoričari još nisu utvrdili šta je toj nagradi pomoglo da tako brzo stekne ugled a njena dodela postane događaj koji se u kulturnim krugovima sa izuzetnim interesovanjem iščekivao. Postoje razne pretpostavke koje istraživačkom proverom nisu potvrđene. Jedan od razloga svakako je to što su književne nagrade u to vreme kod nas bile vrlo retke i što je ona promišljenim konceptom preuzela na sebe veliki deo odgovornosti za kvalitet dela koja će odabirati za nagradu. I zaista, kroz tu nagradu, kroz kriterijume žirija i kritike ili pohvale njegovih odluka, književna publika je saznavala ne samo šta je novo i vredno u tekućoj književnoj produkciji već i koji su književni pravci i žanrovi trenutno u modi.
       Nagrada je ustanovljena u pravom trenutku i na pravi način, što je potvrdilo i stalno povećavanje broja romana koji su konkurisali za NIN-ovu nagradu. Taj poduhvat, i onaj koji nije ostvaren - da se ustanovi stalna umetnička galerija NIN-a - najbolji su svedoci koliko su osnivači i tadašnji urednici NIN-a osećali potrebu vremena.
       Da nagrada NIN-a nije postala nesporna vrednost i veličina, verovatno se ne bi ni vodile povremene polemike o tome ko je bio njen inicijator. Jedni su tvrdili da "pravo očinstva" pripada Borislavu Mihajloviću Mihizu, po drugima NIN-ova nagrada je delo Dragoslava-Zire Adamovića. Antonije-Lule Isaković je u jednom prilogu za neki NIN-ov jubilej tvrdio da je on nagradu osnovao pre nego što je kao direktor otišao iz NIN-a. S obzirom na to da sam u redakciju NIN-a stupio u vreme kada je dodeljena prva NIN-ova nagrada, poznato mi je da ni jedna od tih verzija nije tačna, ali da u svakoj ima deo istine.
       Ideja za osnivanje NIN-ove nagrade rodila se u jednom neformalnom redakcijskom razgovoru u kojem je Mihiz govorio o svojim utiscima iz Pariza. Opisujući tamošnje kulturne institucije, pomenuo je i Gonkurovu nagradu i njen uticaj na francusku književnost. Novinar od nerva, kakav je bio Zira Adamović, uhvatio je tu ideju "u letu" i ubrzo podneo predlog da NIN ustanovi sličnu nagradu. Predlog je bez kolebanja usvojen i nagrada je rođena. Prema tome, mnogi su zaslužni što je ona došla na svet, ali njen stvarni "duhovni otac" je, bez sumnje, Zira Adamović, koji je formulisao njene do danas neizmenjene principe i izradio prvi pravilnik za rad žirija.
       Koliko je nagrada brzo prihvaćena postavši neka vrsta književnog barometra, pokazalo se kada je žiri odlučio da ne dodeli nagradu za najbolji roman objavljen u 1959. godini.
       Tvrditi da je žiri NIN-ove nagrade bio potpuno nezavisan i da na njegove odluke niko nije mogao uticati, bila bi velika neistina. Ali ne može se reći ni da je bilo direktnog mešanja u poslove žirija. Postojali su, međutim, indirektni kanali kojima se žiriju i redakciji stavljalo do znanja koji pisac u određenoj situaciji ne bi bio poželjan za takvo priznanje. Ako današnji čitalac ima u vidu takvu situaciju, lakše može da razume dilemu u kojoj se žiri NIN-ove nagrade našao kada je trebalo da odluči kome da dodeli nagradu za najbolji roman objavljen u 1959. godini. Možda to najbolje ilustruje saopštenje dato u jednoj rečenici: "Žiri NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman na srpskohrvatskom jezičkom području, odlučio je da ne dodeli nagradu za 1959. godinu." Ispod toga su sledili potpisi petorice članova žirija: Bogdanovića, Gligorića, Fincija, Mihajlovića i Mišića.
       Osećajući da se čitaoci neće zadovoljiti šturim objašnjenjem žirija, redakcija je u dopunskoj informaciji rekla da je za nagradu konkurisalo trideset šest romana; da je žiri sve savesno pregledao i razmotrio, da je četiri-pet romana bilo izdvojeno u uži izbor, ali da se u konačnoj analizi pokazalo da ni jedan od njih ne bi mogao da izdrži malo pooštreniji kriterijum pa je odlučio da nagradu ne dodeli.
