5. oktobar - 24 sata prevrata (3)

      Bitka za Skupštinu trajala je tačno 37 minuta. Kada je u 15,32 počela, Vladan Batić je, na pokretnoj bini, obraćajući se demonstrantima, baš gromko izgovorio: "...menažerija..." Tu je stao. Bina je počela da se ljulja. Milan St. Protić je pomislio: Ovo nije predviđeno! Sa bine, koja se ozbiljno klatila, skočio je ubeđen da se čitav plan DOS-a upravo raspao. Na onoliko parčića koliko je ljudi bilo ispred Skupštine. "Ode sve u propast!", činilo mu se dok je gledao, onako visok, kako trče ka Skupštini. Pokušao je da vikne: "Mirno! Mirno!" i podigao je ruke.
       Policajci iz Savezne brigade MUP-a iz Vranja, Leskovca i Pirota, jednostavno ništa nisu mogli da urade. Bilo ih je premalo. Uspeli su da naprave dosta jak, dvostruki kordon, na početku skupštinskog stepeništa, i to je bilo sve.
       Levo i desno, ka parku u Vlajkovićevoj i ka parku u Takovskoj ulici, gde, suštinski završavaju dva dugačka krila ove zgrade s početka 20. veka, kordon nije postojao, niti je bilo ma kakvih policijskih prepreka, uobičajenih u sličnim situacijama.
       Od stepeništa, na obe strane, policajci su bili raspoređeni najpre na svakih pola metra, a zatim se, ka krajevima zgrade i ka krajevima širokog živog polukruga koji su oko Skupštine napravili demonstranti, taj razmak između policajaca povećavao. Prvo na metar, pa na dva, na tri, četiri... na samim ivicama tog nadimajućeg ljudskog testa, policije nije ni bilo. Red su tu održavali redari DOS-a, bez ikakve želje da budu previše ozbiljni prema sve brojnijim demonstrantima.
      
       NAROD I SUZAVAC: Tima nije hteo da ih bije. Nije bilo potrebe. Prošao je kroz njih, razgrnuo ih samo i već je bio na stepenicama, preskačući po nekoliko odjednom, raširenih i podignutih ruku koje su pozivale na sve bliža vrata: "Ajmo! Ajde!". Policajci kraj kojih je prolazio odavno su se skamenili. "Skidaj šlemove! Skidaj šlemove! Sve skidaj!", drao se. Ni jednu jedinu reč protiv toga nije čuo. Oprema je sama padala sa sleđenih policajaca. LJudi su im uzimali šta su hteli.
       Gigo i Sekula su se okretali. Bubac je malopre bio tu. "Jebiga", rekao je Sekula i potrčao. Neki ljudi su već bili na vratima. Krupnog policajca, jedinog koji je u tom trenutku još pokušavao da se brani, mašući na sve strane pendrekom, jednostavno je zaobišao. "Na vrata!", vikao je, "Na vrata!" Gigo ga je pratio bez i jedne jedine misli u glavi. Odavno je izračunao da unutra, u Skupštini, mora da bude na hiljade policajaca i da će oni koji prvi ulete u parlament, prvi i biti mrtvi. Sada je leteo stepeništem, oprostivši se od sopstvenog života.
       Bubac je jurcao za njima, ali ih nije video. Video je samo velikog policajca, na stepeništu, kako maše pendrekom i bije koga dohvati. Kraj stepeništa su betonske žardinjere. Već su bile polomljene. Kraljevčanin nije razmišljao. "Moram da priznam", govorio je kasnije, "ne znam čoveka, izvinjavam se, ali gađao sam ga tačno u glavu. I hteo sam to. Jebiga." Policajac je, u magnovenju, podigao i jednu nogu i štit. Kamen ga je razbio. Bubac je samo video kako čovek pada. Masa je već trčala preko njega. "Ubiše ga deca!", pomislio je Bubac. Onda je osetio suzavac.
       U 15,33 Avala 10 je zatražila uvođenje još policijskih snaga u Skupštinu.
       "Hemija!", naređivao je policijski štab. "Upotrebi hemiju"...
      
