Nezadovoljstvo sadašnjom upravom UKS i dalje se širi. Prenosimo stavove Vladete Jankovića, Jovana Hristića, Đorđija Vukovića, Aleksandra Ilića i Miodraga Perišića iz novog broja Književnih novina

      Nekada glasovita adresa srpskih pisaca, Francuska 7, danas je prema rasprostranjenom uverenju, samo karikatura onog što je predstavljala u prošlosti.
       Paradoksalno je, međutim, da upravo iz takvog stanja proizlazi sposobnost ekipe Slobodana Rakitića da se odupre bilo kakvim promenama i svojim neistomišljenicima onemogući bilo kakvu participaciju u transformaciji Udruženja ili, ne daj bože, u upravljanju njime i ovakvim kakvo je. Nastupajući kao rentijeri "zdravog" nacionalizma i paradnog patriotizma, uspeli su da prežive i nedavne skandalozne javne obračune sa nekim piscima koji, sa još sto i pedesetak svojih istomišljenika, traže njihovo demisioniranje.
       Suočen sa takvom nemoći da se u Francuskoj 7 izvedu poželjne promene i Udruženje prepusti onima kojima istinski pripada, Vladeta Janković će ovih dana, u jednom razgovoru u redakciji Književnih novina, reći da, u krajnjem slučaju, ako baš ništa ne uspe, sadašnju upravu UKS-a treba potpuno izolovati i marginalizovati i prepustiti samoj sebi i, na drugoj strani, praviti drugo udruženje.
       "Mislim da oni nemaju pokrića, ni formalnog ni stvarnog, da budu tu gde jesu", kaže Janković i nastavlja: "Isto tako, ovde se zadržalo nešto što bih ja lično voleo da vidim iskorenjenim u novim prilikama koje su nastupile posle oktobra, a to je nekakvo leglo ultranacionalističkih pogleda i ljudi koji te poglede zastupaju. Oni su bili došli do velikog zamaha negde 1988, u vreme Zakona o univerzitetu, kad se ta pseudopatriotska histerija proširila i zahvatila ne samo Univerzitet nego i neke kulturne institucije, pa i Udruženje književnika. Na Univerzitetu je s tim gotovo, ali još ima kulturnih institucija, jedna od njih je i Udruženje književnika, gde je opstalo i gde čak ima dosta virulentan oblik.
       Reč je o jednoj uskoj nacionalističkoj, šovinističkoj svesti, koja pojam rodoljublja izobličuje i zloupotrebljava, i pri tom je krajnje netolerantna. Tu ima čak i sasvim očevidnog antisemitizma i ksenofobije uopšte. Sveta se plaše samo oni koji u svetu ništa ne znače, niti mogu značiti i hteli bi da nas zatvore u svoju ludnicu onako kao što nas je Milošević držao deset godina zatvorenima. Ako sami nismo u stanju da se od toga otrgnemo i oslobodimo, problem je naš. Od tih ljudi treba se odvajati, pa i po cenu da se, bar privremeno, žrtvuju i institucije, ako su ih oni preuzeli. Ako ustanova ne može zakonskim putem da se uzme, onda ih treba pustiti da ostanu u zabranima koje su sami sebi izgradili i otvarati druge prostore i delovati u njima. Često me zapanjuje nivo nekih tekstova i javnih izlaganja. Prosto je zastrašujuće u kojoj meri se zaboravljaju mnogi od tih ljudi. Ako Udruženje književnika ne može da se legitimnim putem postavi na zdrave noge, da se iza- bere nova uprava koja će, u najmanju ruku, predstavljati sve zainteresovane strane i sve poglede, onda treba praviti drugo udruženje."
      
       U seriji razmatranja kakvo nam udruženje treba, posle ankete, u neposrednom razgovoru u redakciji KN učestvovao je i Jovan Hristić, novoizabrani predsednik srpskog PEN-a, koga su svojevremeno sa čela Uprave UKS-a, kao "nekvalitetnog" Srbina, skinuli upravo Rakitićevi ljudi. I sam zgrožen onim što se dešavalo na skupštini UKS, Hristić će, ukratko, reći da misli, u stvari, isto što je uvek i mislio - Udruženje književnika mora da bude esnafsko, staleško i nezavisno. Dodaće i da to "sad pretpostavlja i novi odnos prema članovima. Jer udruženje koje zavisi od milosti vlasti nije odgovorno prema svojim članovima, a ono koje je nezavisno odgovorno je". Poput Hristića, tako misli i Vladeta Janković a prema rečima Đorđija Vukovića, već se može govoriti o široj saglasnosti da se udruženje u novim okolnostima, pre svega, organizuje po modelu sindikata:
       "Izvesne funkcije koje je ranije Udruženje prihvatilo mimo svog statuta, u borbi protiv vlasti, ali sa nekim prećutnim odobravanjem te vlasti, jednostavno se gube... Tako da bi jedno udruženje organizovano po staleškom principu, kao sindikat, imalo dosta poslova koji ne bi bili tako krupni kao ranije. Udruženje ne bi trebalo da bude zamena za Crkvu, da preuzima ulogu Crkve, ni uloge državnih ustanova, ni ministarstva spoljnih poslova, ni vlade, nego da se svede na svoju skromnu meru."
       U podužem izlaganju, ocenjujući političko delovanje Udruženja kao anahronizam, Aleksandar Ilić posebno apostrofira onu njegovu već pomenutu ekstremističku orijentaciju pa, između ostalog, imajući na umu i širi krug ljudi od Uprave kaže: "Ti ljudi ne brane naciju, nego svoje političke fantasmagorije, ili često i najobičnije političke, i ne samo političke interese. Oni nemaju nikakvo pravo da se predstavljaju kao zaštitnici srpskih nacionalnih interesa, jer su te interese u svakoj prilici samo kompromitovali. Najzad, mi poznajemo njihove političke biografije. Tu se samo jedan totalitarizam prebacio, presvukao u drugi. Ništa lakše nego od klasne borbe i klasne mržnje preći u rasnu borbu i rasnu ili nacionalnu mržnju." Nimalo uvijen razgovor, koji KN objavljuje u sledećem broju, sadrži i nekoliko takođe oštrih zamerki koje je na upravu UKS uputio Miodrag Perišić: ona je nekompetentna a takvi su i neki ljudi koji sede u kancelarijama Udruženja pisaca: "To je parazitska grupa koja se ne menja, to su ljudi koji su naučili od mrvica da žive. NJima treba da se kaže da oni te svoje mrvice treba da traže na nekim drugim mestima."
       U Francuskoj 7 se, dakle, posle privremenog zatišja, može očekivati nova bura. Samo da ne bude opet kao u čaši vode.
      
       SAVA DAUTOVIĆ