       I to je zvučalo neubedljivo te je još više podsticalo čaršijska prepričavanja, kritike nisu prestale. Znalo se, naime, da je za NIN-ovu nagradu konkurisao i roman Miodraga Bulatovića Crveni petao leti prema nebu a budući da Bulatović nije bio u milosti tadašnjeg režima, smatralo se da je žiri, koji je inače uživao veliku autonomiju, takvom odlukom izbegao konfrontaciju sa zvaničnom politikom, verovatno računajući da će književna publika razumeti njegovu poziciju. Međutim, takva odluka bila je povod polemičkim raspravama u raznim listovima.
      
       Vreme oštrog zaokreta
       O NIN-ovoj nagradi, posebno o njenom podsticajnom dejstvu na mlade generacije pisaca, mogla bi se napisati posebna studija, što valja i očekivati od književnih istoričara. Bilo bi zanimljivo istražiti kako je ta nagrada ne samo stekla već i sačuvala ugled kao najobjektivnije i najautoritativnije merilo literarne vrednosti. Da je zaista smatrana takvom, moglo se zaključiti i po brojnim reagovanjima kad nagrada za 1959. godinu nije dodeljena. Suština kritičkih osvrta na tu odluku bila je u tome što su neka vredna dela lišena mogućnosti da ravnopravno konkurišu za takvo priznanje.
       Iznenađena velikim brojem pisama u kojima se tražilo objašnjenje, redakcija je, u broju posle saopštenja, dala odgovore četvorice članova žirija. Predsednik Milan Bogdanović objasnio je da je odluka o nedodeljivanju nagrade nagovestila "puno osećanje odgovornosti žirija za budućnost našeg romana". Velibor Gligorić je bio mišljenja da time što nije mogla da se dodeli nagrada nije potcenjen stvaralački napor pisaca, ali je odluku žirija obrazložio improvizacijama koje su zapretile da "obezvrede roman kao književni rod".
       Mišljenja dvojice mlađih članova žirija bila su drukčija. Mihiz je ocenio da su nagrade "društvena a ne umetnička vrednost" i da su kao takve "nužno rezultanta saglasnih ili antagonističkih sila u jednom žiriju". Naglašavajući da je Nagradu kritike u početku shvatio kao jednog od pokretača budućeg obilja romana, ali kada je literarna produkcija počela da izbacuje "na desetine romana godišnje", shvatio je da je vreme "oštro zaokrenuti - u stimulisanje kvaliteta". Ovaj kritičar oštrog pera nije se zadržao samo na toj konstataciji. On je tom prilikom nizom "nesentimentalnih meditacija" nagovestio da se mišljenja članova žirija u mnogo čemu nisu podudarala.
       Potvrdio je to i Zoran Mišić izjavom da u romanima koji su konkurisali za NIN-ovu nagradu "nije zapazio simptome krize koji bi mogli opravdati odluku da se nagrada nikome ne dodeli". I on i Mihiz su naveli više dela koja su bila blizu nagrade, osvrćući se posebno na Bulatovićev roman Crveni petao leti prema nebu, koji je bio najozbiljniji kandidat, bez obzira na to što je Bulatović već tada bio, kako se Mihiz izrazio, "permanentna dnevna tema naše literature". Mada će Bulatoviću znatno kasnije biti dodeljena NIN-ova nagrada, nisu retki književni kritičari koji smatraju da je Crveni petao leti prema nebu najbolje njegovo delo, a po mišljenju Čedomira Mirkovića, Bulatović je tim romanom "dao istinski nove dimenzije srpskoj prozi".
       Iako su u tom vremenu nagrađena vredna dela, žiri se ponovo našao pod udarom opravdane kritike. Povod su bile slabosti druge vrste. U periodu 1960-1970. nagrade su dobili: Radomir Konstantinović za roman Izlazak (1960); Dobrica Ćosić, drugi put, za Deobe (1961), Miroslav Krleža za Zastave (1962); Oskar Davičo, drugi put, za roman Gladi (1963) i, treći put, za roman Tajne (1964).
       Nije bilo teško uočiti da praksa nagrađivanja istog pisca više puta nije dobra, da umanjuje prestiž nagrade i da destimulativno deluje na mlađe generacije pisaca, pa se postavilo pitanje da li to odgovara osnovnoj nameni nagrade - da podstiče razvoj romana kao književnog roda.