       U SKUPŠTINI: Policajci su puške uperili u visoki plafon predvorja. Stajali su nepunih desetak metara od demonstranata. Da su uperili u ljude, već tu bi bilo mrtvih. Patrone su se odbijale o gipsani plafon i padale, dimeći se, pravo na glave. Na ulazu krkljanac. Jedni napolje, drugi unutra. Sudaraju se i padaju. Maki se vuče uza zid. Jake noge, kondicija i puka sreća izveli su ga napolje.
       Tu je, obnevideo, počeo da skida opremu sa policajaca iz kordona, prebijenih uz kamenu portirnicu. K'o sa lutaka, "Daj! Daj!." Kašljao je i bacao iza sebe. Maske, štitove, pendreke... za sebe je zadržao masku, šlem, motorolu i pištolj. Gomila ljudi, zacenjenih, izletela je, u oblaku oštrog dima, iz skupštinskog ulaza. Preko njihovih glava letele su, pušeći se, patrone. Maki je oduvan. Do dna stepeništa nekoliko puta je padao.
       Petorica otporaša iz Pionirskog parka, Stanko Lazendić ih je predvodio, napravila su klin. "Bežite! Sklonite se!", vikali su i gurali narod. Nije im bio potreban ni minut. Preskočili su žardinjere i ustrčali uz kolski prilaz. Suzavac ih je vratio. Stanko je pritiskao mokre čarape na usta i nos. Nije mogao da diše. Stampedo ga je bukvalno odneo. U parkić prema pošti.
       Svilanović je skočio s kamiona. Ponovo mu je žena bila u glavi. "Idi i završi posao! Idi i završi posao!", pričala je, a on je gurao ljude ispred sebe i vikao "Hajde! Hajde!." Suzavac ga je uštinuo desetak metara pre stepeništa. Probao je sa priručnom maskom. Gušila ga je. Bacio ju je i krenuo uz bok velike zgrade. "Negde mora da može da se uđe."
      
       PALJEVINA: ... Žarko Korać se vukao uz zid desnog boka Skupštine, ka Kosovskoj. Prethodno se nagutao suzavca i video kako ljudi ispadaju iz glavnog ulaza. "Pucaće!", sinulo mu je, "pucaće!" i pribio se uz zid. Odmakao se kada su iznad njegove glave počeli da prskaju prozori.
       U Kosovskoj su ljudi već gurali kontejnere. Kamenje je letelo ka parkiranim policijskim kolima. Jednog policajca, u punoj opremi, sustigli su demonstranti. Desetak metara od ulaza nekoliko momaka oštrilo je pesnice na njemu. Samo se sklupčao. Čovek je pritrčao i šutnuo ga. "Nemojte!", vikao je neko. Lica ljudi u Kosovskoj iskrivio je bes. Dve žene su okrenule glave. Nisu mogle da gledaju.
       Drugi policajac, u običnoj uniformi, izvukao je pištolj iz futrole. Uperio ga je, stao i vratio ga nazad. Jurili su ga do skupštinskog ulaza iz Kosovske. Potom su krenuli na kola.
       Žarko Korać je, ukopan, gledao. "Kako je ovo lako", zapanjio se. Pet, šest momaka začas je prevrnulo veliku policijsku "maricu". Ubrzo je buknula...
      
       BAGER RADI: ... Bager je, pišteći, prišao prozorima na desnom krilu Skupštine. Metalne rešetke pucale su pod velikom kašikom kao čačkalice. "Napred, deco!", vikao je DŽo. Pekar Milan je stiskao pesnice. "Ruši, mamu im! Ruši!"
       Kokteli su leteli na Skupštinu. Zavese su počele da gore. "Majstore, diži nas", vikali su ljudi kraj bagera. Nekoliko ih je uletelo u kašiku. DŽo ih je podigao do prvog sprata. Ostali su se, kao mravi, verali po bageru. Prvi sprat je buktao...
       Svilanović se u trećem pokušaju našao u Skupštini. Kod staklenih vrata, pre velikog hola, stajalo je tridesetak policajaca. Svilanović je prišao. Bili su bledi. Izvadio je ličnu kartu:
       "Dobar dan. Ja sam..."
       "Znamo ko ste vi, gospodine Svilanoviću", rekao je policijski poručnik, "samo ih zaustavite i sve će biti u redu."
       U hol je kuljala gomila.
       "Ne mogu da ih zaustavim", rekao je Svilanović, "imate li neki izlaz?"
       "Zaustavite ih", ponavljao je poručnik, "sve će biti u redu... zaustavite ih."
       LJudi su već pritrčavali policajcima. "Daj maske!", vikali su. "Daj maske!"
       "Zaustavite ih", tražio je poručnik.
       Celu grupu predsednik GSS poveo je ka sali Veća republika. Policajci su poskidali šlemove. Znak da im je svega dosta. Jednom mladom policajcu je pozlilo. "On mora napolje", reče Svilanović. Uhvatio ga je pod ruku i izveo iz sale. LJudi su, razjareni, potrčali prema njima...
      
