9.

      U čudnopostojećim gradovima niko nas radostan ne čeka, pevao je, sad već i u davnim godinama sredine prošlog stoleća, pesnik M. Danojlić. U godinama jednom zauvek. Ako u korist ovih beležaka zanemarimo njegove jasne psihološko-sociološke konotacije, ovaj stih je izoštrena slika sveta s nama i našim životima u prvom planu. Svet nam nije dom, i u tom svetu (u tim čudnopostojećim gradovima) doista nas niko ne dočekuje s radošću. To je svet u koji smo pali "bez imalo znanja i bez svoje volje" (Dis).
       Za NJegoša je čovek samo "sirak tužni bez iđe ikoga!" Treba biti jako vešt pa to uklopiti u NJegoševu "religijsku kosmogoniju". Ali na fonu novovekovnog evropskog pesimizma briljantna slika.
      
       10.
       Srpski duhovnik i mislilac otac Nikolaj Velimirović sveukupno postojanje vidi kao jednu "vodenicu smrti". Ono što mi živimo (ili nam se pričinja da živimo) i čega se grčevito držimo kao da nam je poslednje, kao da će nam neko oteti, kao da to nekom treba - sve će u toj vodenici smrti biti samleveno, u prah.
      
       11.
       Ovo što je naše sada, svakog sekunda, i svakog milijarditog dela sekunda, i svakog milijarditog dela tog milijarditog dela, survava se u ponore prošlosti. I najmanja ona čestica koja se opire meri, ona što je na samoj ivici nepostojanja i već svojim dobrim delom u nekoj drugoj stvarnosti, negacija negacije - i ona je prošlost. Pojavila se, nedavno, pred zaprepašćenim učenjacima. Ali dok su se oni pribrali - drži! udri! hvataj! - šmugnula im je. Šmugnula im je u ništa. Kao što lasica s mladunčetom štakora šmugne, tako nekako.
       A bila im je, ta čestica - lasica, tako važna.
      
       12.
       Pesimizam je primarno stanje mladosti. Svi "rani radovi" su pesimistički. Čak i Marksovi. Optimizam raste s približavanjem smrti. Starci su tako vedri, prosto zrače optimizmom.
       Heraklit nikako nije mogao biti starac kad je rekao: A to, što se svetina množi - to je samo zato da smrt ne bi izumrla.
       Na papiriću s tom Heraklitovom sentencom vide se tragovi suza mislilaca i filosofa kroz vekove.
      
       13.
       Šta nas u budućnosti čeka? Povodom dve hiljade godina od rođenja našeg Gospoda Isusa Hristosa, to pitanje se izlizalo od upotrebe, jezik se ogulio.
       Nije nam dato da znamo šta nas sve čeka ni u prošlim vremenima, a nekmoli u budućim. Prošlost nudi bar nešto: otisak stopala, kamenu sekiru, ćup, skulpturu, hijeroglif, kostur, grob - budućnost ništa.
       U prošlosti je bar smrt bila izvesna - u budućnosti ni ona. Ni u smrt se više ne možemo pouzdati, i ona se iskvarila.
      
       14.
       Uostalom, smrt bez alternative nije bogzna šta: tu robu mi nemojte nuditi.
       Starogrčki pesnik - filosof u "lažnoj nadi" vidi alternativu smrti. Zevs, tada još važeći bog, na pitanje da li je čoveku išta dao kao nadoknadu za ukinutu besmrtnost, odgovara: "Dao sam mu više nego dovoljno - lažnu nadu."
       Ima li nešto konkretnije?
       Ima, ali samo jedno - besmrtnost.
      
       15.
       Hrišćanski sveti oci, mislioci i filosofi, uz njih i uz najbolje i srpski duhovnik Nikolaj Velimirović, radosno ukazuju da je besmrtnost, imanentna čoveku, bez ostatka ostvarena kroz Gospoda Isusa Hristosa, kroz tajnu njegovog rođenja i tajnu njegovog uskrsnuća. Pre dve hiljade godina Isus Hristos je bio prvi između ljudi koji je kroz smrt zadobio besmrtnost. Biću ukoren: Isus Hristos nije bio "prvi između ljudi", nego Božji sin. NJega je Otac poslao među ljude sa zadatkom, između ostalog, da kroz svoju smrt i Uskrsnuće vrati ljudima besmrtnost koja im je, kao počiniocima prvog greha, oduzeta.
       Dakle, svet više nije "vodenica smrti" - on je to bio pre objave Isusa Hristosa pre dve hiljade godina. Više nije. Isus Hristos je radosno obilje besmrtnosti. Svet više nije vodenica koja sve melje (pretvara) u smrt, u nepostojanje i ništavilo, nego vodenica koja melje smrt pretvarajući je u mlivo besmrtnosti. Takav obrt mogućan je samo kroz veru. Kroz sjedinjenje u Isusu Hristosu.
       Ali bez mnogo zapitkivanja.
      
       16.
       Mišljenje (promišljanje) sveta, ako nije prožeto verom, samo je mogućnost mišljenja (promišljanja) sveta.
       Kaono što krhku biljčicu treba ponegovati da bi ojačala u korenu.
       Odvojena od tla, na promaji, semenka će, a brže a sporije, iščileti.
       Tako će i semenka razuma, ako je lišimo životodajnih minerala i drugih sastojaka vere, vremenom usahnuti. Bez vere nema plodova besmrtnosti. Ni vina večne obnove. Ni slatkog "mleka iskoni".
       Ima samo smrti. I to u velikom izobilju.
      
       17.
       Samo bez zapitkivanja, molim.