NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Od vrta do ruševine

Iako je nekada oličavala pravi duhovni vrt, Gradina je posle godina pustošenja postala ruševina nad kojom se danas razduvavaju vetrovi različitih interesa

      U galaksiji naših časopisa i listova životni princip gašenja i obnavljanja karakterističan je za mnoge naslove. Priča o niškom časopisu Gradina samo je potvrda tog pravila. Pokrenut na samom početku dvadesetog veka, prvi broj časopisa Gradina, nimalo slučajno, izlazi na Božić 1900. godine. Pod uredništvom Jeremije Živanovića, Milana Banića i Todora Kobliške, časopis je kvalitetom priloga svojih saradnika Laze Kostića, Bore Stankovića, Sime Matavulja, Svetozara Ćorovića, Alekse Šantića i drugih, ispunio kulturnu misiju, ali ne i očekivanja tadašnjih čitalaca pretplatnika čije je osipanje već u narednoj godini uskratilo Gradini potrebnu materijalnu potporu i uslovilo njeno gašenje.
       U svom kratkom veku do oktobra 1901. godine, ovaj petnaestodnevni časopis za zabavu, pouku i književnu kritiku ukazao je na svoje mogućnosti, ali nije imao snage i da se potvrdi u dužem periodu. Već svojim imenom, Gradina je označila kulturni topos prepoznatljiv po odgajanju duhovnih vrednosti. Međutim, osim vrta i bašte, gradina označava i razvalinu, ruševinu. Građenje i razgrađivanje, stvaranje i rušenje samo su dva aspekta postojanja čije dijametralno suprotne vrednosne predznake objedinjuje simbolički naziv gradina. U imenu niškog časopisa kao da je upisana sudbina koja će se u potpunosti potvrditi u njegovom potonjem životu. Simbolično rođena na Božić, Gradina je vaskrsla posle svih nacionalnih kalvarija u drugoj polovini dvadesetog veka.
       Obnovljena 1966. godine, ona počinje svoj drugi, novi život kao časopis za književnost, umetnost i kulturu. Ponovo pokrenutoj na tradiciji stare, novom Gradinom je uspostavljen duhovni kontinuitet i potvrđeno kulturno pamćenje. Stranice Gradine otvarale su se za opisivanje aktuelnih časova koji su sadržali otkucaje prošlog i nagoveštavali buduće vreme. Sedamdesetih godina časopis stiče izuzetan ugled u tadašnjoj bogatoj jugoslovenskoj periodici, a osamdesetih postaje jedno od najrelevantnijih domaćih glasila čiji su mnogi brojevi rasprodavani za veoma kratko vreme. Vredi pomenuti da je u godinama poleta iz Gradine iznedrena istoimena izdavačka kuća kao i to da su na svom vrhuncu u okviru časopisa pokrenute kultne časopisne biblioteke.
       Period devedesetih godina obeležen je uredničkim nesnalaženjem i improvizacijama koje se iskazivalo gubljenjem čitalačke publike i sužavanjem kruga značajnih saradnika. Pojedini potezi urednika pokazivali su stepen duhovne zapuštenosti i neodgovornosti. Gradina, na primer, neće obeležiti objavljivanje Sabranih dela Petra DŽadžića, svakako jednog od naših najznačajnijih književnih kritičara, neće zabeležiti ni njegov odlazak sa životne scene, ali će zato posvetiti čitav temat kritičarskom radu urednika beogradske "Prosvete".
       Dajući često primat minornim piscima i promašenim tematima, Gradina nije, kao časopis, opisivala aktuelne časove ukazujući na sadržaje koji će se potvrditi u budućnosti, već je bila izvan svog vremena i izvan sebe tako da nije umela da se vrati sebi i svojoj primarnoj ulozi. Otvorenom uredničkom "trgovinom" ubrzo je rasprodat nekadašnji ugled Gradine, a vreme nekadašnjih graditelja smenilo je vreme ništitelja. Iako je nekada oličavala pravi duhovni vrt, Gradina je posle godina pustošenja postala ruševina nad kojom se danas razduvavaju vetrovi različitih interesa.
       U protekloj 2000. godini, umesto obeležavanja vekovnog jubileja Gradine, neorganizovano, stidljivo i saboterski pokušano je da se ukaže na veliki datum. Trapavo i mlitavo, bez elementarne volje i entuzijazma koji bi se uložili u iole ozbiljniju organizaciju, obeležavanje stogodišnjice Gradine nije dobilo odgovarajući tretman i značaj. Čuđenja je bilo napretek, sve dok pravi motiv za ovakvo ponašanje nije krajem iste godine i obelodanjen.
       Urednik koji je doveo Gradinu do njene duhovne smrti, sa mesta direktora novoformiranog Niškog kulturnog centra u ulozi urednika samozvanca kome je istekao mandat, obelodanjuje da povod za obeležavanje velikog datuma, zapravo, i ne postoji jer zbog velikog diskontinuiteta u izlaženju i nema razloga za posebno obeležavanje stogodišnjice.
       Iako spada pre u bizarne doskočice negoli u promišljen i argumentovan stav, ovakvo mišljenje odražava odnos prema tradiciji koji bi trebalo duboko da zabrine našu kulturnu javnost. Imati razumevanje za ovakvu misao o diskontinuitetu znači neljudski se odnositi prema njenom akteru i biti spreman na poništavanje svog kulturnog pamćenja, svog kulturnog nasleđa. Budući da za razliku od baštine - očevine, kao neposrednog nasleđa, tradicija znači izbor iz nasleđa koje se prenosi, izborom Gradine a ne nekog drugog starijeg ugaslog časopisa, Slave s kraja prošlog ili Gledišta iz sredine ovog veka, uspostavljena je tradicija koja obavezuje na poštovanje početka. Početak je kulturno relevantan, kao i svaki datum rođenja, jer nas vremenski utemeljuje i pruža orijentir u sadašnjem i budućem vremenu.
       Paradoksalno je da se u vreme kada se neke susedne kulture nastoje da izgrade na fiktivnim tradicijama i izmišljenim datumima, na pamćenju onoga što se nikad nije dogodilo, mi olako odričemo sopstvene tradicije. Stogodišnjica Gradine je veliki datum koji, s obzirom na značaj ovog časopisa za nacionalnu kulturu, daleko premaša uske lokalne okvire. Spremnost da se olako odreknemo tradicije koju oličava Gradina pokazuje i spremnost na brisanje realnog kulturnog identiteta. Naime, osim manifestnog, materijalnog identiteta, postoji i onaj drugi, latentni, duhovni identitet koji podrazumeva vremensko trajanje u jezičkom i duhovnom pamćenju sredine koja drži do sebe, svoje posebnosti i svog značaja.
       U periodu u kojem ne postoje pretpostavke za materijalni kontinuitet određenih kulturnih vrednosti počinje njihov život u sećanju koje održava vezu za iskustvom prošlosti. Obnavljanjem Gradine stvorena je osnova za afirmisanje onih vrednosti koje uspostavljaju kontinuitet sa kulturnim nasleđem. Iz prošlosti je prepoznato ono što je živo i što predstavlja vrednosni orijentir čije je ime znak istorijskog postojanja ove sredine. U tom imenu oličen je duh kulture i jezičko pamćenje čije isijavanje i čini Gradinu prepoznatljivom i izvan lokalnih granica. Lično je pravo svakog pojedinca da prema ovim činjenicama ima sopstveno mišljenje, ali je naučno i kulturno neodrživo svako njihovo zvanično negiranje i poništavanje.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu