Postoji samo jedan izvor legitimiteta za politiku američke vlade, a to je pristanak američkog naroda. Nametanjem Međunarodnog suda UN žele da se nametnu kao centralni moralni autoritet novog međunarodnog poretka. To Amerikanci neće trpeti, kaže DŽesi Helms predsednik senatskog odbora za spoljnopolitičke odnose

      Potpisujući ugovor o osnivanju Međunarodnog krivičnog suda (Internešenel Kriminal Kort), Bil Klinton je u minut do dvanaest učinio ono što je dve godine pre toga sa gnušanjem odbijao. Nije se predomislio iz filozofskih već prozaičnih razloga. Da poslednjeg dana stare godine nije parafirao međudržavni ugovor koji je u leto 1998. godine na međunarodnoj konferenciji u Rimu odbacio, izbacio bi Ameriku iz dalje igre. Sjedinjene Države izgubile bi mogućnost da dalje utiču na tribunal koji će, sa ili bez američke podrške, jednog dana, na ovaj ili onaj način, postati glavna međunarodna instanca za suđenje ratnim zločincima.
       Klintonu se taj sud na papiru ni sada ne sviđa više nego pre: nije bio ni blizu da Kongresu SAD predloži da ratifikuje potpisani ugovor i tako ubrza osnivanje stalnog tribunala. Reč je o tome da američka delegacija već niz godina vodi grčevitu bitku da utiče na fizionomiju tog suda, i da je ta bitka već dala pregršt rezultata. Sud još nije onakav kakav Amerikanci žele: od drugih država još nisu dobili ključni ustupak koji traže, čvrstu garanciju da nijedan američki vojnik ni civil neće biti optužen za ratne zločine bez prethodne izričite saglasnosti američkih vlasti.
      
       Veto
       No, Amerikanci su taktikom šargarepe (ako nam izađete u susret, potpisaćemo dokument o osnivanju suda) već uspeli da od ostalih zemalja iznude brojne ustupke. Tako je, na primer, usvojen američki predlog da se ne sudi nikome koga zakonodavstvo njegove države samo izvede pred domaći sud za isto ili slično krivično delo. Ko na prvi pogled ne uoči svrhu te odredbe, neka se seti poručnika Vilijama Kelija, glavnog vinovnika masakra u Mi Laju. Američke snage u zimu 1968.godine masakrirale su blizu četiri stotine seljana Mi Laja, mahom žena, dece i staraca, prilikom kaznene ekspedicije u Južnom Vijetnamu. Poručniku Keliju nije suđeno za ratni zločin, već za "ubistvo sa predumišljajem" ne više od 22 vijetnamska građanina. Osuđen je na doživotni zatvor, da bi mu kazna odmah bila preinačena u 20 godina robije. Na kraju, nije robijao ni dana. Proveo je nekoliko godina u nekoj vrsti kućnog pritvora a danas je slobodan građanin, po zanimanju juvelir.
       Da se Mi Laj desi sutra, za živog Međunarodnog krivičnog suda, poručnik Vilijam Keli opet bi se, dakle, izvukao bez posledica. Ali to Amerikancima nije dovoljno: šta bi bilo ako bio taj budući sud poželeo da ispita krivicu Kelijevih pretpostavljenih oficira? Ili potčinjenih vojnika? To su mogućnosti od kojih je Bil Klinton želeo da zaštiti svoje sunarodnike u julu 1998. godine, kada je na međunarodnoj konferenciji u Rimu uskratio paraf na ugovor o osnivanju suda. Ovakvih se mogućnosti može zamisliti bezbroj. Šta bi, na primer, bilo da je stalni krivični sud postojao 1983. godine, kada su američke trupe izvršile invaziju Grenade, što je u Ujedinjenim nacijama tada osudilo više država nego što je glasalo za osudu upada sovjetskih trupa u Avganistan? Šta bi se desilo da je postojao stalni međunarodni sud u čijem statutu piše da je agresija krivično delo kad su Amerikanci 1989. godine izvršili agresiju na Panamu? Klintonova administracija se još u Rimu pre dve godine pobrinula za to tako što je od ostalih država iznuđen sledeći ustupak: ugovor o osnivanju suda zahteva da definicija agresije mora da bude u skladu sa Poveljom UN, a ta povelja, opet, prepušta Savetu bezbednosti UN da odredi šta je agresija a šta nije. U Savetu bezbednosti, dobro poznata kvaka: tamo SAD imaju pravo veta. Prema tome, ne postoje izgledi da se američki vojnici nađu na sudu zbog agresije.
      
