Pred medije se danas, i po običaju, postavlja zadatak: oni treba da budu, pored iznenada osvešćenog sudstva, parametri dosegnute slobode. Pošto u parlamentu nema opozicije, ispada da tu funkciju treba da vrše mediji. Zanimljivo je da je i u Slobino vreme (nadam se da ga od sada nećemo zvati Milošević, kao što smo Tita, kad više nismo bili na per tu, zamenili onim smešnim - Broz!), da je i tada vredelo isto: opozicije kao da nema, ostaju nezavisni mediji. A sada treba da sa finansijski nezavisne pozicije motre na novu vlast. Dakle, da budu Nepotkupljivi, da nova vlast bude u strahu, da građanstvo bude kritično i prema jednima i drugima, i da slobodno procenjuje ko tu šta zaista misli i radi.
       Na primer, televizija. Ona zaista oslobađa. Oslobađa od slobodnog vremena, od stvaralačke imaginacije, oslobađa od navike da se viđamo sa drugim ljudima, oslobađa od briga - u pretesnoj kutijici Opšteg mišljenja, Opštih vrednosti i stavova i Obožavanih likova. Televiziju gledam da potvrdim da je ispravno ono što mislim, ne da bih rasuđivao o tome šta je ispravno. Nova vlast npr. nije revolucionarnim ediktom ukinula sve južnoameričke serije i sve emisije Grand production. Tako pada u vodu teza da je televizija u Slobino vreme bila Opijum za Narod, a sada više nije. Pošto će sada Rozalinda da se gleda uz kritički stav da nije u službi režimske manipulacije stvarnošću već jedino jeftina priča o ljubavi i smrti. Nova vlast želi da kontroliše televizije, ali i to je sasvim logično - televizije čine živi ljudi skloni da ih kontroliše neko drugi ako neću da ih kontrolišem ja. A i lepo je, na kraju krajeva, da ne menjam odela uzalud.
       Za vreme Slobe i Mire stekao sam, kao i mnogi, jednu civilizacijski naprednu naviku: prestao sam da gledam TV. Nisam želeo da gledam NJihov RTS, ali, priznajem, sada mi je sve nekako drag i mio Naš RTS. A Pink je i dalje NJihov, u smislu nekih novih Nas i NJih. Itd. Što se tiče TV Crne Gore, ona je, u najkraćem roku, sa svim lepim spikerkama avanzovala u NJihovu. Što se mene tiče, Crna Gora je moja zemlja ma šta na to kažu Milo Đukanović i TV CG. Plašim se samo da ne pokleknem kada od Mojih čujem: "Ma neka idu već jednom, samo nam prave probleme, ko su oni, mogu svi da se isele."
       Da parafraziram starog Ezru, po svu noć ne mogu da zaspim kada pomislim kakva bi Srbija (Crna Gora, Evropa, Svet) bila kada se televizija ne bi uopšte gledala. Kada je ne bi ni bilo. Po svu noć ne mogu da zaspim. A opet ovakvo mišljenje nije zdravo - to su na svojoj koži osetili Don Kihot, Ned Lud, Branko Ćopić. Znači, ostajemo samo mi - sami sebi. Godinama navikavani da je sloboda samo Velika reč i ništa više. Dobra za nedelju i praznike i vazduhoplovne smotre, nepraktična u svakodnevnom životu. Pitam se, polazeći od sebe, da li ćemo uopšte hteti da budemo slobodni. Za slobodu je potreban stalan trening, dobra kondicija, mnogo manje televizije i zagušljivih soba, mnogo više svežeg vazduha i svežih misli. Možda je dobro, za početak, što ovaj tekst pišem pisaćom mašinom. Teže se prepravlja.
      
       SRĐAN ŠAPER