      
       Muke sa Crnjanskim
       Današnji čitalac može da se zapita zašto je Miloš Crnjanski, jedno od najpoznatijih imena u našoj književnosti, tek 1971. godine dospeo na listu dobitnika NIN-ove nagrade. Te godine objavljen je njegov Roman o Londonu, koji je u žiriju jednoglasno ocenjen kao najbolje literarno ostvarenje u 1971. godini. Međutim, znatno pre toga počeli su da se javljaju prigovori na sastav žirija i njegove kriterijume. U "Književnim novinama" od 27. 2. 1972. objavljen je tekst pod naslovom: Je li NIN-ov žiri večit? U dosta odmerenom kritičkom osvrtu rečeno je da se pojedini članovi žirija nisu sedamnaest godina menjali i da u njemu "sede i kritičari koji godinama nisu pružili pismene dokaze da stvarno prate našu literaturu". Zamereno je i što je žiri "ponekad pokazao neosetljivost", čak i za vrhunska ostvarenja kakva su Lelejska gora i Hajka Mihaila Lalića, Proljeće Ivana Galeba Vladana Desnice i romane Miodraga Bulatovića.
       Slučajno ili ne, nagrada Milošu Crnjanskom, o čijem se povratku iz dugogodišnje emigracije podiglo dosta političke prašine i zbog čega su se vodila neugodna prepucavanja između Zagreba i Beograda, označila je neku vrstu prekretnice u istoriji ovog literarnog priznanja.
       Da dodela nagrade Crnjanskom nije tekla uobičajenim tokom moglo se zaključiti ne samo po reviziji pravilnika, već i po nizu drugih događanja. Otkad se 1965. godine vratio iz emigracije u Beograd, koji ga je toplo prihvatio, Crnjanski je više puta bio povod raspravama o bujanju srpskog nacionalizma. Te rasprave, koje su najčešće inicirane iz Zagreba, nisu se vodile samo u književnim krugovima. One su se na svoj način nastavljale i u visokim političkim forumima, na kojima je konačnu ocenu o svemu, pa i o tome, davao Josip Broz Tito.
       Na jednoj od sednica Izvršnog komiteta CK SKJ, na kojoj se raspravljalo i o delovanju nacionalista u pojedinim sredinama, prepucavanje između Beograda i Zagreba o povratku Crnjanskog našlo se i u centru pažnje tog skupa. Izražavajući lično nezadovoljstvo što se Crnjanski vratio, Tito je tom prilikom rekao: "Šta je njega trebalo dovlačiti ovamo... Time smo pogoršali stanje. Evo, na primer, u Hrvatskoj, i u drugim krajevima, gledaju da je to bilo upereno protiv njih. Smatraju da je to bila demonstracija" (Stenografske beleške sednice Izvršnog komiteta CK SKJ, 11.11.1965).
       Kada je sredinom 1971. bilo jasno da će Miloš Crnjanski biti nezaobilazan kandidat za NIN-ovu nagradu, sasvim je izvesno da je srpsko liberalno rukovodstvo, iako za to nema pouzdanih dokaza, pokušavalo da preko rukovodilaca "Politike" i NIN-a formalnim razlozima omete dodeljivanje nagrade Crnjanskom. Ako su i postojali ideološki razlozi, oni u tom slučaju nisu bili primarni. Presudna je bila želja da se izbegnu novi napadi na srpsko rukovodstvo, koje nije bilo u milosti Josipa Broza Tita.
       Nepotpisani tekst na dve strane u NIN-u, pod naslovom "Roman o Londonu - roman godine" više je govorio o uzrocima kašnjenja nego o vrednosti nagrađenog romana, koji je jednoglasnom odlukom žirija proglašen najboljim literarnim ostvarenjem u protekloj godini. Naglašavajući da se zbog "nedramatičnog zakašnjenja, koje je, da paradoks bude veći, bilo radnog karaktera, oko NIN-ove nagrade u javnosti počela stvarati emocija koja nije bila sasvim literarne naravi", pisac teksta Frane Barbieri, tadašnji glavni urednik, prvo se kritički osvrnuo na one koji su tvrdili da je zakašnjenje "bilo uzrokovano dubokim kontroverzama naraslim oko jedne sasvim određene knjige, ili, bolje rečeno, oko jednog sasvim određenog pisca", usled čega se u središtu pažnje "našao i sam žiri, koji je u stalnom sastavu, potpuno autonomno i potpuno autoritativno, radio više od jedne decenije".