       Zločin
       U Rimu Amerikancima ni to nije bilo dovoljno da potpišu ugovor: tražili su da tužilac budućeg suda i sam bude podređen Savetu bezbednosti, što, na kraju znači da bude podložan američkom vetu. Ostale zemlje su tada upitale: zašto onda osnivati stalni sud ako neće imati nikakve samostalne nadležnosti već će samo reprodukovati odnos snaga kakav je konzervisan u Savetu bezbednosti na kraju Drugog svetskog rata?
       Klinton se u međuvremenu nije predomislio, jedino je između prilike da potpiše, pa da Bušovoj administraciji ostavi mogućnost da se i dalje cenka, ili da ne potpiše, pa da se dalje sve odvija bez američkog uslovljavanja. NJegov potpis neće ubrzati osnivanje suda (pre toga je potrebno da 60 zemalja ratifikuje ugovor a do sada je to učinilo samo 27, dok je 137 zemalja potpisalo ugovor o osnivanju suda): on predstavlja neku vrstu "pisma o nameri" kojom jedna zemlja izražava plan da podržava sud. Ni teoretski se ovim, međutim, nije primakao čas kada bi, recimo, neke države, ili grupe država kao što je NATO, bombardovale neku drugu Jugoslaviju a da dođu pod udar međunarodnog krivičnog prava.
       Istina, evo kako Međunarodni krivični sud u nastajanju definiše jedan od "ratnih zločina" koje bi gonio: "namerno otpočinjanje napada sa svešću da će taj napad izazvati slučajni gubitak života ili povredu civila, odnosno štetu na civilnim objektima ili dugoročnu i ozbiljnu štetu čovekovoj okolini, koji bi bili očigledno preterani u odnosu na konkretnu i direktnu očekivanu vojnu prednost".
       Lako je, na prvi pogled, u ovu pravničku jednačinu uklopiti bombardovanje albanskog civilnog konvoja, Grdeličku klisuru, trafo-stanice po Srbiji. No, kad su organizacije za ljudska prava pokušale da ovu pravničku formulaciju iskoriste kako bi naterale Haški tribunal da krivično goni NATO, u izveštaju tužioca je pisalo da pitanje nesrazmernih civilnih žrtava nije jednostavno i da bi se teško po tom pitanju složili "pravnik koji štiti ljudska prava i iskusni vojni komandant" koji bi, od slučaja do slučaja, sigurno "drugačije procenjivali" vojnu prednost i štetu nanesenu civilima. Epilog svi znamo: haški tužilac je procenio da nema osnova da se goni NATO. Što će reći da ništa što se desilo Jugoslovenima nije bilo "preterano" niti "prekomerno" već - upravo "taman".
       Kolumnista londonskog "Tajmsa" DŽon Lafland valjda je zato zaključio da je "zadatak sudova da štite slabe od proizvoljnog siledžijstva jačih. Ali novi Međunarodni krivični sud činiće upravo suprotno. Biće to, u ovom globalnom svetu, još jedna ustanova čiji je cilj da pruži legitimitet siledžijstvu velikih sila nad slabijim nacionalnim državama. Taj sud nije ništa drugo do pravnički ekvivalent bacanja bombi sa visine na kojoj vam neprijatelj ne može uzvratiti vatru."
       Ta dimenzija suda nije promakla britanskom ministru spoljnih poslova Robinu Kuku, kome je na Bi-Bi-Siju u programu "NJuznajt" postavljeno pitanje ne plaši li se da bi jednog dana Međunarodni sud mogao da krivično goni Amerikance i Britance zbog bombardovanja Iraka. Kuk je s nemalom ironijom uzvratio: "Ako smem da primetim, ne osniva se ovaj sud da bi dovodio u red premijere Velike Britanije niti predsednike Sjedinjenih Američkih Država."
      
