Za Kineze je ovo sedmi milenijum koji dočekuju, a možda i neki više. Kako je bilo pre hiljadu godina? Današnja najveća želja: obogatiti se i - dobiti Olimpijadu 2008! Najbogatiji Kinez ima 1,9 milijardi dolara i ne juri ga policija

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Pekinga)
      
       Kinezima je ovo, najverovatnije, sedmi milenijum koji dočekuju kao civilizovana država. Najverovatnije, jer se naučnici još spore: neki tvrde da kineska država seže u još dalju prošlost.
       Na pragu nove godine, novog veka i novog milenijuma, većina Kineza se bavi svakodnevnim brigama, očekivanjima i nadama. Malo je onih koji razmišljaju šta će biti za sto godina. Uostalom, ko je na početku 20. veka mogao i da zamisli šta će sve biti na početku 21. veka? Kinezi kao praktičan narod više se brinu o tome šta će biti sutra, za nedelju ili za mesec dana. NJihova glavna preokupacija je kako dobro zaraditi i kako dobro proživeti.
       Najbogatiji Kinez je Žung Jižen, prema listi koju tradicionalno svake godine pravi Forbis. Vrednost Žungove imovine procenjuje se na milijardu i devet stotina miliona dolara. Ono što je najvažnije, ne juri ga policija. Žung Jižen je do pre nekoliko godina bio potpredsednik NR Kine, ali njegovo bogatstvo ne potiče otuda. On je glavni akcionar, i direktor, u kineskoj međunarodnoj kompaniji za investicije. Čak, ni tu ne leži ključ njegovog uspeha: Žung je izdanak čuvene šangajske porodice koja je držala tekstilnu industriju između dva svetska rata i materijalno su pomagali tada ilegalnu Komunističku partiju, što im posle pobede revolucije nije zaboravljeno. Najbogatiji Kinez je član Komunističke partije. On je danas ličnost na koga bi želeli da se ugledaju mnogi sadašnji i budući biznismeni: da budu uspešni, bogati i u ljubavi sa partijom na vlasti. Moglo bi se reći da je glavna preokupacija Kineza na početku novog veka - bogatstvo, lično i državno.
      
       Američki san
       Što se države tiče, ona se i dalje razvija izuzetno brzim tempom: ove godine oko osam odsto, iduće između 7,5 i devet odsto rasta. Ako tako nastavi, a ima mnogo izgleda da hoće, za deceniju ili dve Kina će postati ekonomski najmoćnija država. Naravno, to ne znači da će svih milijardu i nekoliko stotina miliona stanovnika imati visok standard.
       Ranije je u Kini bila aktuelna parola o bogatoj državi i siromašnim pojedincima, ali to danas pominju samo istoričari. Danas ima sve više bogatih Kineza. Neko postaje bogat slučajno, kao izvesni Jang, osamnaestogodišnjak, koji je na lutriji u Pekingu dobio pet miliona juana (više od 600 000 dolara). Takva premija nikada do sada nije bila isplaćena u Kini. Lutrija je postala najnovija zaraza. U Pekingu se proda više lozova nego što ima stanovnika. (Kocka je, inače, zabranjena u Kini.)
       Vang Jušeng je takođe ostvario svoj " američki san" pri čemu nije morao da putuje preko okeana. Ovaj bivši, novine ga nazivaju farmer ima 38 godina i nije siguran da li će pravilno moći da pročita članak u novinama, ali što se matematike tiče to mu ide od ruke. Bez sopstvenog ulaganja, on je uspeo da otvori prvi Internet kafe u Pekingu. Danas njegova dnevna zarada samo u tom kafeu iznosi oko 1 200 dolara. Vang ima 300 sličnih kafea po kineskim gradovima a otvorio je još i fabriku kompjutera i centar za obuku inženjera.
       Kineski časopis "Čajna biznis" objavljuje u poslednjem broju niz sličnih primera. Kineski milioneri su progovorili za javnost. Biti bogat više nije nacionalna sramota, naprotiv. Osnivač i vlasnik jedne firme za komunikaciju, Ding Lei, dvadeseti na rang-listi najbogatijih, žali se da ne zna kako bi milioner, zapravo, trebalo da izgleda i kako da živi. Što se njega tiče, kaže, on mesečno troši između 200 i 400 dolara, koliko i Kinezi iz srednje klase. On nema vremena da troši, mora da zarađuje. Da je milioner, vidi samo po kotiranju svojih akcija na berzi.
       Doduše, priličan broj kineskih novih bogataša razbacuje se novcem jer ne znaju, u stvari, kako da ga racionalno uloži i troši. Većina kineskih milionera, međutim potpuno je predana svom poslu, duboko veruje u vlastiti uspeh, posvećuje mu sve umne i fizičke snage. Izvan posla, za njih ne postoji život. Kineski uspešni biznismeni sve više liče na svoje japanske kolege: i jednima i drugima je zajednička duboka, nepokolebljiva vera u uspeh, odsustvo i najmanje sumnje. Nije slučajno pekinška televizija poslednjih dana čak pet puta ponovila razgovor sa jednim od najpoznatijih japanskih biznismena koji je slavu i bogatstvo stekao zahvaljujući kompjuterima. Japanac je objasnio da je u posao krenuo bez ijednog dolara a danas raspolaže sa oko 30 milijardi dolara i hiljadu firmi po svetu. Japanac je u jednom trenutku izjavio: nudim svakome 100 miliona dolara pod dva uslova. Prvi je da me ubedi u uspešnost svog projekta, drugi da mi ubuduće daje trećinu profita.
      
       Nacionalni ponos
       I nije se šalio. Pre izvesnog vremena, dao je četvorici Kineza 30 miliona dolara da započnu posao pošto su ga ubedili da će to biti profitabilno. Ubeđivanje je trajalo čitavih - pola sata. Ne zna se koliko je novih ponuda dobio posle ove TV emisije.
       Šta još osim bogatstva, zdravlja i sreće žele Kinezi ?
       Prema jednom istraživanju u 22 grada, a na osnovu mišljenja 58 miliona ljudi (! ), Kinezi bi svakako veoma želeli da dobiju organizaciju Olimpijade 2008. godine. Među mnogim željama, ovo je jedna koju zajednički dele i država i njeni građani. Ne samo što žele već ozbiljno i rade na tome. Ulažu milijarde dolara u zaštitu čovekove sredine u Pekingu, poboljšanje gradskih komunikacija, uvode najmoderniju elektronsku opremu... Oformili su trust mozgova i već angažovali poznate glumce, sportiste i umetnike da putuju po svetu i lobiraju za prvu kinesku olimpijadu. Čak se i mole bogu da bi je dobili. Kineski biskup Fu Tiješan nedavno se, zajedno sa 200 vernika, obratio Bogu: Mi se ovde molimo Bogu da se smiluje i da mi, kao građani, dobijemo organizaciju olimpijade, prenosi kineska štampa neobičnu molitvu.
       Zašto je Kinezima toliko stalo do olimpijade ? Pored ostalog, u pitanju je povređeni nacionalni ponos. Oni misle da je Kina izgubila nadmetanje za prošlu olimpijadu zbog američkih smicalica i politike. Možda su u pravu.
       Pre hiljadu godina, Kinezi nisu ni znali da ulaze u drugi milenijum nove ere. Oni su godine računali prema nazivima imperatora (novi kalendar usvojen je tek 1912. godine). Tadašnji imperator iz dinastije Sung zvao se DŽao Heng, Hsijanping, pa se i ta godina tako nazivala: Hsijanping. Kad to Kinezi izgovaraju zvuči kao - sve je dobro.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