Miloš Mišović: NIN-ova nagrada za roman godine (3)

      Reč je o priči Strava, objavljenoj u kulturnoj rubrici NIN-a kao Izdvojeno mišljenje, o kojoj je u uvodnoj napomeni rečeno: "Gorka ispovedna proza Strava, koju NIN prvi štampa, jeste bespoštedna analiza srpske duhovne klime i javne scene. Neuobičajena po svojoj otvorenosti, ona će svakako dobiti različite ocene. Biće nazvana činom moralne hrabrosti, ali, možda, i pamfletskim istupom. Razlozi za objavljivanje su, međutim, nepomirljivi: novine služe dijalogu."
       Ne bi se moglo prigovoriti ni tekstu ni najavi da se iza njih nije krilo nešto drugo. U priči Strava, u kojoj se Momčilo Selić na sebi svojstven način obračunava sa društvom i sredinom kojoj pripada i od koje je bežao i opet joj se vratio, jedan od glavnih negativnih junaka je Milisav Savić, pisac koji je dobio NIN-ovu nagradu. I ko god objektivno rasuđuje, mora priznati da, najblaže rečeno, nije ukusno da redakcija jedne sedmice, uz velike pohvale i priznanja, predaje piscu zasluženu nagradu, a sledeće sedmice dozvoljava da ga neko u tom istom listu blati i ponižava. Utoliko pre što je onaj koji to čini pobeđen u ravnopravnoj konkurenciji za tu istu nagradu. Tadašnja redakcija NIN-a je to učinila s lakonskim obrazloženjem da "novine služe dijalogu".
       Savić je odmah reagovao. U ponedeljak ujutro glavnog urednika i kolegijum NIN-a je sačekalo pismo kojim Savić objašnjava zašto vraća nagradu:
       "U vašem listu br. 2145 od 7. februara 1992. godine pojavio se poduži pamflet 'Strava' koji je dobrim delom i meni posvećen. U ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva, prinuđen sam da vam vratim NIN-ovu nagradu za roman godine koju ste mi pre desetak dana uručili." Savić je još objasnio zašto pamflet smatra najnižom književnom vrstom i pismo je završio porukom: "Mogu samo da žalim što se 'oslobođeni' NIN drži najgore tradicije 'neoslobođenog': piščeve glave ukrasi lovorovim vencem a onda bi da ih odseče ili bar pridavi."
       U kratkom saopštenju kolegijuma između ostalog je rečeno: "Mi radosno obelodanjujemo svaku pohvalu koja je upućena dobitnicima NIN-ovih nagrada, ali ne smatramo se obaveznim da dobitnike čuvamo od izjašnjavanja koja se njima, možda, neće dopasti. Milisav Savić je javna ličnost i kao svaka javna ličnost izložen je i pohvalama i prigovorima."
       Osećajući da to nije dovoljno, redakcija je preduzela široku akciju da bi dokazala kako je pravilno postupila. Gotovo čitav blok Kultura posvećen je tom sukobu. Prvo je objavljen nepotpisan polemički tekst pod naslovom "Strava posle 'Strave'", u kojem je naveden niz mogućnosti koje je Savić mogao da iskoristi a da nagradu ne vrati. Zatim, članak o dva "slučaja" vraćanja NIN-ove nagrade. Ono u šta se redakcija najviše pouzdala bila je anketa. Od tridesetak književnika zatraženo je da kažu kako komentarišu postupak Milisava Savića. Ocena NIN-ovog gesta nije tražena.
       Odziv je bio skroman, stiglo je ukupno osam odgovora, uključujući i Selićevu reakciju na Savićevo mišljenje o pamfletu. Na stranu Selića stali su samo Matija Bećković i Nikola Milošević. Bećković zbog toga što je smatrao da je Selić bio nepoštedan i prema sebi i što se "pobunio sam protiv svih, a kad je neko sam protiv svih to uvek potresa ljudska srca". Milošević je bio mišljenja da u tonu i načinu Selićevog teksta ima nečeg pamfletskog i utoliko je Milisav Savić u pravu. Ali Milošević je ipak bio mišljenja da NIN nije pogrešio što je objavio Selićev tekst, jer je redakcija na taj način branila "jedno od osnovnih demokratskih prava, pravo na javnu kritičku reč".
       Ostali učesnici su više razmišljali o postupku redakcije NIN-a nego o sporu između dva pisca. Laslo Vegel je bio mišljenja da je Selićev tekst žestok, delimično nepravedan, ali da je u njemu "teško odrediti tačnu granicu između istine i ideološkog revanšizma". David Albahari je bez dvoumljenja stao na Savićevu stranu, s obrazloženjem da darodavac (nagrade) ne mora da bude i anđeo čuvar, ali bi ipak u nekoj meri morao da stane na stranu onoga kome je prethodno ponudio darove. I Svetislav Basara je podržao Savićev gest, jer je "bilo netaktično od Redakcije NIN-a da u veoma kratkom roku od dodeljivanja istoimene nagrade objavi tekst u kome ima dosta neargumentovanih tvrdnji adresiranih na ličnost Milisava Savića" (NIN, 14.2.1992).
       U narednom broju NIN je objavio novo, Izdvojeno mišljenje Momčila Selića, pisca koji je svojim prethodnim tekstom navukao gnev većeg dela kulturne javnosti. Pod naslovom "Murija", on će na četiri strane kulturne rubrike nastaviti da se obračunava sa svima i svakim izlivajući neograničene količine žuči ne samo na "Establišment koji je nastao pod patronatom Udbe" i koji nije ni mogao da "bude drukčiji nego ovaj kakav znamo", već i na sve njegove barjaktare koji su se "tako zdušno obrušili na jednog bezobraznog burevesnika".
      