       Čvrstina
       Bilo bi svakako pogrešno zaključiti da su se velike sile urotile protiv manjih i da je novi sud puki instrument zapadnih sila koje bi pod firmom prava kinjile manje i slabe nacije. Čitava armija savršeno dobronamernih boraca za ljudska prava, aktivista nevladinih organizacija i iskreno idealističnih pravnika već decenijama "gura" koncept međunarodnog prava i traži načine da se odnosi među državama pravednije i ravnomernije urede. Međunarodno pravo nosi i zametak želje da se među državama prevaziđe podela na slabije i jače i da se svim građanima pruži određen stepen zaštite.
       Nisu samo manje i slabije zemlje te koje zaziru od ambicija bogatog zapadnog sveta da svi budemo jednaki pred bar jednim sudom i da se bar u izvesnoj meri svima život uredi na sličan način. U Americi se tako upravo razbuktava žestoka debata o međunarodnom pravu, u kojoj se konzervativniji deo Amerike, koji se sada sa Republikanskom strankom vraća na vlast u sve ustanove sistema, stavlja na stranu zaštitnika nacionalne države i njenog suvereniteta nasuprot "globalista" i "internacionalista", poput odlazećeg državnog sekretara Medlin Olbrajt koja je propovedala da "velike nacije, koje razumeju značaj suvereniteta, u određenim trenucima prepuštaju deo tog suvereniteta kako bi za svoju zemlju postigle neko veće dobro".
       U poslednjem broju konzervativno nastrojenog časopisa "Nešenel interest", moćni predsednik senatskog odbora za spoljnopolitičke odnose DŽesi Helms grmi: "Oni koji podržavaju Međunarodni sud tvrde da Amerikanci treba da budu spremni da se odreknu dela svog suvereniteta radi plemenitog cilja međunarodnog prava. To je, iskreno rečeno, smešno. Nije međunarodno pravo porazilo Hitlera, niti je pobedilo u hladnom ratu. Nacistički marš preko Evrope, i marš komunista po kugli zemaljskoj, zaustavila je sila velikih svetskih demokratija... Nijedna institucija UN, ni Savet bezbednosti, ni Haški tribunal, ni budući Međunarodni sud, nisu kompetentni da ocenjuju bilo spoljnu politiku SAD, bilo odluke koje SAD donose o sopstvenoj nacionalnoj bezbednosti. Postoji samo jedan izvor legitimiteta za politiku američke vlade, a to je pristanak američkog naroda. Nametanjem Međunarodnog suda UN žele da se nametnu kao centralni moralni autoritet novog međunarodnog poretka. To Amerikanci neće trpeti."
      