       U PANICI: Nije bilo nezainteresovanih, ako se izuzmu Vlada Srbije i Vlada Savezne Republike Jugoslavije. Kabineti predsednika Mirka Marjanovića i premijera Bulatovića nisu se sastali tog dana i neće se sastati nikada više. Srpski ministar Slobodan Čerović, svedočeći za ovu knjigu, kaže da ga, tokom celog dana, niko iz srpske vlade nije zvao ni na kakav sastanak. Na pitanje "zašto?", Čerović kaže "ne znam".
       U danu u kojem su izgorele neke od najvažnijih poluga režima, režim je bio sluđen. Milošević je platio ceh, kao i svaki diktator, činjenici da nije voleo ljude koji misle svojom glavom. Jednostavno, baš kada je trebalo, 5. oktobra, ni Marjanović ni Bulatović nisu znali šta da misle. Još manje su znali šta da rade.
       Milošević ih je isključio iz igre i okrenuo se Vlajku Stojiljkoviću, ne znajući da policija ovoga više ne sluša, Radetu Markoviću, koji je ili bio neobavešten, ili je bio previše obavešten da bi sebi dopustio da se dublje umeša, i Nebojši Pavkoviću, koji nije hteo da se meša nikako.
       Prema raspoloživim izveštajima može se zaključiti da je Milošević, preko Stojiljkovića, od vojske još ujutru tražio da Skupštinu čuvaju i vojni specijalci. Obećano je njih petnaest, čak je i policijski štab javio komandantu Savezne brigade MUP-a da treba da očekuje "petnaest specijalaca".
       Nema podataka da su ti ljudi ikada stigli do parlamenta. Najverovatnije nisu, pošto pripadnici vojnih specijalnih jedinica bilo koju zgradu mogu da čuvaju samo na jedan način - da pucaju. A iz Skupštine, tokom napada demonstranata, nije pucao niko.
       Niko, takođe, nije ni komandovao jedinicama saveznog MUP-a tokom napada, pošto je komandant prvi pobegao. Miloševićev princip poslušnih kadrova, koji se, kao rak, širio svim porama sistema, u ovom slučaju obio se o glavu nesrećnim policajcima, jedinici i inače nepripremljenoj za dejstva kakva su bila ona od 5. oktobra. NJih su, bukvalno, u Skupštinu doveli iz kućica ispred raznih ambasada, koje oni, po opisu svog posla, čuvaju. Usput su im natovarili opremu i gurnuli ih lavu u čeljusti.
       Mnogi su zato sumnjali da je tih 150 ljudi planski i sa rezonom žrtvovano. Režim je optuživan da je hteo, policijskim glavama, da izazove vojsku i zaustavi svoj pad. Kolio god da je logična, u tu teoriju ne uklapa se telefonski razgovor Miloševića i Pavkovića, zabeležen popodne, 5. oktobra.
       "Zapaljen je simbol države", rekao je Milošević.
       "Jeste", odgovorio je Pavković, "zapaljen je, ali je prazan. Nema žrtava, nema ništa."
      