       Zanimljivo je da je Savićevo vraćanje nagrade više uzbudilo čitaoce NIN-a nego samu redakciju, koja je pokušala da taj događaj marginalizuje tako što ga je skinula s dnevnog reda budući da je Seliću omogućila da o onima koji nisu odobravali njegov postupak kaže sve što je želeo. Kulturna čaršija je to na svoj način komentarisala kritikujući više redakciju nego polemičare. Nagrada i žiri nisu se našli na udaru kritike, verovatno zbog toga što je vraćanje nagrade procenjeno kao nesporazum dobitnika i darodavca, pa je žiri nastavio normalno da prati književnu produkciju.
       Nagrada za 1992. pripala je Živojinu Pavloviću, piscu kome je po drugi put ukazana ta čast. Žiri je iskoristio mogućnost predviđenu pravilnikom da se u slučaju izuzetno vrednog dela istom piscu može po drugi put dodeliti nagrada. To izuzetno delo, po oceni žirija, bio je roman Lapot, koji je naišao na dobar prijem.
       I u narednim godinama nije bilo problema sa dodelom NIN-ove nagrade. Vredi samo pomenuti izvesnu promenu u ceremonijalu predaje nagrade. Dok je NIN bio u sastavu "Politike", nagrada za roman godine uručivala se dobitniku na Dan "Politike". Bila je to zajednička svečanost na kojoj su dodeljivana još tri priznanja: nagrada "Politike" za najbolje likovno ostvarenje, nagrada NIN-a za publicistiku i nagrada "Politikinog Zabavnika" za najbolje delo za mlade. Sva ta priznanja uručivana su istog dana, na istom mestu i u isto vreme, pa u toj seriji svečanih trenutaka čin predaje NIN-ove nagrade za roman godine nije dobijao značaj koji mu je pripadao. Ma koliko se toj kolektivnoj svečanosti pridavao značaj, ona je više simbolizovala proslavu Dana "Politike" nego dodelu priznanja nagrađenima. Posle izlaska NIN-a iz "Politike" situacija se znatno izmenila.
       Nagrada za najbolji roman u 1993. godini pripala je Radoslavu Petkoviću, piscu mlađe generacije, za roman Sudbina i komentari. Svečanost je organizovana u kući Krsmanović, bivšem Protokolu Ministarstva spoljnih poslova, na Terazijama, uz prisustvo velikog broja uglednih zvanica. Mediji su vidno propratili taj događaj i to je nesumnjivo povoljno delovalo na vraćanje poverenja u NIN i ugled njegove nagrade.
       Još uočljivije je to bilo naredne godine kada je NIN-ovom nagradom počastvovan mladi pisac Vladimir Arsenijević za roman U potpalublju. Tada je predaja nagrade obavljena u salonima Aero-kluba i medijski propraćena kao prvorazredna kulturna manifestacija, koja će se i narednih godina iščekivati kao značajan događaj u kulturnom životu Beograda. Svoj doprinos popularnosti nagrade daju i ugledni sponzori - JUBANKA AD, koja obezbeđuje novčani iznos nagrade, i Aero-klub, Beograd.
       Žiri NIN-ove nagrade, koji se redovno dopunjava novim članovima, nije imao većih teškoća da iz obilja vrednih dela koja su svake godine konkurisala za nagradu izabere ono što je u tekućoj književnoj produkciji najbolje i najsavremenije. Istina, odluke su retko usvajane jednoglasno, jer se ukusi i književna opredeljenja članova nisu uvek podudarali. Ipak, retko se događalo da bolja knjiga dobije manji broj glasova od nagrađene.
       Do izvesnog razlaza došlo je januara 1998, kad je žiri trebalo da odluči kome će pripasti nagrada za najbolji roman objavljen u 1997. godini. U najužem izboru ostala su dva dosta izjednačena dela: Oslobodioci i izdajnici Milovana Danojlića i Loonedž Tunes Svetislava Basare. Većinom glasova (3:2) nagrada je pripala Danojliću.
       Bio je to dovoljan povod da se rasplamsa živa polemika ne samo o odluci žirija koju su mnogi napadali, već i o nagrađenom delu koje, po mišljenju nekih kritičara, i nije roman u pravom smislu.
      
       Rasprava o tome i, posebno, o kriterijumu žirija, vodila se ne samo u NIN-u već i u drugim glasilima i na TV programima. Danojlić je hrabro branio svoje delo, ali ni oni koji su osporavali vrednost njegovog romana nisu bili manje uporni. Najžustriji kritičar bio je sam Svetislav Basara, koji je smatrao da mu je i ovog puta nepravedno oduzeta prestižna nagrada. "Dok budu Ćosić i Udba određivali sastav žirija, više neću dozvoliti da moje knjige budu uzimane u obzir za NIN-ovu nagradu", izjavio je Basara saradniku lista "Demokratija". U svojoj srdžbi on nije poštedeo ni NIN: "Mislim da je tužno što je NIN spao na tako niske grane da postane ekspozitura za ćosićevske kulturne manipulacije. Utakmica nije poštena, opet je u svoje ruke stvar preuzela azijatska čaršija... ("Demokratija", 15.1.1998).
       Književni kritičari i književni istoričari verovatno će razrešiti spor između sujetnih spisatelja i njihovih privrženika, a NIN-ova nagrada, koja je u svojoj dugoj istoriji sigurno imala i promašaja, nesumnjivo će im pomoći da utvrde i kojim se stazama kretao srpski i jugoslovenski roman u drugoj polovini 20. veka.
      
       (Kraj)
      
      

Sedmog januara 2001. navršava se tačno 50 godina od pojave novog, obnovljenog NIN-a u posleratnoj Jugoslaviji. Tim povodom objavili smo odabrane delove iz rukopisa istorije NIN-a koju priprema dugogodišnji urednik NIN-a i publicista Miloš Mišović, posvećene istoriji NIN-ove nagrade kritike za roman godine.        U ovoj prilici,        kad obeležavamo još jedan jubilej našeg lista, osnovanog u januaru 1935. godine, činimo to sa svešću da je NIN-ova nagrada u međuvremenu postala jedna od najznačajnijih institucija naše kulture, i da su se u njenoj istoriji ogledale mnoge kontroverze društvene zbilje kroz koje je u drugoj polovini dvadesetog stoleća prolazilo jugoslovensko društvo.