       Priznajući ipak da "ono što se dešava u društvu u celini neminovno ima uticaja ne samo na spoljne determinante nagrade već, istovremeno, i na njenu suštinu", pisac teksta je objasnio da je NIN, kao osnivač i nosilac nagrade, poslednjih sezona počeo da se "intenzivnije bavi razmišljanjem o potrebi da se nagrada u mnogo većoj meri nego dosad učini istinskom svojinom čitavog podneblja koje pokriva". Zatim, da u procenjivanju kulturnih vrednosti pojedinih nacionalnih sredina učestvuju i predstavnici tih sredina. Tu potrebu autor je obrazložio činjenicom da je stalni sastav žirija, iako sastavljen od najprestižnijih kritičara, formirao osećanje da se "romansijerske vrednosti čitavog srpskohrvatskog jezičkog područja, ipak, procenjuju sa stanovišta vrednosnih kriterijuma jedne uže sredine, ili, čak, jedne manje grupe neopozivih presuditelja - ma koliko su u pitanju ličnosti od literarnog ili moralnog integriteta".
       Iz svega toga, po tumačenju pisca objašnjenja, proistekla je potreba da se rekonstruiše mehanizam nagrade, da se mandat članova žirija ograniči i da se njegov sastav dopuni kritičarima koji će reprezentovati nacionalne kulture čitavog srpskohrvatskog jezičkog područja. I kad je sve to učinjeno i snabdeveno odgovarajućim samoupravnim odlukama, redakcija NIN-a se, uz dužnu zahvalnost, oprostila od trojice članova žirija - Borislava Mihajlovića Mihiza, Zorana Mišića i Muharema Pervića. NJihova mesta su zauzeli dr Midhad Begić iz Sarajeva, Igor Mandić iz Zagreba i Draško Ređep iz Novog Sada. Od ranijeg sastava ostali su Velibor Gligorić, predsednik, Eli Finci, Petar DŽadžić i dr Miloš I. Bandić. Međutim, i tako sastavljen žiri ukazao je jednoglasno poverenje Romanu o Londonu Miloša Crnjanskog.
      
       Pokajnička objašanjenja
       Bura povodom dodeljivanja nagrade Crnjanskom, bar u NIN-u, brzo se stišala. Sledeće godine nagrada je pripala Danilu Kišu za roman Peščanik. Vest o tome primljena je uz uobičajene pohvale i poneki prigovor, kao što se obično događa u takvim prilikama. Međutim, neprijatnosti koje će redakcija NIN-a imati s tom nagradom i njenim laureatom uslediće kasnije kad se literarne strasti književnih klanova budu umešale i u uređivačku politiku NIN-a.
       Žiri sastavljen po novom pravilniku dodelio je NIN-ovu nagradu 1973. godinu Mihailu Laliću za roman Ratna sreća. To zakasnelo priznanje žirija prošlo je bez velikih uzbuđenja. Neki kritičari su smatrali da je žiri tom odlukom nastojao da ispravi greške ranijeg zaobilaženja Lalićevih romana Lelejska gora i Hajka. Ne može biti sumnje da je i dobitnik nagrade Lalić razmišljao u tom pravcu. Kada je preko dopisnika NIN-a iz Titograda obavešten da je njegov roman nagrađen, on je poslao pismo glavnom uredniku NIN-a u kome se kurtoazno zahvalio kolektivu NIN-a i žiriju što je njegova knjiga tako visoko ocenjena, ali je zamolio za izvinjenje što svečanosti predaje nagrade, iz principa, neće prisustvovati. Novčani iznos nagrade predložio je da se uplati na račun jedne humanitarne organizacije u Crnoj Gori.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Sedmog januara 2001. navršava se tačno 50 godina od pojave novog, obnovljenog NIN-a u posleratnoj Jugoslaviji. Tim povodom, u narednih nekoliko sedmica objavićemo odabrane delove iz rukopisa istorije NIN-a koju priprema dugogodišnji urednik NIN-a i publicista Miloš Mišović, posvećene istoriji NIN-ove nagrade kritike za roman godine.        U ovoj prilici, kad obeležavamo još jedan jubilej našeg lista, osnovanog u januaru 1935. godine, činimo to sa svešću da je NIN-ova nagrada u međuvremenu postala jedna od najznačajnijih institucija naše kulture, i da su se u njenoj istoriji ogledale mnoge kontroverze društvene zbilje kroz koje je u drugoj polovini dvadesetog stoleća prolazilo jugoslovensko društvo.