5. oktobar - 24 sata prevrata (4)

      Policijski štab, 17,35.iii
       Neidentifikovani glas: "Napravite mi prilaz. Treba da dođem sa ekipom."
       Avala 10 - neidentifikovanom oficiru u zgradi Televizije: "Tu su jedinice Brazila."
       Za Zorana Đinđića to je bio ključni trenutak. I za Miloševića, s tom razlikom što je lider DS-a raspolagao viškom informacija. Nadao se da raspolaže, bolje je reći. Kada su hameri Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti Srbije, urlajući krenuli iz baze na Banjici, niko nije smeo da se kladi da zna kako će se to završiti. Dok su tutnjali ka Televiziji, glavnim akterima je ostala samo nada. Milošević se nadao da će njegova pretorijanska garda započeti pobedonosni protivudar; Đinđić - da će Legija održati reč...
       ... Legija je bio u prvom džipu. NJegovi ljudi, u vojničkim maskirnim uniformama, stajali su pozadi, sa gas-maskama na licu, u preuređenim hamerima, pokrivenim ratnom blindom. Iz hamera su virile cevi.
       "Momci iz Brazila" ni najmanje nisu bili nervozni. Za njih su gadne situacije bile uobičajene. Posao im je, kako sami kažu, da "čiste govna koja niko drugi neće da čisti".
       Na Slaviji su prvi put na njih pucali. Starac, sakriven iza kontejnera, ispalio je devet metaka iz pištolja. Četiri su pogodila oklop drugog džipa u koloni. Pucnjava se nastavila i u Beogradskoj i sve do Televizije. Samo prvi od hamera pogodilo je ukupno 29 metaka, posvedočio je kasnije Rade Marković.
       "Jebote! Kakav narod!", mislio je, ne bez poštovanja, možda čak i uz ponos, jedan od pretorijanaca. Na "drugoj strani" već je prepoznao svog brata od strica i mnoštvo saboraca, demobilisanih posle Miloševićevih ratova. Pretorijancu je bilo drago što su momci u hamerima bili hladni. Nisu reagovali na metke, još manje na četiri saksije koje su završile na njihovim šlemovima. Jedna kamenčina gotovo je uspela da polomi blindiranu šoferšajbnu na Legijinom džipu.
       Hameri su, zaglušujući sve ostale zvuke, uleteli u Takovsku. Bogoljub Arsenijević Maki se sledio. "Šta je, u pičku materinu!", pomislio je na tenkove, na SAJ, na "frenkijevce". Neki diler deviza, prijatelj, povukao ga je u stranu. Svi su počeli da beže. Kada je, kroz gužvu, konačno video džipove, Maki je bio načisto: "Bože dragi, mi smo gotovi! Pobiće nas sve!" Posle je, svedočeći za ovu knjigu, rekao: "Baš je bila žiška!"
       Uplašio se i DŽo. Ništa slično u životu nije video. Hameri su se zaustavili ispred Televizije. "Mislio sam da će da izađu", pričao je kasnije, "da će da napuste ta vozila i da me okupiraju."
       Kao u magnovenju, DŽo je video da ljudi na džipovima skidaju maske i dižu tri prsta. Narod im je prilazio...
       ... Šta se tačno dogodilo ispred zgrade RTS-a? Rade Marković tvrdi da je Jedinicu za specijalne operacije poslao u Skupštinu Jugoslavije.
       "Informacija iz štaba MUP-a bila je da su životi pripadnika službe u Skupštini ugroženi i da se puca po njima. Sve je počelo da liči na vojnu operaciju. Dao sam naređenje da se izvuku ljudi iz Skupštine. Jedinica prolazi do Skupštine i konstatuje da nema više policije. Skupština gori i taj zadatak koji je trebalo da izvrše više ne postoji. Međutim, u tom trenutku su se zaustavili. Komandant mi je rekao: 'Pucaju na nas'. Tražio je naređenje i ja sam mu rekao: 'Izvuci jedinicu'; normalno bez upotrebe oružja, mislio sam, ali niti sam ja to rekao, niti je on to pitao. Komandant je odigrao ključnu ulogu. Pod vatrom je izašao iz vozila, popeo se na haubu, skinuo masku i ljudi su ga prepoznali i oslovili su ga s 'Legija'. On je rekao: 'Šta je bre, braćo, aman prestanite sa pucanjem' i podigao je tri prsta. Znači, niti se predao, niti je ugrozio ičiji život. Video je da zadatak više ne postoji."
       I to je zvanična verzija.
       Različita od podataka. U policijskom saobraćaju, Avala 10 "Momke iz Brazila" pominje samo kada govori o Televiziji. Sve vreme, tokom napada na Skupštinu, ova jedinica nijednom nije pomenuta. Skupština je, uostalom, zauzeta u 16,09. U 16,17, Miloš Vojnović, načelnik Uprave policije Beograda - Avala 10 u policijskom saobraćaju, naredio je svim komandirima da "dislociraju jedinice iz Skupštine".
       Boško Buha, komandant Policijske brigade, koji se dan kasnije sreo sa Legijom, ispričao je za ovu knjigu da je komandant JSO, zbog onoga što je video kod Televizije, pozvao štab MUP-a i rekao im da su ludi.
       "Posle je Legiju zvao lično Milošević i tu je pukla veza između njega i MUP-a, jer je on pred jednim mojim policajcem, koji je čuvao ta njegova vozila, tresnuo mobilni, ili stanicu, šta je već imao, o zemlju i to se razletelo"...
      
       PONOVO S LEGIJOM: Pola sata kasnije, u Dobrinjskoj ulici, neposredno uz Skupštinu Srbije, Zoran Đinđić je ponovo ušao u blindirani džip. Legija je ovoga puta bio sam, u maskirnoj uniformi, s pancirom i dva pištolja na grudima.
       "Što se mene tiče", progovorio je komandant "frenkijevaca", "ovo je završeno. Milošević je aut. Nema više povratka na staro, narod je pobedio."
       Đinđić je bio zadovoljan. Još više kada je pitao šta je s vojskom.
       "Imam informacije", rekao je, "da se spremaju da intervenišu?"
       Legija je delovao ubedljivo: "Ja ću da im javim, ako oni budu intervenisali, mi ćemo intervenisati protiv njih. Imam hiljadu dve stotine boraca."
       "Daješ reč?", Đinđić je ponovio ritual od prethodne večeri.
       "Dajem", kratko je rekao Legija...
      
       SPS - STRADANIJA: ... Režim nije brinuo o svojim ljudima. Branislav Ivković, ministar za nauku Vlade Srbije i šef socijalista Vračara, nije imao koga da pozove kada su rasturane kancelarije vračarskog SPS-a u Kursulinoj ulici 35 i SPS-ove Fondacije za borbu protiv alkoholizma, side i narkomanije u Bjelanovićevoj 2, niti kada su, kako svedočeći za ovu knjigu kaže, "kasno uveče četvorica mladića u belom renou 4 stigla pred moju zgradu u Molerovoj ulici, razvalila kapiju i došla na moja vrata".
       "Razmišljao sam da pucam", pričao je Ivković kasnije. Policiju je uspeo da dozove tek 6. oktobra ujutru. Nikakvu vezu sa rukovodstvom svoje partije niti sa vladom nije imao. O dolasku kolona u Beograd obavešten je tek u 14 časova. Informacije je, neveseo što je to tako, dobijao sa CNN-a i Radio Indeksa.
       "Zvao sam centar za obaveštavanje u vladi i rekao sam gde sam, nadajući se da će me neko iz vlade pozvati. Nije." Od njega se može saznati da Vlada Srbije ni 4. oktobra, uoči najavljenog mitinga, nije imala nikakav sastanak. Rasulo je očigledno počelo davno pre 5. oktobra.
       Jedini kontakt sa vlašću Ivkoviću je Dana D bio Gradski odbor SPS-a, takođe smešten u zgradi na Studentskom trgu.
       "Sa njima sam uspevao da se čujem, negde do osam uveče. Tada su i oni napadnuti..."
       U zgradu SPS-a provaljeno je oko 23 uveče. Vesela rulja, željna pljačke i uništavanja Miloševićevih simbola, tri puta je prethodno pokušala da probije velika metalna vrata. Milutin Đorđević, potpredsednik Gradskog odbora SPS-a, uspeo je da dogura veliku metalnu kasu na vrata. Na kraju su stigli ljudi sa štanglama. Vrata su, iskrivljena, pukla. Kasa je oduvana. Đorđević je pobegao na sporedni izlaz.
       Rulja je naletela na zbunjenu i uplašenu policiju. Policija je, bez ikakve želje da brani još jedan od simbola vlasti, zbrisala u podrum, u restoran koji se tu nalazi. Sedamdesetak demonstranata, naoružanih i ljutih, zauzelo je busiju na početku podrumskog stepeništa. Sve je mirisalo na krv.
       Jedan sveštenik, iz kancelarije Raško-prizrenske eparhije, smeštene nedaleko od Studentskog trga, pokušao je ljude da smiri: "Braćo..."
       "Ne seri, pope", odgovorili su mu demonstranti i izbacili ga iz zgrade.
       Prestravljeni policajac, bez kapi krvi u licu, uleteo je oko 23,30 u prostorije Batićevog DHSS-a u Ulici Zmaja od Noćaja udaljenoj samo stotinak metara od Studentskog trga. "Spasavajte!", viknuo je policajac s vrata.
       U isto vreme u prostorijama Demokratske alternative zazvonio je telefon. Pajić je obavešten o novoj grupi policajaca. Pominjani su zgrada SPS-a na Studentskom trgu, pucnjava i ozbiljan sukob. Bez reči je krenuo.
       Batić samo što je ušao u stranku. "Luda kuća po gradu", rekao je veselo. Tada je neko iza njegovih leđa povikao "Spasavajte!." "Šta sad?", pomislio je Batić i okrenuo se. Čovek u uniformi, beo, mahao je vizitkartom sa grbom DHSS-a. "Pobiće nas", zapomagao je, "molim vas!"
       Pajić i Batić sreli su se na ulazu u sedište SPS-a. Oko njih su pucali još nerazbijeni prozori. "Kao prizori kataklizme", pričao je posle Batić. Unutra je sve već bilo razbijeno. Gazili su po srči. LJudi su sa spratova dovlačili razvaljeni plen. Suzavac je štipao za oči.
       Batića su dočekali pokliči pobednika. Podigao je ruku, nasmejao se i sišao u podrum.
       Policajci su se nabili u poslednju prostoriju. Ostale su bile pune revolucionara. "Kerovi!", vikali su. "Jebaćemo vam majku! Kerovi! Pobićemo vas!"
       Kada su ljudi iz DOS-a došli do njih, policajci su drhtali. "Ja ću da idem ispred vas", obećao im je Batić, "niko vas neće ni taknuti." Pajić je stao na kraj čudne kolone. Odnekud se ponovo pojavio i sveštenik. Na vrhu stepeništa su zastali. Čekao ih je špalir. Lica u njemu bila su iskežena, a motke podignute.
       Batić je pomislio da bi najbolje bilo da održi govor. I počeo je. O Miloševićevim taocima, o rodbini policije koja je među demonstrantima, o žrtvama jednog ludaka, o potrebi za policijom, o Srbima, demokratiji... na kraju je i sam izgubio strpljenje. "Šta je, bre!", povikao je. "Šta hoćete! Da ih streljamo ovde!?"
       Špalir se pomakao. Jedan od demonstranata, kolovođa, rekao je: "Ma, ti si kurac" i izašao iz zgrade. Kolona je lagano krenula ka izlazu. Demonstranti su još samo pokušavali da, u prolazu, od policajaca uzmu pištolje. Pajić ih je udarao po rukama.
       U sedištu DHSS-a svi su popili po rakiju. Zgrada SPS-a prepuštena je rulji.
       U Beogradu su tog dana rasturene i prostorije Gradskog odbora JUL-a, na uglu Kneza Miloša i Proleterskih brigada, sedište SPS-a na Paliluli, a najviše, svakako, ekskluzivna parfimerija Miloševićevog sina Marka, na Terazijama.
      
       MEDIJSKI RAT: Čeda Jovanović je utrčao u "Politiku" samo nekoliko minuta posle Koraća. Popeo se na peti sprat, ušao u desk dnevnog lista "Politika", video Koraća na televiziji i seo.
       "Bio sam u potpunom šoku", rekao je kasnije. "Otkako sam istrčao iz Čovićeve stranke, pa uleteo u tuču, pa odmah u Skupštinu, zatim u stanicu, na kraju i u 'Politiku', uopšte nisam znao šta se dešava. I dođem u taj desk, a oni od mene traže izjavu, pitaju 'šta se dešava?' Otkud ja znam šta se dešava. Samo sam rekao da sam zadivljen i to je bilo sve."
