NASLOV: Jalova jesen
AUTOR: Dragoslav Mihailović
IZDAVAČ: Narodna knjiga - Alfa 2000.

      Aleksandar Ilić
      
       Književna jesen Dragoslava Mihailovića (1930) bogata je i plodna - dokaz za to je ova pregršt prekrasnih priča što podsećaju na Gogolja, Turgenjeva, Čehova, a ipak su tako jedinstveno Mihailovićeve...
       U središtu Mihailovićeve pripovedačke pažnje nisu nikakve pomodne verbalne igrarije, nego ljudska sudbina, s njenim retkim srećnim trenucima i sveprisutnom, potmulom ljudskom nesrećom s kojom se ljudski životi okončavaju. To je lako konstatovati, ali izvanredno teško dočarati i uobličiti - upravo to najteže Mihailoviću polazi za rukom, sa odista čudesnim majstorstvom. Pogledajte, recimo, pripovetku "Mijandroš i Belja", o prijateljstvu, neuspelom braku, "srećnim" danima samoupravljanja, s potresno dočaranom bolešću, koja tragično raspliće sve Beljine nevolje... Pravo malo remek-delo. To važi za sve ostale priče u knjizi - nostalgični, starovremenski "Kratki prikaz života na carigradskom drumu" (priča o Ćupriji), "Ćevapčići i pivo" (upečatljiv kamičak Mihailovićevog voždovačko-dušanovačkog mozaika), neobična "Besmrtna ljubav Plave Drame", tužna "Utopljenica", dirljivi "Najbolji prijatelj", stravični "Parioničar, general i islednik", u bojama prirode okupana "Jalova jesen" i šaljivi "Sveti Petar spasava Srbe".
       Sve veštačke podele na tzv. stvarnosnu prozu i imaginativnu, modernu književnost padaju u vodu pri čitanju "Besmrtne ljubavi Plave Drame" - Mihailović se ovde iskazuje kao pisac fantastične groteske, utemeljene na stvarnoj i tragičnoj pomerenosti, lakom ludilu glavne junakinje (eksperiment otuda osmišljen, utemeljen). Drugačija je fantastika poslednje priče u knjizi, "Sveti Petar spasava Srbe", u kojoj preovlađuju elementi burleske, iako neke šaljive konstatacije nisu baš šaljive nego pesimističke ("Braćo Srbi, propali smo, kao žuti mravi"). Pomenute dve priče obaraju netačnu propagandu o nekakvoj imitativnoj "stvarnosnoj prozi", jer iskazuju visoku književnu kulturu i umeće, fantastičnu imaginaciju i mnogoznačnu simboličnost.
       Posebnu odliku novih Mihailovićevih priča nalazimo i u profinjenom, raznovrsnom piščevom humoru - u priči o Plavoj Drami (dama koja drami, drama ludila i prolaznosti ženske lepote i privlačnosti, i više od toga) humor je uokviren i prožet tragikom, u priči o svetom Petru i Srbima to je i bezobrazni karnevalski humor o kojem je pisao Bahtin (poniznost glavnog junaka kao prerušena odlučnost da se malko pomogne svom narodu), a naročit, topao i saosećajan humor pisac oblikuje u priči "Jalova jesen", od iskošenog nadgornjavanja pečurkara, do blistavo dočarane nespretnosti glavnog junaka, opkoljenog nepredvidljivom prirodom (bogato obnavljanje već zaboravljenog motiva - "zalutao u šumi").
       Pored humora, naglašavamo i stilski, figurativno bogato i originalno oblikovane motive iz prirode, uvek funkcionalno povezane sa situacijama i stanjima likova. Poezija u Mihailovićevoj prozi, lirika prirode.
       Dve priče u knjizi nastavak su Mihailovićevog neumornog zanimanja za stradanje ljudi u vremenima početnog i kasnijeg titoizma - "Najbolji prijatelj" i "Parioničar, general i islednik", o vremenima u kojima vam je najbolji prijatelj bio onaj koji je teška srca morao da prekine prijateljstvo da ne bi morao da "informiše" o prijatelju; o malom paklu Golog otoka, o čoveku kojeg nisu mogli slomiti, pa im nije preostajalo ništa drugo nego da ga ubiju.
       Tužne su i dirljive Mihailovićeve priče jer ih piše umetnik koji je sebi kao vrhunski zadatak postavio saosećanje, za koje je filozof rekao da predstavlja možda jedinu pravu ljubav, dodali bismo - jevanđeosku. Dogodilo se da je upravo takvog pisca neka sila obdarila i velikim talentom, koji taj pisac neprestano brusi i razvija, do čudesne tananosti, humora, nežnosti i mudrosti.
       Završavamo, iako smo tek počeli.