Da ili ne?eeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee
       Mislim da to nije pravo pitanje. Nema razumnog razloga da veronauka, nauka o veri, ne nađe mesto u školskom programu.
       Ostaje samo pitanje kako prevladati praktične teškoće.
       Ministar za kulturu i obrazovanje u vladi Srbije dao je svoje DA (što smo i očekivali) ali ne i KAKO (što smo takođe očekivali).
       Nije li septembar 2002, kao predloženi rok za uvođenje veroNAUKE u škole, odveć kratak e da bi za jedan tako važan i rekao bih istorijski poduhvat bile obavljene sve pripreme i ostvarene sve podrazumevajuće pretpostavke?
       Ministarstvo još nije ponudilo elaborat (s najsitnijim pojedinostima) kako će se, u čisto praktičnom smislu, sprovesti vrlo složen poduhvat povratka veronauke u škole iz kojih je sredinom prošlog veka u poznatim okolnostima proterana. Da li su obezbeđena dodatna i ne mala sredstva potrebna za ovaj poduhvat? Imaju li se u vidu specifične okolnosti u višenacionalnim i multikonfesionalnim sredinama čiji broj u Srbiji nipošto nije zanemarljiv? Sme li se olako preći preko nevesele činjenice da su verske konfesije u mnogim sredinama (Vojvodina, Raška oblast, jug Srbije) oštro polarizovane i često dovedene do prvog stepena neprijateljstva. Za optuživanje političke prakse ili vrlo izraženih fundamentalističkih tendencija bojim se da je kasno. Činjenice su takve kakve jesu i s njima se moramo suočiti. Eventualni optimizam da će s demokratskim promenama u Srbiji ti problemi biti razrešeni neosnovan je. Kao i svaki optimizam, uostalom.
       Drugo važno pitanje koje se nameće kadrovske je prirode: ima li Srbija, posle pola veka vrlo zapuštenog života u veri, dovoljan broj kvalifikovanih za predavanja (tumačenja, analize) veroNAUKE? Nauka o veri nije isto što i davanje jednostavnih, praktičnih pouka o načinu upražnjavanja vere. Biti vernik takođe nije kvalifikacija za obavljanje verske nastave. Od vernika se ne traži znanje nego vera, dočim nauka, pa i nauka o veri, iziskuje erudiciju. Pre Drugog svetskog rata veronauku su predavali sveštenici. Po selima koja nisu imala ni crkvu ni popa, tu ulogu je preuzimao učitelj. U okviru svojih mogućnosti učitelj je davao verske pouke u sažetom obliku, a pretežni deo vremena išao je na uvežbavanje deklamacija za dan Svetog Save, školske slave. Tamo gde nije bilo ni crkve ni popa, ni škole ni učitelja (Srbija, kao velika tajna ni u takvim mestima nije oskudevala) osnovna znanja iz vere sticana su u kući, najčešće od babe i dede. Mislim da tako stečeno znanje najduže traje. Prvih godinu-dve posle rata, dok srpski internacionalci brozovske provenijencije nisu proterali Svetog Savu iz srpskih škola, koji ovo piše stekao je veliku slavu deklamujući pesmu o dolasku Rastka Nemanjića pred vrata svetogorskog manastira, za Savindan. Svojoj baki Aleksiji Leksi Simeunović ispunio je srce ponosom kao nikad kasnije. Lepota tih posleratnih Savindana grejala ga celog života. I još ga, u obilju studeni, greje.
       Međutim, ništa više nije niti će biti kao što je bilo. Idealizacija prošlosti je, kako bi rekao Zoran Gluščević, pristrasnost prema kiču.
       Sledeće važno pitanje u vezi s uvođenjem veronauke u škole odnosi se na udžbenike (skripta) po kojima će veroučitelji držati nastavu. Da li su već napisani ili su još u fazi pripreme. Treba imati u vidu da su današnje generacije mnogo zahtevnije od onih pre pola veka. Pojednostavljene verske pouke "babine škole" neće ih zadovoljiti. Nisu sagrađene crkve ali je Internet stigao i u najveće zabiti: od verskih propagandista na televiziji ne može se umaći. Aparatčici raznih verskih konfesija daju sve od sebe, ispomažu se opijatima. Biti veroučitelj u bitno izmenjenim okolnostima (u celom svetu, ne samo kod nas) vrlo je delikatno. Biblija i Kuran (kao najbitnije knjige našeg podneblja) odveć su složene i neprohodne za proučavanje u školskim uslovima. A i preopširne su. Đački dani kratko traju da bi se sve naučilo. Uostalom, cilj škole nije (ako sam to dobro razumeo) da mlade ljude nauči nego da ih nauči da uče. To se odnosi i na veroNAUKU. Ključna mesta iz Biblije ili Kurana čovek mora izučiti sam. Od priučenog veroučitelja ne može se tražiti relevantno tumačenje Avramove (Abrahamove) žrtve, još manje tajne Uskrsnuća Isusa Hristosa.
       Bez udžbenika (kao sažetog i školskim uslovima primerenog štiva) nije mogućno uspostaviti ujednačenost nastave o veri. Improvizacija, od strane tzv. samostalnih, slobodnih erudita, posebice kad se otme svakoj kontroli, više je za televiziju. S improvizacijama dalje od škole. Zavodljive su i često vrlo opasne. Od đavola su. Onog istog đavola koji vlada mnogim važnim resursima života. Koji se uvukao u politiku, međunarodne odnose, pravosuđe, nauku, obrazovanje, zdravstvo, porodicu - ne možeš ga isterati. Ni belog pevca se više ne boji. U književnosti, slikarstvu i muzici drži gro deonica.
       VeroNAUCI u školama đavo se neće obradovati.
       A možda, ko zna. "Ah, nitko ništa ne zna. Krhko je znanje..."