Sve i kad bi htela, vlada ne bi mogla da udovolji zahtevima gigantskog državnog servisa istine

      Dok je petog oktobra po podne Skupština već uveliko gorela, agencija Tanjug obaveštavala je građanstvo da je prestala proizvodnja automobila mini moris u "Roverovoj" fabrici u Longbridžu, da se Kina oštro protivi započinjanju trke u naoružanju u svemiru, da Britanija finansijski pomaže evro a da je udeo agrara u mađarskoj privredi sve manji...
       Događaji u zemlji pokriveni su vestima o održavanju tribine "Međunarodna poslovna saradnja sa zemljama Latinske Amerike" na Beogradskom sajmu, problemima u organizaciji "Dečje nedelje", saopštenjem opštinskog odbora JUL-a Žabalj koji izražava podršku kandidatima levice u drugom krugu izbora, i izjavom Siniše Vučinića koji prognozira pobedu Slobodana Miloševića, a lidere DOS-a optužuje da su srbomrsci i srbouništitelji koji žele da razbiju zemlju "i na taj način otplate dug od milijardu dolara koje su dobili od NATO fašističkih sila za realizaciju ovoga fašističkog cilja"...
      
       Ovi i oni
       Bilo je tako tokom dana, a kada je uveče Predrag Marković iz G17 plus došao u Tanjug, zatekao je zaključana vrata, pogašena svetla i preplašene novinare. Nešto posle osam sati puštena je "Poruka redakcijama - hitno" koju su potpisali novinari slobodnog Tanjuga saopštavajući da je ova agencija uz narod i da će od sada izveštavati isključivo istinito i objektivno, u skladu sa temeljnim interesima naroda i zemlje. Usledio je izveštaj o govoru Vojislava Koštunice. Slobodni novinari toliko su se oslobodili da su ga istog trenutka nazvali "izabrani predsednik SRJ", pre nego što su to učinili ostali mediji koji su čekali da se izbor ozvaniči.
       Tri meseca kasnije agencija Tanjug preti štrajkom, odnosno grupa radnika preti štrajkom a druga grupa ih optužuje za opstrukciju. Dve struje i dva sindikata međusobno se optužuju za učešće u prethodnoj uređivačkoj politici pripisujući sebi veće pravo na rukovodeća mesta...
       "Oni su organizovali neki sastanak na kome je bilo sto ljudi, a za trenutnog glavnog urednika privremenog kolegijuma glasalo njih 31", kaže Dragoslav Vasić, poverenik sindikata "Nezavisnost" za medije, koji najavljuje štrajk. "Sada treba da rukovode ljudi koji su bili šefovi smena a nemaju ni legitimitet."
       "Nikako da vidimo ko su članovi tog sindikata", kaže v.d. glavnog urednika Dušan Daković (DOS-ov kandidat). "To je neka fantomska organizacija koju nikako čovek da vidi, oglašava se samo taj poverenik, a sve mi liči na bitku za vlast."
       Istina, rukovođenje Tanjugom u nadležnosti je savezne vlade, koja imenuje direktora, većinu članova Upravnog odbora i predsednika, a koja bi trebalo i da finansijski obezbedi svoju agenciju. Tako je po zakonu, ali ondašnjem. Sadašnje stanje je da je Tanjug u ogromnim dugovima, sa velikim brojem zaposlenih i s malim izgledima da opstane. Sva je prilika da zaposleni ne mogu mnogo očekivati od svog osnivača. Ono što je tražila prethodna vlast, ovoj ne treba, a sve i kada bi htela, ova vlada finansijski ne bi mogla da izdrži zahteve gigantske agencije.
       Trenutno Tanjug ima 430 zaposlenih, od čega 130 novinara, 15 dopisnika u zemlji i 20 u inostranstvu. Dugovanja se još ne znaju, jer su sudski procesi u toku, ali osnovna su 15 miliona dinara "Telekomu" i isto toliko dopisnicima. Nekima od njih duguje se i 30 000 dolara, jer poslednjih osam meseci nisu primili plate a zbog neplaćenih kirija ne mogu da napuste zemlje u kojima se nalaze.
      