       Jovanović se još nije pribrao kada ga je pozvao Čović.
       "Šta je sa Radio Beogradom?" pitao je šef Demokratske alternative.
       "Šta je sa Radio Beogradom?", odgovorio je Jovanović, zbunjen. Onda mu je sinulo. Prekinuo je vezu, ljudima iz Politikinog deska rekao "ćao" i otrčao. Radio Beograd je samo pedesetak metara udaljen od "Politike". I bio je u mraku.
       "Otvaraj!", vikao je Jovanović i lupao po velikim vratima Radio Beograda. "Otvaraj! Razbiću vrata!", drao se, kada je iz mraka, s druge strane vrata neko rekao: "Dođite na sporedni ulaz."
       U veliku zamračenu zgradu ušli su iz Hilandarske. Čedini momci su repetirali pištolje. Čovek koji ih je pustio pitao je: "Hoće li sve biti u redu sa mnom?"
       Posle su jedva, bauljajući i vireći iza uglova, uspeli da pronađu čoveka koji je znao gde se u radiju pali svetlo. I on je bojažljivo pitao da li će s njim biti sve u redu.
       Na nekom od spratova, Jovanović je zaboravio već na kom, pronašli su, u kancelariji, novinara Milana Špičeka. Špiček je pronašao tonca. Čeda je ušao u studio, a tonac je rekao: "U programu ste."
       "I dalje nisam imao pojma šta se u međuvremenu desilo", kaže Jovanović, "da li se policija vraća, da li ponovo zauzimaju ono što smo mi zauzeli. Ništa nisam znao."
       "Svim građanima čestitam", rekao je u etar. "Divno je ovo što se danas desilo."
       Jedan od momaka ga je prekinuo. "Skrati, skrati", rekao je, "ako nas ovi čuju da smo zauzeli Radio Beograd, poslaće odmah nekoga da nas rokne."
       "Slušate slobodni Radio Beograd!", završio je Jovanović. Špičeku i toncu je naložio da puštaju muziku i viču "Sloboda!" u program.
       Na izlazu iz zgrade naleteo je na Vladana Batića. Radio je počeo da radi.
      
       KLICE NOVE VLASTI: "Smatrao sam da je vrlo važno da što pre počne konstituisanje nove vlasti", svedoči Koštunica za ovu knjigu. "Morali smo da pokažemo da, za razliku od njih, koji ne mogu da vrše vlast, mi možemo. Moja ideja je bila o konstituisanju savezne skupštine i gradske skupštine i u tom svom obraćanju sa terase to sam i pomenuo, pozvao sam poslanike da dođu u Skupštinu grada da, pošto nismo mogli u Saveznoj, u njoj konstituišemo Veće građana i Veće republika."
       Bilo je neizvodljivo. Crnogorski poslanici, još nesigurni u to šta se dogodilo, nisu mogli, niti su hteli, da dođu u Beograd.
       Sa gradskom skupštinom bilo je mnogo lakše. Poslanici su došli bukvalno sa platoa ispred gradskog doma. NJih šezdeset pet okupilo se u jednoj sobi na prvom spratu Skupštine grada. Branko Belić, poslanik DS, najstariji od prisutnih, predsedavao je. Prva odluka je: da glasanje bude javno.
       Protiću je i dalje sve izgledalo "potpuno revolucionarno". Aklamacijom je izabran za gradonačelnika. Bez zapisnika ili bilo kog drugog dokumenta, uobičajenog u institucijama kao što su skupštine.
       "Kasnije je postojala ideja", svedoči Protić za ovu knjigu, "da se sve to uradi retroaktivno, ali sam odbio. Revolucionarno sam izabran i to ne treba sakrivati, niti falsifikovati."
       Koštunica je bio zadovoljan. Uspostavljen je kontinuitet vlasti. U kancelariji gradonačelnika, ubrzo zatim, formiran je Krizni štab...
      
       MILUTINOVIĆ ZOVE: ... Oko 17 časova u prostorijama G17 plus zazvonio je telefon. Predrag Marković se javio. "Kabinet predsednika Milutinovića", čulo se sa druge strane, "vi ste tražili razgovor. Predsednik je spreman."
