NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Obračun s napornom otadžbinom

Dobitnik Nobelove nagrade za 1999. godinu objavio je pred kraj prošle godine novu knjigu - Too Far Afield - u kojoj govori o zapadnoj Nemačkoj kao najcrnjem kolonizatoru istočnih Nemaca

      Autor "Limenog doboša" Ginter Gras (73) poslednjih godina živi na novoj adresi - Kazaiš, selo u južnom Portugalu, petnaestak kilometara daleko od atlantske obale. Tu provodi leto sa unucima, svakog popodneva slika vodenim bojicama, ali u suštini se ne odvaja od rodne Nemačke. NJegova "naporna otadžbina", kako je sam zove, tema je ne samo njegove literature već i njegovih razgovora, baš kao što je i najčešća meta njegovog gneva. Dobitnik Nobelove nagrade za 1999. godinu nedavno je objavio novu knjigu - Too Far Afield - i da ne bude zabune, on novinaru Intenational Herald Tribune odmah kaže: "Realnost je mnogo crnja nego što je ja predstavljam u knjizi." A knjiga u prvih 100 stranica od ukupno 658, govori o istoriji Nemačke u poslednja četiri veka:
       "Zida više nema", kaže Gras, "ali je Nemačka još podeljena. LJudi na Istoku su bili srećni 1989. kad je Zid konačno pao, ali su se onda pojavili zapadni Nemci kao kolonizatori. Oni nikada nisu prihvatili to da istočna Nemačka ima sasvim različitu biografiju, da je prošla genezu od Hitlera do Staljina i da nikada nije imala iskustvo sa demokratijom. Istočni Nemci su morali da žive sopstvene živote, a sada im zapadni Nemci govore: Zaboravi na to, sve je to bila greška, ponašaj se kao što se ponašamo mi na zapadu i bićeš srećan."
       "Mi nismo poznavali jedni druge, kao što se ni danas ne poznajemo" - zaključuje autor "Limenog doboša", knjige koja ga je proslavila 1959. godine i u 32. godini života napravila nacionalnom veličinom. Odnos bivše zapadne Nemačke prema bivšoj istočnoj Nemačkoj Ginter Gras naziva "ignorantskim, i da stvar bude gore, zapadna Nemačka sada poseduje istočnu Nemačku", smatra on: "Reč je o užasnom obliku kolonizacije koji će se nastaviti, a ja u svom romanu upravo pokušavam da kažem kako je sve to počelo."
       Glavna politička poruka novog Grasovog romana je zapravo napad na nemačku vladu koja je sprovela privatizaciju i posle ujedinjenja ugasila na hiljade istočnonemačkih kompanija. Taj bezdušni instrument kapitalizacije oterao je milione ljudi sa posla. Naravno, književni zagrljaj ovog romana je mnogo širi. Likovi su, na primer, Teo Vudka, erudita, ekscentrik i sanjar, i Ludvig Hoftaler, Vudkeova "danonoćna senka" koji je bio špijun Štazija. I obojica danas završavaju u istoj kompaniji. Pozornica zbivanja je Berlin. Grasu je zapadni Berlin bio dom punih 35 godina, i tek kada je pao Zid, počeo je da putuje po istočnoj Nemačkoj: "Uvek sam verovao u mogućnost ujedinjenja, ali od početka sam govorio da to treba da radimo polako i pažljivo. Istočna Nemačka je mnogo više platila za izgubljeni rat od zapadne Nemačke. Mi smo imali Maršalov plan, slobodu i minornu okupaciju, oni su imali Sovjetski Savez. Međutim, Helmuta Kola je zanimalo samo da pobedi na izborima 1990. I budući da se on plašio rastućih taksi, mi smo odlučili da uništimo istočnonemačku ekonomiju."
       Za razliku od mnogih velikih pisaca, Ginter Gras je svoj život podredio politici. Rođen 1927. godine u Dancigu (današnji Gdanjsk u Poljskoj), imao je 12 godina kada je grad pripojen Trećem rajhu. Kao i ostala deca, bio je član Hitlerove omladine, a u 16. godini je otišao u vojsku. Ubrzo je bio zarobljen, i posle godinu dana je pušten da bi po završetku rata lutao opustošenom Nemačkom. Kasnije, uvek je ponavljao: "Pripadao sam Hitlerovoj omladini i verovao sam u njene ciljeve do kraja rata." Prihvatao je sopstvenu krivicu za prošlost, ali je prepoznavao taj problem nepriznavanja krivice kod drugih. I praktično se celog života borio protiv političke amnezije:
       "Svedok sam ovom problemu i kasnijih generacija. Kad su moja deca i unučići u pitanju. I zato im stalno govorim da oni nisu krivi, ali da moraju da se pobrinu da se tako nešto više ne događa. To je sve, i to je dovoljno."
       Kad je reč o mladim piscima, Gras se plaši da njegovi naslednici u Nemačkoj nisu dovoljno angažovani:
       "Maksima za mladog pisca je - ne diraj u politiku! Samo ispričaj svoju priču i ugledaj se na američku literaturu. Mnogi mladi pisci su pod uticajem američkih pisaca, i to ne uvek najboljih. Oni se plaše pisanja o političkim problemima. I onda se zapanje kada shvate da su žrtve političkih igara. Za mene je politika bila i ostala važan deo političke stvarnosti. Ukoliko je ignorišemo, to je takođe politički čin."
      
       R. STANKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu