Američka knjiga poverljivih papira o masakru u Pekingu 1989. ne sadrži velika otkrića, bilo da je materijal autentičan ili ne.

      Ali, kadgod Amerikanci ponovo pokrenu pitanja demokratije, ljudskih prava i sloboda i vladavine KP Kine, Pekingu je to uvek znak za zauzimanje tvrđeg ideološkog garda
       U Americi se pojavila debela knjiga u kojoj je sabran poverljiv materijal o sukobu na kineskom političkom vrhu uoči masakra na Trgu Tjenanmen 1989. Knjiga sadrži, prema tvrdnjama izdavača, autentične zapisnike sa sednica Politbiroa KP Kine, snimljene razgovore koje je Deng Sjaoping vodio sa najvišim kineskim rukovodiocima, izveštaje obaveštajnih službi o zbivanjima i političkom raspoloženju u zemlji i slične tajne papire koji se obično čuvaju u arhivima i po pola veka.
       Materijali su, razume se, prokrijumčareni, a ime krijumčara, navodno vladinog funkcionera, nije otkriveno. Najugledniji američki sinolozi tvrde da je materijal nepatvoren i da svedoči ne samo o prošlosti, nego i o sadašnjim sukobima između reformatorske i dogmatske struje u kineskom rukovodstvu. Reformatorima je, kažu oni, odgovaralo da se ovakav materijal pojavi na Zapadu ne bi li se, uoči kongresa KP Kine iduće godine i isteka mandata predsedniku Đijang Ceminu, proverila snaga "tvrđe" grupacije na čijem je čelu predsednik parlamenta Li Peng, koji se, među sadašnjim političarima, smatra najodgovornijim za krvoproliće na Tjenanmenu. Bez revalorizacije prošlosti, naime, ne vide se ni velike šanse za buduće političke reforme u zemlji.
       Kineski zvaničnici su osporili autentičnost ovih papira i nazvali ih "izmišljotinama". Saopštili su da će biti osujećen svaki pokušaj da se ponovo pokreće stara tema i "unosi razdor u Kinu fabrikovanim materijalima, dostojnim prezira, i krivotvorenjem činjenica". KP Kine i kineska vlada "već su dale ispravnu ocenu o političkim nemirima u Pekingu" - da se radilo o "kontrarevolucionarnoj pobuni kojom se negira rukovodeća uloga Partije" - i "taj zaključak se neće menjati".
       Objavljivanje ovakvih materijala uvek je rizično. Proslavio se izdavač koji je svojevremeno objavio "Tajni referat" Nikite Hruščova na 20. kongresu KP Sovjetskog Saveza, kojim je počeo proces destaljinizacije. Materijal se pokazao kao autentičan, a objavljen je na Zapadu - uz pomoć KGB-a - jer je Hruščov tako hteo. S druge strane, Hitlerov "Dnevnik", za koji je Rupert Mardok platio basnoslovnu sumu, pokazao se kao falsifikat. Za kategoričnu ocenu da su svi "papiri o Tjenanmenu" autentični previše je rano. Ali ko će i zašto falsifikovati 1 500 stranica teksta - da bi potvrdio događaje koji su politički već poznati (što u velikoj meri proizlazi iz sadržine ove knjižurine)?
       Poznato je, naime, da su Deng Sjaoping i njegovi stari saborci iz revolucije odigrali ključnu ulogu u donošenju odluke da se demonstracije uguše silom. Oni su, takođe je poznato, najviše podozrevali da su studentske demonstracije bile u velikoj meri inspirisane, a ne samo podržavane, sa strane i da su SAD, po njihovom uverenju, želele da stabilnost kineskog sistema testiraju uporedo sa već započetim urušavanjem sovjetskog sistema ili možda čak i pre toga. (Gorbačov se, setimo se, našao u poseti Kini kad su se na Tjenanmenu već održavale demonstracije.)
       "Kapitalizam se nije odrekao želje da do kraja porazi socijalizam", rekao je - prema jednom od ovih tajnih papira - Li Sijenijen, tadašnji šef države. Pitao se šta znači isticanje (Kinezima strane) statue boginje slobode, kad Tjenanmen nije u njujorškoj luci. Li Peng, koji je tada bio premijer, najviše se pozivao na izveštaje obaveštajne službe u kojima se tvrdilo da "demonstrante podstiču američki i tajvanski agenti". (Ovi izveštaji bili su presudni za uvođenje vanrednog stanja i kasnije gušenje demonstracija tenkovima.) Li Peng je, dakle, i po papirima i po svim ranijim saznanjima, bio najveći protivnik tadašnjeg generalnog sekretara KP Kine DŽao Cijanga, koji se protivio upotrebi sile i koji će završiti u kućnom pritvoru. Deng Sjaoping, iako glavni naredbodavac, eksponiran je pod "mekšim" svetlom: traži da se trg "očisti pre zore", ali da se "sa studentima postupa razumno".
       Ništa, dakle, posebno novo - osobito ne za Kineze. Broj žrtava nije otkriven. (Kinezi su svojevremeno bili zvanično saopštili da je stradalo 218 civila, zapadni izveštači su pominjali hiljade.) Međutim, jedan podatak o razmerama bunta je nov i šokantan: demonstracije su se održavale u više od 340 gradova širom Kine, dakle i tamo gde nije bilo univerziteta i studenata. Ovim podatkom su mogle da se koriste, proizvoljno ili svrsishodno, obe strane: i ona koja je tražila obuzdavanje bunta i ona koja je strepila od posledica krvoprolića.
       Bili papiri autentični, krivotvoreni ili "mešani" - što se takođe ne isključuje, osobito ako se rasprava o istorijskoj građi koristi u aktuelne političke svrhe, odnosno za opipavanje političkog pulsa - Tjenanmen je i simbol i lakmus. Ako se sumnja u spremnost kineskog rukovodstva da, uz ekonomske, sprovodi i dalekosežne političke reforme, implikacija je da oni koji su bili i ostali za rukovodeću ulogu KP Kine nisu za višestranačku parlamentarnu demokratiju, samim tim ni za pravi politički zaokret, a on bi, po američkom viđenju, trebalo da znači i kraj komunističke ideologije i krah sistema. Zato kineski zvaničnici tvrde da neće biti nikakvih revizija jednom date ocene o
       Tjenanmenu iako se u diplomatiji drže zlatnog pravila da nikad ne treba reći nikad.
       Publicitet koji je knjiga s papirima o Tjenanmenu dobila nije lako odvojiv od političke smene u Beloj kući. Očekuje se da će predsednik Buš biti prema Kini nešto tvrđi od svog prethodnika. A kadgod se u Americi ponovo pokrenu pitanja demokratije, ljudskih prava i sloboda i vladavine KP Kine, Pekingu je to uvek signal za zauzimanje odlučnijeg ideološkog garda. Već se oseća glavna strepnja: da će Amerika, s izgradnjom antinuklearnog štita, uvući i Kinu i Rusiju u novu trku u naoružanju. To bi značilo ekonomsko iscrpljivanje, kad zastaju i bilo kakve političke reforme.