NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Srpsko-keltske paralele

Ko je studirao engleski posle rata; susret sa Čerčilom; čemu se smeju Velšani; kakva je bila vila Ravijojla; kad su Sloveni došli na Balkan

      Kada je krajem prošle godine dr Ranka Kuić(75) objavila knjigu studija o srpsko-keltskim jezičkim paralelama ("Crveno i belo", Glas srpski, Banjaluka), naša kultura i nauka dobili su kapitalno delo iz oblasti paleolingvistike, nezaobilazno u ozbiljnijim istraživanjima etimologije srpskog jezika. Kako recenzent kaže, gospođa Kuić otkrila nam je davno zasut put od Vejzla (Velsa) do Pomoravlja, pokazavši nam njegove divne ploče - stare reči. Knjiga je plod višedecenijskog naučnoistraživačkog rada, koji je zahtevao ne samo poznavanje istorije i kulture Kelta već i većine indoevropskih jezika. Sastoji se iz dva dela, u prvom je prikazana geneza istraživanja, lingvistička metoda obrade reči, u drugom je Ranka Kuić nadahnuto i vešto pretočila drevnu keltsku poeziju na naš jezik.
       Uvek vedra i duhovita, gospođa Kuić objašnjava za NIN: - Kao i Srbi, i Kelti su primat davali carstvu nebeskom; ono što nama predstavlja Kosovo, njima to predstavlja Katret. Otuda i takav naslov knjige: crveno simbolizuje krv katretskih i kosovskih junaka, belo je carstvo nebesko. Kad sam nedavno dobila povelju UKS za životno delo, jedva živu glavu izvukoh. Godinu dana iz kuće nisam izašla zbog problema sa zdravljem, odem tamo, oni počeše da se tuku. I'te s milim bogom, neću ovde život da ostavim...!
      
       SPEAK IT PURELDŽ: Detinjstvo sam provela u Sarajevu. Na insistiranje moje majke, osnovnu školu pohađala sam na periferiji jer su u nju dolazili bistri seljačići sa Romanije. Sve im je išlo, osim veronauke i zbog toga su često dobijali batine. Od njih sam čula neke neobične izraze, recimo: igrajući se, upotrebljavali su izraz: kifeli. Pitam šta to znači, kažu: bježi, spašavaj se. Mnogo godina kasnije otkrila sam tu reč u velšanskom jeziku, s istim značenjem.
       Verovali ili ne, engleskom jeziku privukao me je Paja Patak. Obožavala sam crtane filmove; Miki Maus nije mi bio zanimljiv, dosadni puritanac, a Paja je bio hirovit i ljut, pa kad mu iz ušiju suknu dimovi - kva, kvakva... Imitirajući njega, zavolela sam engleski. U to vreme niko ga ovde nije govorio, a reči kao fini tonovi klavira: It is ever so nice, njhen džou speak it pureldž - Ooooo! Obori te s nogu.
       Odmah posle rata, malo je bilo onih koji su znali strane jezike a da nisu bili obeleženi nekom etiketom. Kad sam došla na studije anglistike, gledali su me kao belu vranu. Engleski su upisivale samo ćerke bivših buržuja i veletrgovaca, ili oni koji su studirali po partijskom zadatku. To je jezik kojim se govorilo po kolonijama a njih je trebalo oslobađati. O nekim delovima mog života ne mogu da pričam, šta je sve bilo. Malo je njih studiralo engleski zato što su ga zaista voleli. Kad sam '51. diplomirala s visokom ocenom, red je bio da me zadrže na katedri - bože sačuvaj! Jedni profesori su mi rekli: Šta hoćete, niste Beograđanka?! Drugi: Šta hoćeš, što nisi bila u partizanima!?
      
       PRAZILUK U VEJZLU: Kao odličan student dobila sam britansku stipendiju za postdiplomske studije. Direktor mog fakulteta na Univerzitetu u Bristolu bio je Vinston Čerčil. Upoznali smo se, rukovao se sa mnom, pita: "Kako je maršal Tito ovih dana?" Kažem: "Pa, trebalo bi da vi to bolje znate, upravo ste ga sreli!"
       Mi stipendisti često smo dolazili u našu ambasadu; častili su nas ručkom a raja gladna, jedva čekamo da dođemo. Ambasador je bio Petar Velebit, razgovaramo na engleskom, okrene se meni, kaže: "Morate posetiti Jugoslaviju, dopašće vam se." "Pa, ja sam odatle." "Nemoguće!" "Po ocu Hercegovka, po majci Bosanka, po baki Srbijanka!"
       Pitaju me na fakultetu gde mislim da provedem prve ferije, kažem: "Zanimaju me Kelti, želela bih da pohađam kurs velšanskog jezika." "Šta će ti to?!" "Hoću!" "'Ajde, kad si luda!" Bože, što su mi se svideli Velšani, što su to dragi ljudi. Ako ih pozdravite na velšanskom, pa još doznaju da ste tamo negde s Kontinenta, onda pitanjima nema kraja. Odmah vas zovu na ručak. Ako je nedelja, u svim kućama se peče piletina i priprema pita sa sirom i prazilukom. Praziluk je njihov nacionalni simbol, jesti ga na zvaničnim ručkovima politički se čita kao bliskost sa Velšanima. Toga ima i kod Šekspira.
      
       MALI EVAN: Aberistritu imaju veliku pozornicu, idemo tamo ali nigde glumaca - Pa, gde su? Kažu: Svi smo mi glumci. Ugasi se svetlo, jedan iz publike izađe i počne da priča viceve, okupljeni se oduševljeno smeju, onda izađe drugi i nastavlja da priča. Ostaje se celu noć, vicevi su otprilike ovakvi: Ide pogrebna povorka, u kovčegu leži mlada žena, iza kovčega hodaju stariji muškarac u crnini i mlađi koji neprestano jeca. U trenutku, stariji se okrene mlađem, kaže: Prestani da plačeš, opet ću se oženiti!
       Majka pošalje Evana da odnese jabuke svešteniku, koji će ih posle deliti po sirotištima i bolnicama. Dok govori, Evan pomalo zapeva, što je njihov način prepričavanja, kaže svešteniku: "Evo poslala vam majka jabuke!" "Baš lepo, zahvali se majci za ovih divnih devet jabuka." "Zar ne možete da se zahvalite za jedanaest jabuka?", skrušeno će Evan.
       Oni imaju metodističku crkvu. Sve je tako prijatno svetovno, ne oseća se rigidnost kao kod (Iraca) katolika. Sveštenici nemaju odore, normalno su obučeni; crkve su bez kipova i slika, samo tabla na kojoj piše koji psalmi će se pevati tog dana. Kuće su im skromne, s nameštajem od tesanog drveta (bar na selu), ali nema kuće u kojoj se ne čuva lira. I jezik im je milozvučan, iz daljine kad ih slušate čujete mnoge lepe akcente kakvih u engleskom nema. Pa, njihov reprezent je Tom DŽons, "tigar iz Velsa", i dan-danas peva nenadmašno.
      
       KEDIV A KADVAN: Od svih keltskih jezika, živi su još samo irski i velšanski, škotskim se služi mali broj stanovnika zapadne Škotske. Kad je počelo potčinjavanje velšanske kulture engleskoj u 16. i 17. veku, kamrijski (velšanski) jezik počeo je da zamire i povlači se iz gradova. Kasnije je oživeo da bi danas Velšani imali univerzitete sa nastavom i na svom jeziku. To nije jednostavan jezik, najveći problem predstavljaju konsonantske i vokalne mutacije. Složenice su im posebna poslastica: gomila se reč na reč i dobije, recimo, naziv mesta u čijem imenu su sadržane sve njegove odlike - toliko krava, toliko svinja, i crkvica.
       Moja knjiga je ujedno i prva antologija, prvi prevod bogate drevne kamrijske poezije. Pogledajte ovaj stih iz 5. veka: "Mor truan, geniv mor truan. Aderiv am Kediv a Kadvan"..." - "Tužan dan, bi tužan dan. Ne osta živ ni Kediv ni Kadvan..."
      
       PROKLETA POLITIKA: Po povratku sa postdiplomskih studija iz Engleske, sa magistraturom i 10 objavljenih radova, bila sam primljena za profesora u srednjoj školi, pripravnika. Nisam bila predviđena za rad na katedri, još su mi rekli: Što ne ideš u Hercegovinu?! U dupe na vašar! Prva posle rata doktorirala sam engleski jezik i književnost, 1956, baš onog dana kad su Mađari napravili gužvu u Pešti. Kod mene je sve bilo tako, s nekim kijametom, kroz iglene uši. Odbrana doktorata trajala je šest sati; pitali su me sve moguće discipline, čak i to zašto prevodim gaverment kao državu? E, kažem, to je 18. vek, tada je to značilo država, kasnije vlada.
       Konkurišem za asistentsko mesto, ispostavi se da je bilo predviđeno za ženu koja je tada bila politička ličnost, Ivanku Kovačević. Nastane strka, zovu me neki poslanici, kažu: Povuci se, Ranka, ne možeš ti protiv nje! I ja se povučem, šta ću. Sa magistraturom i doktoratom, tri godine čekala sam da bih dobila asistentsko mesto. Ali, bila sam uporna, volela jezike i nizašta drugo nisam znala osim za nauku.
       Jednog dana pozove me dekan Fakulteta Vučenov, kaže: Ranka, vi niste udati, nemate decu i obaveze (kao da u životu nemam šta da radim), mislimo da vas pošaljemo u Prištinu, da organizujete katedru za anglistiku. Hoću ja, kako ne bih kad imam entuzijazam romantičara. Došavši tamo, odmah sam dobila vaške. Priština bogu iza nogu, a deca zlatna, talentovana za jezike. Na kesama od bakaluka pisali su zadatke, bez greške. Dole smo se lepo slagali, ko je ovo napravio - prokleta politika? Majmuni!
      