       Pravda
       Tako konzervativci govore u načelu. A u detaljima? Goranu Matiću i Slobodanu Miloševiću zaigralo je srce ako su u poslednjem broju istog časopisa čitali članak Dejvida Rivkina i Lija Kejsija, advokata koji su u dosadašnjoj praksi zastupali slučajeve pred Međunarodnim sudom u Hagu i Haškim tribunalom za bivšu Jugoslaviju. Rivkin i Kejsi, ukratko, smatraju da opasnost po Ameriku dolazi sa dve strane: naši globalni antagonisti, poput Kine, kažu oni, voleli bi da se mi "dezangažujemo" od svetskih poslova, dok naši saveznici strahuju od novog američkog izolacionizma i žele da mi ostanemo angažovani, ali da oni kontrolišu i utiču na naš angažman. Ovi autori izuzetno su nepoverljivi i prema jednoj i prema drugoj strani, a za obe veruju se da se, svaka u svojoj vrsti borbe protiv američke "hegemonije", koriste istim instrumentom: međunarodnim pravom.
       Posebno su sumnjičavi prema bujanju nevladinih organizacija koje pretenduju na to da bolje od pojedinačnih država predstavljaju težnje javnosti i na nacionalnom i na globalnom nivou, da predstavljaju neku vrstu zastupnika zamišljenog "globalnog civilnog društva", i mada za to nisu nikad nigde birane, zastupaju neke "međunarodne norme" za koje niko nije tajno glasao a pogotovo se u njihovu korist nije odrekao svog suvereniteta. Rivkina i Kejsija na isti način nervira "pravo na humanitarnu intervenciju" koje nije "ništa drugo do kolonijalizam devetnaestog stoleća, ali ovog puta u odori prava, umesto 'napretka' ili 'tereta belog čoveka'". Za primer uzimaju jugoslovenski proces liderima zemalja NATO-a i presudu Klintonu na dvadeset godina zatvora: to je, naravno, apsurdno, ali je u pravničkom smislu, kažu ovi pravnici, bar isto toliko legitimno kao i pokušaj Španije da sudi generalu Pinočeu za zločine koje je počinio nad građanima drugih država.
       Kako god da se ova unutaramerička teorijska i politička debata završi, jedno je sigurno: američki piloti i vojnici ne moraju da strahuju da će se zbog naređenja koja su slušali, ma kakva ona bila i ma kakvim stradanjima rezultirala, naći na sudu. Ni sada, ni ubuduće.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ
      
      

Gadafijev gambit        U odsustvu stalnog međunarodnog krivičnog suda, pukovnik Moamer el Gadafi nagodio se sa Kofijem Ananom: da bi skinuo bedu međunarodnih sankcija sa vrata, dozvolio je da se sudi dvojici njegovih državljana koje Amerikanci sumnjiče da su 1988. godine podmetnuli bombu kojom je srušili američki avion koji je pao nad Lokerbijem u Škotskoj. Isporučio ih je, dakle, zapadnom pravosuđu, ali je za njih izdejstvovao dobar dil. Zato što je američki avion pao nad Škotskom, Libijcima se sudi po škotskom zakonodavstvu, koje se smatra za jedno od najstrožih zakonodavstava, kad je reč o težini dokazivanja krivice optuženih. Ono poznaje tri moguće presude: "kriv", "nevin" i "nije dokazana krivica". Dovoljno je da odbrana pokaže da ima "osnove za sumnju" u krivicu, i optuženi se spasao. To suđenje se upravo privodi kraju, a posmatrači iz redova škotskih pravnika smatraju da Amerikanci nisu uspeli da dokažu direktnu umešanost dvojice Libijaca u zločin.

      
      

Savest Francuske Ratni zločini ne zastarevaju, ali, poput američkih, ni francuski vojnici nemaju čega da se plaše od Međunarodnog suda za ratne zločine. Tamo će se suditi samo za zlodela počinjena tek kad osnivački akt stupi na snagu, a za zločine u Alžiru ili u Indokini ne treba da brinu. Francusku muči Alžirski rat na sličan način kao što Ameriku muči Vijetnamski, ali samo na planu griže savesti. Dva starca su ovih dana u pariskom "Mondu" dosta mirno obelodanila da su naređivala i izvršavala akte mučenja i ubijanja alžirskih ratnih zarobljenika. Osamdesetdvogodišnji general Osares kaže da je lično ubio 24 lica "osumnjičenih da su gerilci" , da je uredio da njih 3 000 "nestane", sve uz saglasnost pretpostavljenih oficira. Generalu Masiju on je lično svako jutro podnosio izveštaj o svemu što je prethodnog dana učinio. Masi (92) kaže da se kaje za ono što je učinio, dok se general Osares protivi ideji da francuska vlada pokaže bilo kakvo pokajanje zbog toga što je njena vojska u Alžiru sistematski mučila zarobljenike i ubijala "osumnjičene" bez sudskog procesa.