U Hrvatskoj još strahuju da je Jadran još pun neeksplodiranih bombi a da svaki ispaljeni projektil ima potencijal od 1600 tumora...

      Okultni krugovi javnog, crkvenog i političkog života u Hrvatskoj složili su se da na pragu novog doba zemlju čeka još jedno iskušenje. Neki ga zovu luciferovim dobom, neki novim naletom komunizma, a treći govore o kraju prirodnog sveta. Prvi znak kraja do sada poznatog poretka u Hrvatskoj uočili su pojedini biskupi Katoličke crkve. Antihrist se, propovedaju, poslužio oblikom Deda Mraza, jednim od najperfidnijih neprijatelja crkve, kako bi decu i odrasle opet zaveo na boljševičke stranputice. Već početkom prošlog decembra on je bezočno presreo svetog Nikolu i "djeda Božićnjaka", preoteo im darove spremljene za hrvatske mališane i krenuo u osvajanje političara na vlasti. Bio je to pouzdan znak da je i Hrvatska uključena u plan "novog doba", paganskih kultova i eru Vodolije. Socijaldemokratski premijer Ivica Račan i nestranački predsednik Stjepan Mesić već su kritikovani jer su, kako tvrde zagovornici desne struje u crkvenim i političkim kuloarima, "ukinuli Božić" i onemogućili Hrvatima da uživaju u svojoj katoličkoj tradiciji. Dva hrvatska političara koja se više deklarišu kao agnostici nego kao praktični vernici time su dospeli na "crni spisak" luciferovih slugu. Za utehu može da im posluži činjenica da su na istom popisu i Napoleon Bonaparta, Jaser Arafat i Bil Klinton, ali i kompjuterski milijarder Bil Gejts i seks-simbol kalifornijskih plaža glumac David Haselhof.
      
       Globalna proročanstva
       Svi su oni ipak manje opasni od Deda Mraza, uvek raspoloženog dečjeg mecene koji širom sveta reklamira koka-kolu i američki model "veselog Božića". Činjenica da debeljuškasti dobrotvor jednako uspešno može da služi i Rusima i Amerikancima savršeno se uklopila u poplavu apokaliptičnih najava o kraju starog sveta. Ponovo su se aktivirala "globalna proročanstva", a s njima i priče o hiljadugodišnjem miru koji treba da ozdravi ratovima izmučeno čovečanstvo. Idilične najave milenijuma koji donosi harmoniju i ljubav među ljudima, lekove protiv neizlečivnih bolesti, čak i obećanja o besmrtnosti, bile su, međutim, grubo prekinute vestima koje su zabunom ispale iz torbe Deda Mraza. Zajedno sa sobovima, sankama i koka-kolom, u Zagreb su počeli da stižu strašni izveštaji o "balkanskom sindromu" koji se širi Evropom.
       Osiromašeni uranijum pretvorio se u najdugoročniji poklon koji su Amerikanci ostavili na jugoistoku starog kontinenta. Podaci o leukemiji i retkim vrstama karcinoma među italijanskim vojnicima, mrtvi pripadnici NATO-a u Španiji, Portugalu, Belgiji i Češkoj oboleli od istih bolesti, suočili su Hrvatsku sa starim apsurdom. Mada u glavni grad zemlje redovno stižu vesti iz Pentagona koje demantuju vezu između leukemije i osiromašenog uranijuma, njima se još niko nije ozbiljnije pozabavio. Prvi, osnovni i, svakako, nedopustivo glup razlog leži u činjenici što se kreatori javnog mnjenja u Hrvatskoj i dalje smatraju svetlosnim godinama udaljeni od svega što ima veze s Balkanskim poluostrvom. Kad bombe padaju na glavni grad Jugoslavije, koji je samo 400 kilometara udaljen od glavnog grada Hrvatske, niko ne smatra da je to nešto što treba da zabrine domaće stanovništvo. Upravo suprotno, prvog dana kada su bombarderi poleteli iz baze NATO-a u Avijanu u Italiji, u Zagrebu se pucalo od oduševljenja, a mladi voditelj Hrvatske televizije s osmehom je najavljivao "vedro nebo nad Srbijom" koje će američkim pilotima omogućiti precizne pogotke. Kad se konačno potvrdilo da su priče o osiromašenom uranijumu kojim je punjena municija bile tačne, reakcija je bila još ciničnija. Zagreb je, naime, bio sasvim zadovoljan vestima koje su objavili jugoslovenski stručnjaci - u Beogradu nema povećane radijacije.
      
       Uplašeni "Mungosi"
       Iz Italije, u isto vreme, stižu panične najave. Ako se i prihvati zvaničan podatak NATO-a da je tokom intervencije u Jugoslaviji ispaljeno trideset hiljada raketa s uranijumskim punjenjem, a ne pedeset hiljada kako tvrdi Vojska Jugoslavije, italijanski onkolozi upozoravaju da svaki ispaljeni projektil ima "potencijal" od 1600 tumora... To na morbidan način potvrđuje da su Bosna i Balkan bili samo novo područje za isprobavanje razornog oružja koje je NATO počeo da koristi u Zalivskom ratu 1991. godine. Različita su mišljenja o količini radioaktivnosti u uranijumskom punjenju municije koja se koristila u Iraku, Bosni, Somaliji i Jugoslaviji, a trenutno su na ceni ona koja tvrde da se radi o zanemarivo niskim, praktično bezopasnim dozama. Od radioaktivnostii je, kažu, opasnija otrovna prašina koju ostavljaju uranijumske granate. Ona se pretvara u uranijumski dim proširen čak i kilometrima od mesta pada projektila koji dugo ostaje u ljudskim plućima. Ako ne ubije odjednom, taloži se u organizmu i najpre napada bubrege, na kraju razara koštano tkivo.
       Kad je konačno potvrđen podatak o povećanoj radioaktivnosti tla na Kosovu, u Zagrebu ponovo nije bilo reakcija. Radioaktivne bombe i tako nisu padale na Hrvatsku. Ovi lakonski zaključci uzrujali su pripadnike "Mungosa", posebne jedinice Hrvatske vojske osposobljene za deminiranje terena. NJih tridesetak uključilo se u onesposobljavanje projektila koji su ostali posle akcije NATO-a na Kosovu, a radili su oko naselja Srbica i oko Prizrena i Kukeša. Danas sa strahom očekuju zvaničan izveštaj lekara o tome da li je šestoro italijanskih vojnika umrlo od leukemije zato što su bili u dodiru sa oružjem sa uranijumskim punjenjem. Na Kosovu su proveli tri meseca a niko ih nije upozorio na moguće opasnosti. Amerikanci su se čak iznenadili kad su shvatili da hrvatski pirotehničari znaju za radioaktivno punjenje njihovog oružja, ali uprkos tome nisu dobili nikakvu zaštitnu opremu. Hrvatski "Mungosi" ogorčeno zaključuju da se Amerikanci, sve i da priznaju da su koristili radio-
       aktivno punjenje, nimalo neće uzrujavati zbog "šest mrtvih Talijana, i nekih tamo Hrvata..."
      
       Lažni doktor
       Šta onda čeka stanovnike Kosova i Srbije, osim ciničnog ignorisanja činjenice da su milioni ljudi ostali da žive na području koje je gađano radioaktivnim oružjem? Vojnici su tamo bili i otišli, civili nemaju takav izbor. NJih niko ne pominje. Ugroženost njihovih života ne navodi se ni u jednom izveštaju o "balkanskom sindromu". Najmanje 10 tona uranijuma koji je ispaljen nad Jugoslavijom jedva da je podsetio njihove susede sa druge strane granice, na prelazu Batrovci-Bajakovo, da je Jadran još pun neeksplodiranih bombi. Hrvatsku obalu nedavno je oplovilo nekoliko američkih razarača i nosača aviona, a svi domaći političari koji drže do sebe navukli su zaštitne prsluke i prošetali se njihovim palubama. Niko se nije usudio da pita da li su možda na miniranom terenu.
       Hrvatsko ministarstvo zdravlja takođe ćuti o "balkanskom sindromu" mada su stidljivo najavljene neke specijalističke pretrage među pirotehničarima koji su boravili na Kosovu. Dok se njihovi rezultati ne objave, domaći lekari bave se jednim internim skandalom. U zagrebačkim bolnicama odnedavno, naime, ordinira "lažni doktor", star jedva devetnaest godina. Nekoliko meseci proveo je na odeljenjima hirurgije gde je obavljao neke lakše zahvate, a "kolegama" se hvalio da je već obavio četiri "baj-pasa". Niko se nije upitao kad je ovaj ambiciozni mladić uspeo da završi fakultet, specijalizuje kardiologiju i stekne tako bogato iskustvo. Niko nije ni video, ni tražio njegovu diplomu. Niko se nije osetio odgovornim ni kad se utvrdilo da se radi o medicinskom tehničaru koji je, navodno, lečen od psihičkih poremećaja. Bizarna epizoda domaćeg zdravstva može da se shvati i kao metafora domaće politike koja obiluje ciničnim apsurdima. Hrvatska ne može da oboli od "balkanskog sindroma" jer nije na Balkanu. Nova vlast nema nikakve veze sa političarima koji su podržavali napade NATO-a na Jugoslaviju. Hrvatski pirotehničari ne mogu da obole od leukemije jer Amerikanci još nisu potvrdili vezu između ove bolesti i njihovog oružja. "Djed Božićnjak" ne postoji jer su ga izmislili crkveni desničari, a Deda Mraz ne reklamira samo koka-kolu nego i globalni strah od "balkanskog sindroma".      
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