       SKUPŠTINA PALA: ... Policijski štab, 17,03.
       Avala 1441: "Tražim Avalu. Avala 10 javi se."
       Avala 10: "Na prijemu. Gde si?"
       Avala 1441: "U objektu."
       Avala 10: "U objektu Skupštini?"
       Avala 1441: "Da, u Skupštini."
       Avala 10: "Možeš li da dejstvuješ..."
       Avala 1441: "Ovde sam sa Čedomirom Jovanovićem. NJegovi ljudi su okolo. Možete li da uspostavite neki kontakt sa njima. Da vidimo kako ćemo."...
       ... Čeda se osvestio s protivudarom u glavi. Razbili smo ih, mislio je dok je gledao Skupštinu, nema ih više... a ako se vrate? Počeo je da viče: "Opkolite Skupštinu! Opkolite je! Čuvajte je!" i uleteo u skupštinsku zgradu. Gorelo je na sve strane.
       Čeda se sudario sa čovekom koji je nosio telefon. Pa sa čovekom koji je vukao sliku. Sa čovekom koji je preko ramena teglio čiviluk. Sa čovekom koji mu je rekao da je policija još u Veću građana. Čeda je polako za sobom zatvorio vrata. Momci su ostali ispred.
       "Ko je ovde šef?", pitao je.
       Muk u sali.
       "Ko je ovde šef, jebote! Daj nekog s kim mogu da pričam, jeste li normalni vi?!"
       Jedan oficir se izdvojio:
       "Ja sam komandir. Jedinica 1441."
       Dim je ulazio u salu. Komandir je trljao oči. Čedi se steglo nešto u stomaku. Zagrlio ga je. Komandir se tresao.
       "Biće sve u redu, čoveče", pričao je Čeda, "sve će biti O.K. Ne vredi ovo svega. Gotovo je, je l'ti jasno? Gotovo!"
       "Gotovo je, gotovo je", ponavljao je komandir, kao automat, "jasno je, gotovo je..."
       Koji minut kasnije komandir jedinice 1441 pozvao je policijski štab...
       ... Policijski štab, 17,04.
       Avala 10 - Avali 1441: "Možeš li da dejstvuješ?"
       Avala 1441: "Ne mogu. NJihovi ljudi su svuda oko mene".
       Avala 10: "Ostani gde si, 1441, ostani gde si".
       Avala 1441: "Možeš li da me spojiš sa mojim pretpostavljenim?"
       Avala 10: "Ja sam ti pretpostavljeni!"
       Avala 1441: "Onaj koji me je ovde doveo?!"
       ... Komandir je isključio motorolu. "U redu", kratko je rekao, "predajemo se." Čedi je laknulo...
      
       ZDRAVSTVENI BILTEN: ... Prema zakonu verovatnoće, mislio je Slobodan Ivanović, ovo je maksimalno minimalno. Skupština je uveliko gorela, ljudi su okolo slavili, a on nije još imao pacijente sa težim povredama. Samo, još na početku, dvojicu demonstranata, u pancirima, koja su se gušila. Prosta stvar - ervej u usta (sprava u obliku lule, koristi se da jezik ne bi zapao u grlo), reanimacija, maska s kiseonikom i posle 45 minuta su otišli.
       Tog popodneva Ivanoviću se činilo da je ceo dan prošao užasno lako. Onda je počeo slučaj "Borba".
       Prvo su mu prišla dvojica krupnih momaka, kratko podšišana, u sakoima. "Imamo pacijenta", rekao je jedan, i pokazao rukom na zgradu "Borbe". Ivanović je uzeo torbu i pošao.
       Pacijent se zvao Dušan Čukić. Jedan od najozloglašenijih novinara Miloševićevog režima, glavni urednik "Večernjih novosti", čovek koji je 5. oktobra imao i veliku kancelariju, punu propagandnog materijala SPS-a, u zgradi Televizije Srbije i nepoznata zaduženja u njoj, bio je u predinfarktnom stanju.
       Ivanović ga je našao u prizemlju zgrade "Borbe", iza portirnice, u jednoj od sobica za vatrogasce. Nije mogao ni da govori ni da stoji.
       "I mene bi tako strefilo", pomislio je Ivanović, i dao mu sedativ. Ispred "Borbe" demonstranti su vikali: "Čukiću! Izađi da te ubijemo!" Glavni urednik "Večernjih novosti" bio je bled i obliven hladnim znojem.
       Takva i takva stvar, pomislio je Ivanović. Čukiću su skinuli prepoznatljive naočare i stavili kapuljaču na glavu. Ivanović je dovezao mercedes klinike "Anlave" na glavni ulaz "Borbe". Čukića su pognutog, između dva telohranitelja, ubacili u ambulantna kola.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Peti oktobar 2000. je od onih dana kojima je "zapalo" da postanu istorijski. Decenije društvenih kretanja (često nerazumljivih), konflikti, politički napori i promašaji, lična dostignuća i tragedije sliju se u jedan dan (u nekoliko sati!) i - pojave se kao destilat jednog vremena. Posle se o tom izuzetnom danu sastave nebrojeni spisi, načine analize.        Knjiga "5. oktobar - dvadeset četiri sata prevrata" Dragana Bujoševića i Ivana Radovanovića (Medija centar, Beograd, 2000) prvi je ozbiljniji pokušaj da se razjasni "srpska oktobarska revolucija". Iz ovog istraživanja, "na osnovu razgovora sa šezdeset ljudi - političara, policajaca, vojnika i građana", NIN će u nekoliko nastavaka objaviti zanimljive detalje.