Dve i po decenije od smrti Hane Arent povod je za podsećanje na njenu grandioznu erudiciju, na kontroverze što ih je izazivala svojim angažmanom, kao i na ljubavnu romansu između nje i Hajdegera

      Arentova je rođena u Hanoveru 14. oktobra 1906. NJeni preci, Arent/Kon, rusko-jevrejske provenijencije, živeli su već generacijama u Kantovom Kenigsbergu u kome je Hana završila gimnaziju da bi potom u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu studirala filozofiju, teologiju i klasičnu filologiju. Bila je učenica Huserla, Hajdegera, Bultmana i Jaspersa. Doktorirala je u 22. godini na univerzitetu u Hajdelbergu kod Karla Jaspersa, unekoliko njenog spiritus rector(a) disertacijom o "Konceptu ljubavi kod Avgustina". Kad je prvi put susrela velikog maga filozofije Martina Hajdegera bilo joj je 19 godina. Meisterdenker je već bio zvezda na nebu nemačke filozofije.
       LJubavna romansa između Arentove i Hajdegera ide u najkurioznije epizode univerzitetskog života sredine dvadesetih godina. Taj odnos je više mistifikovan no osvetljen, te tek predstoji municiozan posao hermeneutičkog razlaganja međusobnog uticaja. U Hajdegerovoj romantičnoj ekstazi filozofija je postala sinonimni izraz za nacionalni (nacionalsocijalistički) pokret. Arentova je docnije apologetički držala da je Hajdegerova identifikacija s Hitlerovim pokretom i sav karijeristički entuzijazam bio, dobrim delom, plod negativnog ideološkog uticaja Elfride, supruge Martina Hajdegera, neke vrste arijevske Ksantipe.
       Zloslutne 1933. emigrirala je iz nacističke Nemačke u Francusku, da bi definitivno 1941. imigrirala u Ameriku, čija je državljanka postala 1951. U NJujorku je, kao decidirani cionista, sarađivala sa mnogim redakcijama i jevrejskim organizacijama. Arentova je posle objavljivanja opus magnum(a) - The Origins of Totalitarianism (1951) dobila poziv da predaje na univerzitetima u Kaliforniji na Berkliju, Prinstonu i na Univerzitetu u Čikagu. NJena filozofija je "politička grana" egzistencijalističke filozofije. Veoma intenzivno bavila se hipotekom Drugog svetskog rata i analizom onoga što ona human condition zove. U centru njene političke filozofije stoje tri etape koje leže u osnovi svih totalitarnih mišljenja, a koje su potkrepljene istorijskim primerima. Odlučujući trenutak u nastanku totalitarnih sistema čini permanentna borba i eliminacija neprijatelja, koja se kroz "fabrikaciju leševa" održava, latentni i manifestni antisemitizam - Drajfusova afera je eminentan primer - i, najzad, sveza onoga što Arentova razornom mešavinom "kapitala, ološa i elite" naziva. Internacionalni publicistički renome stekla je knjigom o sudskom procesu Ajhmanu - "Ajhman u Jerusalimu. Izveštaj o banalitetu zla" (1963), koja je izazvala vehementne polemike i kontroverze.
       Bila je vodeća ličnost prošlog stoleća u oblasti političke teorije i jedna od najkontroverznijih javnih ličnosti. U Americi je stekla i obilje neprijatelja svojim angažmanom protiv Makartijevog lova na veštice i protiv rata u Vijetnamu. Legendarna su njena briljantna predavanja pred njujorškom inteligencijom o pravom licu nemačkog totalitarizma na renomiranoj školi Nenj School for Social Resaerc, na kojoj su naporedo Horkhajmer, Jonas i Adorno držali svoje lekcije. Korespondirala je sa Jaspersom gotovo ceo svoj život. Prema Hajdegeru je imala ambivalentan odnos: iracionalnoj opsesiji i fascinaciji studijskih godina, sledili su hostilitet, gruba ironija i ledeni cinizam pedesetih, da bi kada bi šezdesetih/sedamdesetih prevladali respekt, umerenost i ironičnost. Pisma je pisala sa strašću. Krug njenih korespondenata je širok. Tek predstoji editorički posao sređivanja njenih osnovnih spisa na nemačkom i engleskom, kao i onoga što bi se inedita moglo zvati - njene profesionalne i intimne korespondencije, odnosno određenje njihove smisaone uloge u polifonoj građi njenog celokupnog filozofskog opusa.
       Umrla je 4. decembra 1975. u NJujorku od srčanog udara. Laureat je mnogih internacionalnih nagrada od kojih valja istaći dve: Lesingovu nagradu 1959. kao i nagradu "Sigmund Frojd" 1967. u Drezdenu je 1993. utemeljen "Hana Arent institut" za istraživanje totalitarizma. U povodu godišnjice njene smrti objavljeno je više publikacija o njenom životu i delu, od kojih bismo ovde samo nekoliko, pažnje vrednih, spomenuli: Ingeborg Gleichauf: Hannah Arentt, DTV-Portrait, Munchen, Alois Prinz: Beruf Philosophin oder Die Liebe zur NJelt, Belts & Gelberg, NJeinheim. Catherine Clement: Martin und Hannah, Ronjohlt, Berlin. Hannah Arentt: Vor Antisemitismus ist man nur noch auf dem Monde sicher, Pieper Verlag Munchen, što zacelo čini izbor njenih članaka i eseja objavljenih u časopisu "Aufbai", u čijem su redakcijskom kolegijumu bili Tomas Man, Emil Ludvig, Albert Ajnštajn, Lion Fojhtvanger, Štefan Cvajg, Franc Verfel... Filozofskoj spekulaciji je nadređivala načelo aktivnosti, političkoj praksi nepomućenu viziju filozofa. Bila je slavljena kao nekakav ženski Sokrat. Taj epitet ona zaslužuje ne samo opsegom svoje grandiozne erudicije već i snagom svoje vizije i volje, kao i idejnom lucidnošću. Jedno od njenih dela naslovljeno je Vita activa, što je ujedno i šifra političkog delanja u res publica i integracioni princip njenog opusa koji ide, consensus omnium, u najznačajnije radove političke filozofije u 20. veku. Otuda se u povodu 25-godišnjice smrti Hane Arent s poštovanjem sećamo njenog epohalnog filozofskog dela.
      
       ZORAN ANDRIĆ