       "Nismo tražili", rekao je kratko Marković i spustio slušalicu. U neke stvari čovek, 5. oktobra, prosto nije mogao da poveruje.
       Marković je najpre samo posumnjao. I pitao: "Da nije neko slučajno tražio razgovor sa Milutinovićem?"
       "Ja!" odgovorio je Dinkić. "Zezali smo se u prolazu pored Predsedništva."
       Telefon je zazvonio po drugi put. Hvala bogu, pomislio je Marković.
       Milan Milutinović bio je spreman da razgovara. I postavio uslov - da u delegaciji koju će primiti bude Mijat Damjanović, direktor Centra za javnu i lokalnu upravu, član Saveta G17 plus, i Milutinovićev nekadašnji kolega. Trenirali su, četrdeset godina ranije, u istom plivačkom klubu. Drugo ime koje je predsednik zahtevao bio je Slobodan Vučetić, pravnik, nekadašnji član Ustavnog suda Srbije.
       Na nesreću, obojica nisu bila tu. Niti je iko znao gde su. Sa Dinkićem su, to je bila i poslednja informacija o njima, zajedno bili ispred Skupštine Jugoslavije. Od prvog napada na parlament više nisu viđeni. Mobilni telefoni im nisu radili. LJudi iz G17 plus krenuli su u potragu.
       Damjanović i Vučetić pronađeni su tokom Markovićevog boravka u Tanjugu. Milutinović nije bio baš do kraja svestan situacije. Predložio je dva mesta za sastanak: svoju kuću na Dedinju, ili Predsedništvo u Pionirskom parku. Bio je čak spreman da dođe u Predsedništvo. Objašnjeno mu je da to i nije najbolja ideja.
       "U redu", rekao je Milutinović, "onda vi dođite kod mene. Poslaću vam kola."
       Kola su ljudi iz G17 plus najljubaznije odbili. Sesti u crnu državnu limuzinu 5. oktobra je u Beogradu bio rizik ravan ruskom ruletu. A i pitanje je kako bi ta kola uopšte stigla do centra grada i prostorija G17 plus. Predrag Marković je vikao: "Može, ali neka pošalje starog juga."
       Mijat Damjanović i Slobodan Vučetić krenuli su kod Milutinovića svojim kolima. Pratio ih je Božo Prelević, bivši sudija i budući koministar srpske policije. NJih dvojica su ušla u kuću. On je ostao ispred...
       ... Vojislav Koštunica je mislio da treba uspostaviti kontakt sa bivšim vlastima kako bi se izbeglo nasilje. Zoran Đinđić se plašio kontraudara, nastupa vojske, paravojnih formacija i delova policije. Tako je nastao Krizni štab, uz skupštinu Beograda, prvi organ nove vlasti u Srbiji.
       Damjanović i Vučetić nisu doneli najbolje vesti. Milutinović ih je napustio u 23 sata i otišao da razgovara "sa čovekom". U 23,55 javio im je da još nije uspeo da se vidi, "sa čovekom". U 24 su izašli iz njegove kuće i vratili se u centar grada.
       Đinđić je bio ubeđen da sledi kontraudar. Koštunica je mislio da Milošević, sve i da ostane kao nelegalni predsednik, ne može još dugo.
      
       KRAJ: ... Vojislav Koštunica je otišao na RTS. Državotvornoj ideji bila je potrebna državna televizija.
       "Kada su mediji prešli u naše ruke, počela je rasprava o tome ko će gde da nastupi", svedoči za ovu knjigu Koštunica. "Neki su predlagali da odem na TV Politiku, neki da idem u Studio B, one su prve prešle na stranu naroda, ali sam, čim sam video da je proradio novi RTS, odlučio da idem tamo. To je za mene bio simbol. Novi predsednik Savezne Republike Jugoslavije, novi šef države, obraća se preko državne televizije. Ona je zaista tada postala državna, do tada je bila samo partijska."
       Na celoj prvoj strani "Politike" bio je njegov govor pred Skupštinom Beograda.
       "To je bilo najšokantnije za mene", rekao je kasnije Koštunica. "Nisam mogao da poverujem."
       Cele te noći, i sutrašnjeg dana, Koštunica je potpisivao brojeve "Politike"...
      
       (Kraj)