Posle stampeda u kojem je 170 kvadrata nacionalizovano, pa denacionalizovano, pa nacionalizovano, izgleda da će ponovo biti denacionalizovano - definitivno

      Dragan Čović, član prethodne vlade Beograda, kaže da je još u avgustu posumnjao da nešto nije u redu sa 170 kvadrata u Knez-Mihailovoj, koje je počeo da pretvara u svoj novi stan.
       Kada se javnost malo više zagledala u hirovitu promenu vlasništva nad prostorom u pešačkoj zoni prestonice Srbije i Jugoslavije, Čović je u decembru zaključio: "Izlazim iz te priče."
       Priču je započeo advokat Prijezda Popović sazidavši sa porodicom 1939. godine zgradu u Knez-Mihailovoj 24. Dvadeset godina kasnije zgrada je nacionalizovana. Onda se neko setio da obešteti građane pogođene nepravilnom i nezakonitom primenom Zakona o nacionalizaciji. Popović je poverovao u dobre namere i 14. aprila 1994. godine podneo zahtev za denacionalizaciju poslovnog prostora.
       Posle šest godina vođenja postupka, 25. januara 2000.godine dobija rešenje opštine Stari grad, koje je postalo konačno i pravosnažno, a kojim se u njegovu korist izuzima drugi sprat u zgradi i prostor od 170 kvadrata. "Decenijama je poslovni prostor u zgradi u Knez-Mihailovoj ulici 24 na drugom spratu bio u posedu i vlasništvu federacije - Saveznog ministarstva za inostrane poslove i kao takvog ga je dugo koristila - iznajmljivala ambasada Brazila. Pod upravom i tehničkom režijom Preduzeća za inostrana diplomatska predstavništva (organ Ministarstva inostranih poslova), a sada 'Dipos' a.d. koje služi kao servis Saveznog ministarstva. Prostor je po napuštanju brazilske ambasade izdavan privatnim firmama za zakupnine od oko pet hiljada maraka mesečno a od 1998. godine bio je prazan i pod paskom čuvara 'Diposa'", kaže advokat Popović.
      
       Vlasnici
       Odjednom, kako Popović objašnjava, u aprilu 2000.godine počinje "tajanstveni stampedo". Ubrzana je promena vlasništva tog prostora koji je za pet meseci promenio nekoliko vlasnika: Federacija - Prijezda Popović - Republička vlada - Stankom holding, da bi se na kraju našao u rukama bivšeg gradskog funkcionera iz SPO-a - Dragana Čovića, koji je bio i Direktor agencije za obnovu i izgradnju Beograda i predsednik Komisije za stambena pitanja Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda.
       "Na njegov signal, jer je bacio oko na skupocenu nepokretnost u centru grada, Republičko javno pravobranilaštvo se žali na rešenje koje sam dobio krajem januara, a Ministarstvo finansija Republike Srbije poništava ga po osnovu 'službenog nadzora' 3. marta, s obrazloženjem da je povređen postupak jer u njemu nije učestvovao republički pravobranilac već samo opštinski", govori Popović.
       I kako on kaže, dok se čeka ishod spora, u poslovni prostor ulazi Dragan Čović, tada još gradski funkcioner, i stavlja poštansko sanduče sa svojim imenom. "Začuđen i pogođen ovakvim raspletom, pozivam ga na razgovor. On mi tvrdi da je poslovni prostor kupio od 'Stankoma' Živorada Mihajlovića (Žika Muštikla) za, kako je rekao, 500 hiljada maraka sa taksama i porezom. Govorio je da će ga adaptirati za stan. Na moj zahtev da mi pokaže kupoprodajni ugovor i da mi objasni transakciju kojom je 'Stankom' kupio državnu svojinu radi preprodaje, Čović to odbija da učini i objašnjava mi da je tu posredi nekakva 'trampa'."
      
       "Trampa"
       O kakvoj je 'trampi' reč i kakav je bio put vlasništva nad ovim prostorom? Popović tvrdi da je Savezno ministarstvo inostranih poslova predalo prostor Republici Srbiji, na osnovu naloga SMIP-a broj 198 od 12.4.2000. godine. Zaposleni u "Diposu" potvrđuju za NIN da nikad nisu imali pravo vlasništvo nad tim prostorom, jer: "Mi smo kao magacin iz koga se uzima bez nadoknade."
       Po prelasku nepokretnosti u nadležnost republičke vlade, N.N. lice iz vlade prenosi vlasništvo na privatno preduzeće "Stankom" jer po zakonu, objašnjava Popović, prostor nije mogao neposredno da se kupi od vlade a očigledna je želja da se izbegne da kupoprodaja ide preko republičke Direkcije za imovinu, zbog 'opasnosti' da Direkcija odbije da izvrši transakciju kao štetnu po imovinske interese republike.
       U ovoj transakciji, Republika je izvršila prenos vlasništva nepokretne imovine, čija je tržišna vrednost oko 21 milion dinara, za iznos od tri miliona dinara privatnom preduzeću "Stankom", koje je potom prenelo vlasništvo Čoviću za isti iznos (Ugovor o kupoprodaji registrovan je kod Vlade Srbije pod pod brojem 464-552/1999, a kod "Stankoma" brojem 07-14323/1-50). Pomoćnik direktora Direkcije za imovinu Republike Srbije Dragiša Milić tim povodom za NIN kratko izjavljuje: "Ne mogu ništa da vam kažem. Morate videti sa ljudima koji su pre mene radili."
       Popović dalje objašnjava: "Čovićeva cena od tri miliona dinara je formirana tako što se u transakciji gotov novac nije pojavio. Čović je izvršio razmenu svog stana u Karađorđevoj ulici 69 od 89 kvadrata, za istu kvadraturu u Knez-Mihailovoj 24 (ugovor od 3.4.2000, broj 07-4352/1-50). Poznato je da cena kvadrata nije ista i da se kreće u rasponu 1:5. Čović onda dobija pravo korišćenja u vidu zakupa preostalih 80 kvadrata, koje otkupljuje 13. aprila 2000. godine za 187 hiljada dinara, što je svega nešto više od šest hiljada maraka, odnosno 74 marke po kvadratu (ugovor od 13.4.2000, broj 07-5008/1-50). Ako se ima u vidu da je cena poslovnog prostora u Knez-Mihailovoj oko pet hiljada maraka po kvadratnom metru, znači da je Čović dobio kvadratni metar 67 puta jevtinije nego što on vredi."
       U "Stankomu" tvrde da su legalno, 29.12.'99. godine, od republičke Direkcije za imovinu kupili stan u Knez-Mihailovoj 24, ne znajući pri tome - kako kažu - da se o tom prostoru vodi sudski spor. Cenu je, prema njihovim rečima, utvrdio veštak Gradskog zavoda za veštačenje. Kolika je bila cena i kakve su stavke ugovora potpisane na relaciji sa Republikom odnosno Čovićem, u "Stankomu" nisu želeli da otkriju jer to, kažu zadire u poslovnu tajnu.
      
       Povlačenje
       Prozvani Dragan Čović je, posle više pokušaja saradnika NIN-a, pristao da se izjasni o ovom slučaju, ali i da kaže kolika je njegova imovina budući da se u javnosti govorka da poseduje više stanova i lokala u Beogradu. "Priča o prostoru u Knez-Mihailovoj 24 za mene je završena. Kada sam završio sve papire sa 'Stankomom' i hteo da uknjižim nepokretnost, bilo je nejasno da li se radi o stanu ili poslovnom prostoru i da li je ta nepokretnost u vlasništvu federacije ili Republike. Zbog te pravne nedefinisanosti, rešio sam da odustanem od tog aranžmana i obavestio sam o tome 'Stankom' krajem decembra."
       Za "probleme" sa ovim prostorom, kako kaže, saznao je tek avgusta 2000. godine, i to upravo od Prijezde Popovića. "Odgovorno tvrdim da nisam znao da je taj stan bio u sporu. Jedino mi je rečeno da je Prijezdi Popoviću poništeno rešenje kojim mu se taj stan vraća", tvrdi Čović. On, međutim, nije želeo da kaže koliko je taj stan i platio, jer "više nema veze sa tim". "Sada ću tražiti vraćanje para i stana u Karađorđevoj 69, kao i novca koji sam uložio za uvođenje struje i hoblovanje parketa."
       Iz ovog slučaja postalo je očigledno da je pritisak javnosti odredio i granice dokle se sme i može ići.
      
       VLADIMIR MARTINOVIĆ
      
      

Imovina Razgovor sa Čovićem je bio vođen u njegovom stanu od 95 kvadrata (tu živi sa suprugom i četvoro dece) pored hale "Limes" na Novom Beogradu. "Ovaj stan sam stekao razmenom i doplatom 15 kvadrata po tržišnoj ceni. Imao sam stan u Mike Alasa 42 od 80 kvadrata koji sam ustupio jednom zdravstvenom radniku, on je imao uplatu za stan još '94. godine Građevinskom preduzeću 'Napred'. Pored ovog stana u kome živim - posedujem stan u Francuskoj 42 od 38 kvadrata, gde će mi biti advokatska kancelarija, i poslovni prostor u Rige od Fere od 24 kvadrata koji je kupljen '90.godine i nije useljen. Nemam vilu u Diplomatskom naselju, lokale u Čumićevom sokačetu, niti imam akcije u nedovršenim objektima u Milana Rakića bb i na uglu Tadeuša Košćuška i Gospodar Jovanove. Ne spadam u najbogatije Beograđane, a od Skupštine grada nisam ništa dobio. Znam da u Beogradu postoji sedam ljudi koji se zovu isto kao ja i otuda te sumnje."

      
      

"Labavi" kriterijumi Na dan 1.januara 1997. godine grad Beograd je bio nosilac prava korišćenja na 2 730 stanova i u periodu od 1. januara 1997.godine do 12. septembra 2000. godine stekao je pravo korišćenja na još 686 stanova, i to putem ugovora o kupoprodaji, ugovora o razmeni sa Direkcijom za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, kao i kupovinom od Fonda za finansiranje izgradnje stanova solidarnosti.        U ovom periodu ukupno je bio podnet 4 671 zahtev za dodelu stanova od kojih je odbijeno 4 013, a dato u zakup 658. Kako kaže za NIN Miloš Aligrudić, predsednik Anketnog odbora Skupštine grada za preispitivanje postupka davanja u zakup stanova, prethodna gradska vlast koristila se aktima koji ne daju dovoljno precizne kriterijume kojima bi se Komisija za stambena pitanja Izvršnog odbora rukovodila prilikom predlaganja pojedinačnih rešenja.        "Jedan od takvih akata je rešenje Izvršnog odbora Skupštine grada od 12. oktobra 1994. godine (predsednik IO je bio Zoran Milošević, gradonačelnik Nebojša Čović), u kojem se kaže da IO može da ovlasti komisiju da izda stan u zakup i mimo utvrđenih kriterijuma, ako to posebna situacija nalaže. O rastegljivosti kriterijuma naročito govori poslednja alineja ovog rešenja gde se kaže da stan u zakup mogu dobiti i 'istaknuti naučni radnici, istaknuti sportisti i radnici iz oblasti kulture i drugi'."        Anketni odbor je proučio i deo ugovora kojim je grad Beograd stekao pravo korišćenja na stanovima kupovinom od Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda. Ugovori od 26. februara '98, 14. januara '99. i marta 2000. godine, prema nalazima Anketnog odbora, nisu overeni u sudu niti je na njih dobijena saglasnost republičke Direkcije za imovinu. Za tih 98 stanova koji su bili namenjeni za raseljavanje i rušenje, Skupština grada je platila tržišnu cenu čiji je rok dospeća najkasnije do kraja 2002. godine.        "Ti stanovi su dati u zakup na neodređeno vreme, zakupac je došao u mogućnost da ih otkupi i stekne vlasništvo za deset puta nižu cenu od tržišne", kaže Aligrudić, ali ne želi da navodi njihova imena. Svi takvi ugovori o zakupu ili otkupu stanova bili su zaključivani protivno zakonu a izvestan broj 'neimenovanih' je zaključivao ugovore iako nikada nije faktički ušao u posed tih stanova.