       Planovi
       Iz agencije, po oslobađanju, niko nije otišao, niko nije došao, oslobodili su je, kažu, radnici sami, oni isti koji su tu bili proteklih deset godina i koji se nadaju da će tu ostati bar još narednih deset. Nadaju se da bi mogli da opstanu na tržištu ako bi, za početak, naplatili dugovanja od korisnika, što će ići veoma teško jer su im najveći dužnici upravo državni mediji, a u budućnosti mogli bi da se transformišu. Spominje se i izdavanje prostora, jačanje servisa ekonomskih informacija koje bi mogle da budu zanimljive za eventualne korisnike u inostranstvu, moguće vraćanje na tržište bivših jugoslovenskih republika...
       U svoje profesionalne sposobnosti ne sumnjaju (uglavnom će svako za sebe reći da je u prethodnom periodu bio marginalizovan i da je "čuvao agenciju iznutra") i, kako kažu, ne boje se konkurencije ("mislimo da smo ravnopravni").
       Uprkos svom optimizmu, Tanjug još uprtih očiju gleda u vladu u nadi da ih se ona neće odreći. "Sigurno da je državi potrebna propagandna mašinerija za inostranstvo", kaže Daković. "Imamo dve redakcije koje bi mogle da budu servis države, redakciju za inostranstvo i redakciju informativnih publikacija i servisa, koja se bavi biltenima i klipingom za potrebe državnih organizacija. Preostale tri redakcije mogle bi da budu samostalne."
      
       Još deset godina
       Savezna vlada, koja je tokom ove nedelje imenovala direktora (Momčilo Bojović, SNP) i članove Upravnog odbora (predsednik Svetlana Stojanović, DSS) odobrila je i budžet od 30 miliona dinara, što je oko 10 odsto od potrebne sume. Time je ispunjena zakonska obaveza da se agencija koliko-toliko dotira, ali pravi stav, izgleda, još nije definisan.
       O tome da bi se ogroman sistem mogao podići na nivo na kojem je nekada bio, nema ni govora. Uostalom, megalomanske državne agencije uglavnom su bile odlika komunističkih zemalja i država "trećeg sveta", u kojima su smatrane jednim od stubova države. Na Zapadu i u zemljama koje su prošle kroz tranziciju, u najboljem slučaju pretvorene su u vladin pres-biro, ako se već nisu potpuno osamostalile.
       I na saveznom nivou i unutar DOS-a postoje različite ideje o tome da li je potrebno zadržati državnu agenciju i sa kolikim procentom učešća vlade ili je bolje pustiti sve niz vodu i po tržišnim zakonima koristiti usluge privatnih agencija koje su u međuvremenu nastale. Dogovor, međutim, još nije postignut i, po svemu sudeći, ne nazire se. Nova vlast pokazala se sasvim nespretnom kada je reč o državnim medijima uopšte.
       "Smatram da država ne bi trebalo da ima veće učešće od 30 odsto u Tanjugu, kako bi se otvorila mogućnost uspešne transformacije", kaže Slobodan Orlić, savezni sekretar za informisanje. "Dogovor je da se napravi komisija savezne vlade i zaposlenih koja bi rešila probleme transformacije. Ukoliko Tanjug izađe na tržište, onda i vlada ima pravo da se ponaša tržišno i da svoje interese ostvaruje preko najboljeg. Nisam pesimista, mislim da Tanjug može da se vrati na nekadašnje stanje, ali potrebno je mnogo vremena, bar onoliko koliko je prošlo u propadanju."
       Prema Orlićevim rečima, najbolje bi bilo da se državni mediji pretvore u javni servis, jer smo već osetili kako izgleda kada su u rukama pogrešnih političara. "Ovo će biti poslednja godina u kojoj će se uređivačka mesta u medijima dobijati posle političkih podela i odluka, a ne odlukom novinara i kolektiva."
       Državna agencija, međutim, nije propadala sama. Mnogi joj prebacuju da je bila deo mašinerije koja je celu zemlju uvukla u propast, za šta bi sada trebalo da plati cenu (ako je već nije platila), makar time što neće biti finansirana iz džepova poreskih obveznika.
      
       Trka
       Dodatni problem je tretman i status koji će sada imati privatne agencije koje su, da ironija bude veća, osnovali uglavnom novinari Tanjuga napustivši agenciju zbog neslaganja sa uređivačkom politikom. Dok su njihove kolege bile zaražene "zelenim virusom" (silnom željom da dobiju dopisničko mesto), Beta i Fonet vršile su ulogu javnog servisa.
       "Kada smo počinjali, mislili smo da će Tanjug biti ozbiljna konkurencija, ali on se sam povukao, postajao sve slabiji i mi smo relativno lako osvojili tržište. prosto nismo mogli da isporučimo tu količinu informacija koja se tražila", kaže LJubica Marković, direktorka agencije Beta. "Šta će sada biti sa Tanjugom, to neka kaže država, a moralno pitanje bih stavila u širi kontekst. Nisam za to da se ljudi kažnjavaju, ali jesam za to da se kaže šta je bilo i zašto je bilo. Mogu li novinari koji su pisali paklene komentare o izdajničkoj opoziciji i dalje da se bave novinarstvom? Neki verovatno mogu, ali to sigurno nije milje u kojem treba tražiti rešenje."
       Zoran Sekulić, vlasnik agencije Fonet, smatra da je tranzicija ka slobodnom novinarstvu nemoguća bez utvrđivanja odgovornosti autora medijskih ratova. "Ne tražimo ni prvoboračke spomenice, ni tapšanje po ramenu, ali ne mogu juče oslobođeni, snagom svog privilegovanog položaja ili monopola, da nam ponovo uskrate pravo na rad, kao što su to učinili pre 10 godina. Znate, neko je jednostavno bio deo problema, a neko deo rešenja."
       Tržišna utakmica za medije, očigledno, tek počinje. Država još ne zna ni kako bi razrešila status svojih medija a kamoli šta bi sa profesionalizmom ili etikom. Obaška - koja država?
      
       IVANA JANKOVIĆ
      
      

Istorija propasti Agencija Tanjug osnovana je 1943. godine (Telegrafska agencija nove Jugoslavije).        Pred raspad Jugoslavije zapošljavala je oko 1 000 ljudi i imala 48 dopisništava širom sveta. Sredinom osamdesetih bila je to jedna od najuticajnijih agencija, rangirana na sedmom mestu u svetu.        Raspad je počeo zajedno sa raspadom prethodne države i Tanjug je doslovno doživeo sudbinu SFRJ. Čak je i po organizaciji ličio na državu - velika kuća, podeljena na republičke agencije, odlučivanje po ključu...        Kako je rat napredovao, u samoj kući stvoreno je čvrsto jezgro koje je podržavalo Miloševićevu opciju i početkom devedesetih počinju smene i prebrojavanje krvnih zrnaca.        Početkom kraja smatra se smena direktora Riste Lazarova, posle koga su se ređali rukovodioci poput Dušana Zupana, Slobodana Jovanovića, Zorana Jevđovića i Dušana Đorđevića.        Zoran Jevđović ostaće, osim po sumnjivim finansijskim transakcijama koje još nisu razrešene, upamćen i po organizovanju takozvanih kontakt grupa, odnosno uvođenju cenzora koji su odobravali puštanje vesti a posao urednika sveo se na eventualno ispravljanje slovnih grešaka.        Hrvati, Makedonci, Slovenci napuštaju agenciju, neki pokušavaju da se kvalfikuju u "dobre Hrvate, Slovence", neki odlaze u penziju, neki se prosto povlače. Počinje zatim obračun sa neistomišljenicima. Otkazi nisu davani, ali su ljudi perfidno maltretirani, pisani su dosijei, po redakcijama postavljani doušnici, organizovale su se huškačke tribine. Atmosfera netolerancije, mržnje i paranoje brižljivo je negovana. Nepodobni su marginalizovani i praktično naterani da odu.        Početkom 1994. godine Tanjug je napustilo više od 20 novinara (danas rade uglavnom u agencijama Beta i Fonet) i to je, kako sami kažu, bio poslednji čas.        Onima koji su tada otišli činilo se da ne može biti gore, ali bilo je. Još nije utvrđeno ko je sve učestvovao u pisanju izveštaja i komentara koji su dokrajčili ugled agencije, ali se pominju mnoga imena - od Siniše Vučinića i Ilije Vukovića (Patriotski savez) do Ivana Markovića i Gorana Matića (predsednik Upravnog odbora Tanjuga).