       OD KARDIFA DO BEOGRADA: Zadesila sam se u Prizrenu baš u trenutku kad je reka Bistrica odvalila deo svoje obale. Pred mojim očima pojavio se trodelni spomenik, deo nekropole. Vidim natpis na iskvarenom latinskom (otac me je učio latinskom kao da ću biti latinac), na trećem delu spomenika uočim reč: Praotcem - majko moja, pa to je starosrpski sa tc. Ostale reči su na keltskom i hebrejskom. Ja se zanebesila, možete misliti pronaći srpsku reč iz tog perioda? Po epigrafskom uređenju spomenika, on datira u rasponu od 1. do 3. veka nove ere. Kakav 7. vek! Sloveni su došli ovde mnogo ranije nego što to tvrdi "nemačka škola". Početkom naše ere jedan Srbin je sigurno bio ovde, dao je tu reč i ko zna koliko još drugih.
       Tako su se na kamenom spomeniku od pre skoro 2000 godina zajedno našle srpske i keltske reči. To, samo po sebi, govori o srpsko-keltskoj životnoj paraleli - ovde su se sreli Kelti i stari Sloveni. Nepobitna je činjenica da su Skordisci, keltsko pleme, negde oko Beograda organizovali CIVITAS CELTORUM, na samom početku nove ere. Potvrdu toga pruža i ovaj nadgrobni spomenik iz Prizrena.
      
       VILA RAVIJOJLA: Kad sam završila svoj radni vek na Filološkom fakultetu (oko 500 radova o vezama i uzajamnim uticajima srpske i engleske književnosti), mogla sam da se posvetim onome što sam oduvek želela - proučavanju uzajamnih veza između Srba i Kelta. Osetila sam da imamo mnogo zajedničkog, bliski su Slovenima, posebno nama. Najpre sam se bacila na čitanje velikog velšansko-engleskog rečnika i iznenadila se kad sam ustanovila koliko tu ima reči koje su i značenjem i izgovorom iste, ili veoma slične srpskim.
       Otkrila sam da su u nazivima 15 naših reka imena keltskih boginja vode i reka, kao i keltske nazive mnogih gradova u Panoniji, koji se završavaju sa tina i tun.
       Za lingvističku obradu koristila sam analitičko-komparativnu metodu i morfološke spojeve po analogijskom obrascu. Čudesna igra reči.
       Recimo, Morava: MOR plus AVA (sufiks za reku) - Mor je keltski prefiks za devojku, zajedno daju: devojka-reka. Velšani su verovali u vile, kao i Srbi. Na kamrijskom se kaže: njdžll, kao i kod nas ta reč znači priviđenje. Ime vila Ravijojla ne postoji u našem susedstvu, ali zato na keltskom znači pomamna, razbludna ženska. Takva je, eto, bila naša vila Ravijojla.
      
       KREATIVNOST: Svu svoju ušteđevinu potrošila sam na ovo istraživanje i dogodilo se da niko u Srbiji nije hteo da mi objavi knjigu. Zafrkavali su me, kažu: Nemate neki seksi roman!? "Ma, idite s milim bogom!" Došao jedan moj Hercegovac, iz "Glasa", iz Banjaluke, ponudio mi je: Dajte to, profesorka, odmah ćemo objaviti. Doneo mi je veliki honorar -
       4 000 maraka. Sutradan po noći, upali su u moj stan maskirani ljudi. Napravila sam se da spavam, uzeli su mi taj novac, plus poslednju penziju.
       Kad pomislim koliko sam odricanja imala radeći to istraživanje, osetim se kao kakva tragična ličnost. Imam jednu rimu koja me teši: U nauci će ipak ostati moje ime, a neko slomljeno srce tešiće moje rime. Znate, kreativnost je najveća sreća. To je potvrda postojanja koja mi daje snagu. Ko god radi na širenju kultura, njihovim dodirima i spajanjima, taj širi prijateljstvo među ljudima i utvrđuje bolju budućnost.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      
Ranka Velšanka

Reč pingvin otvorila mi je vrata Velšanske akademije. U 12. veku, kad je Haklud plovio, na njegovom brodu bilo je mnogo Velšana jer su bili dobri mornari. Struje su ih zavele na jug, došli su do Nove Kaledonije, i mornari su primetili da se nešto neobično gega po ledu. Koja je to reč mogla da bude izgovorena, pa da englesko uho čuje ime pingvin? I pronađem je: sastoji se od sledećih kamrijskih reči: PAN - krzno, perje i GNJINGNJUR - ševrdati, gegati se. Izgovorene brzo, ove dve reči daju reč PENGVIN, iliti pernato ševrdalo. Ne samo što treba biti lucidan da bi se čovek bavio time već mora da poseduje radoznalost i veliku ljubav prema istraživanju. Pored toga, volim Kelte i zato me tamo zovu: Ranka Velšanka.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu