Šteta što oni neće videti ovu izložbu Biljane Vilimon - bilo bi to prvi put da živ Srbin vidi sebe na krajputašu. Valjalo bi da je vide i ovi iz nove - da se nekom, ne daj bože, ne desi da se vrati u staru...

      Uđosmo u dvadeset prvi vek i u treći milenijum, kaže Biljana Vilimon, i - odosmo u srpsku novu!... Ona nova pre dve nedelje bila je svetska, a ova nam je materina...
       Za tu priliku, Vilimonova je priredila svečani doček u svom ateljeu, uz izložbu slika sa prigodnim nazivom: Svi u srpsku novu! Nije to izložba pravljena za galerije, niti su galerije pravljene za ovakve izložbe. Uostalom, u ovako svečanim časovima nijedna galerija ne radi. A i mi, zar iz galerije da odemo u novu?
       Šta je Vilimonova htela da kaže ovom izložbom? Da se priseti puta koji smo prešli dok nismo stigli do nove. Šta je njena poruka? To je rečeno u samom nazivu izložbe: svi u novu! I nek nam je srećno. Mi našu novu računamo po starom, ali to nije važno. Važno je da je naša.
       Ali, šta znači ovaj naziv izložbe? Hoće li Vilimonova da kaže da nam je dosta one naše stare, da će nova biti bolja? Da, to svakako, ali ne samo to. Bitno je što svi odosmo u novu.
       Da li je baš tako?
       Na ovo pitanje Vilimonova odgovara slikama iz tri dela: obaška glave, obaška tela, obaška noge. Kad se ta tri dela sastave, dobija se oblik na priliku krajputaša - slika pređenog puta. Kakva je to simbolika? Na krajputašima Vilimonove prepoznajemo likove onih naših saputnika koji su, na putu do ove nove, ostali za nama. Slovne greške u nazivima slika tu pojašnjavaju značenje. Za nama je, po Vilimonovoj, "istorija koja se piš(a)". Koliko je u njoj bilo "(s)letova iznad kukavičjeg gnezda"? Tu je i lik heroja koji "gazi mesta(n)" na putu kroz rečenu istoriju. Borili smo se u njoj da živimo u miru i dobili mir(u)...
       Zašto su ove slike pravljene iz tri dela? Pa, zato da delovi mogu da se zamenjuju. Da On dobije NJenu glavu, a Ona NJegove noge. Svaka slučajnost u tim zamenama je namerna.
       U tome jeste lepota ovih krajputaša, što pokazuju kako smo mogli da se menjamo a da ostanemo isti. Da dobru glavu damo za dobre noge. I što je najlepše, da možemo da uzimamo glave, da ih nameštamo kako hoćemo, da na svakom telu dobro stoje, i da nam nikad noge ne pofale.
       Vilimonova je sentimentalna, ona nas poziva u novu, a osvrće se na staru. Podseća nas da je u staroj bilo i tužno. Naslikala je lice jednog Ivice iz jula koji je u oktobru ostao bez marice. Tu je slika jedne bube kojoj su u omorini prošlog dugog, toplog leta, otpala krila. Tog leta su nam i gorice požutele... Tako dakle: išli smo zajedno u srpsku novu, ali, neki ostadoše u srpskoj staroj.
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