Kada me noću probude košmari, mislim na nešto lepo da bih opet zaspala. Tako su me naučili kad sam bila dete. Zamišljala sam veliku polarnu životinju u čije se krzno uvučem, i niko mi ne može ništa. Spavam dalje, sasvim mirno. Detinjstvo ima mnogo prednosti. Jedna od njih je upravo ta: neko drugi uvek brine.

      Prošlog proleća sam, istražujući javno mnjenje, ljudima po Srbiji postavljala pitanje ko je osoba sa javne scene (političke ili bilo koje druge) koja bi mogla našu zemlju da izvede iz krize. Tipične odgovore bilo je lako sažeti u jedan: "Niko". U pozadini tako izraženog jedinstvenog stava su bili manje-više usaglašeni motivi. Svima nam je, očigledno, bilo dosta vođa, istorije, ljubavi i mržnje. Hteli smo hladan razum, jasno definisan interes, strogu podelu odgovornosti, eksperte koji u naše ime vode poslove države. Bilo nam je dosta idealizovanih očeva, jer detinjstvo ima i mnogo mana: neko drugi postavlja ciljeve, neko drugi donosi odluke, vodi nas tamo gde on hoće, onda i kako njemu odgovara.
       Kada sam u novembru ponovo na isti način proučavala javno mnjenje Srbije i pričala s ljudima, opet je odgovore bilo lako svrstati u jedan: Koštunica. Kao da ga u toj ulozi znamo već dugo. Kao da smo poverenje gradili godinama, da je proces od "niko" do "niko drugi sem on" počeo nekad davno, a ne tek tokom poslednjeg leta. "Vidi mama šta je meni moj Koštunica dao", navodi žena reči sina koji je doneo kući platu. Bog daje, Bog uzima. Vlast je uvek bila i ostala vlast. A vlast je vlast, zato što je vlast. Normalno.
       Šta ćemo odrediti kao normalno, zavisi od mnogo uslova. Normalnim se obično smatra ono što se najčešće dešava, ono što se u datim okolnostima očekuje. Nisu normalne pojave koje su drukčije, koje štrče od većine, prave krivine na liniji trenda. Kad si gladan i prozebao, kad si umoran i dosta ti je svega, lako prihvataš zagrljaj koji ti kaže: ti se odmori - ja brinem, ti spavaj - ja sam za tebe budan. Pod stresom smo bili bodri, kad stres prođe energija padne. Valjda smo se premorili. Valjda nam treba predah detinjstva. Normalno, očekuje se. Dosta je sa nenormalnim. Bili smo nenormalni petog oktobra, valjda smo došli do zasluženog odmora.
       Sa te tačke gledišta, ljubav na prvi pogled za predsednika sasvim je normalna pojava. I iracionalno u njoj, takođe je normalno, jer je upravo odsustvo argumenta ono što ljubav na prvi pogled čini mogućom i razlikuje od ostalih ljubavi.
       U poslednjih pola veka, sve do Koštunice, imali smo, zapravo, samo dva šefa države. Oba smo pozdravili kao mesije spasenja. Normalno. Spasavali su nas jedne pošasti, za sobom ostavljali drugu - prostor za novog izbavitelja. Bilo bi sasvim neočekivano da smo kod ovog trećeg sačuvali uzdržanost prethodnog proleća, da smo sud o predsedniku odložili bar za neko vreme, da smo mu dali šansu da u toj ulozi stekne poverenje, a ljubav na prvi pogled sačuvali za decu, oblu plavušu, plavušana.
       Normalno je često najkomfornije, ali ne uvek i najbolje rešenje. Godinama su nas učili da verujemo, umesto da mislimo, da sledimo umesto da sami pravimo izbore. Život smo primali kao sudbinu, dobro kao dar koji vođa može i ne mora da nam pruži. Toliko smo naučili da je sudbina u tuđim rukama, da smo pobegli od sopstvene moći čim nam se ukazala prva prilika.
       Najbolje što Koštunica za nas može da učini, jeste da skrene sa naše normale. Da uništi i najmanju šansu da sledećeg predsednika dočekamo slavljem. Da nas natera da odrastemo, da nam pokaže da umemo sami. Da uveri i sebe i nas da nismo mi ti koji treba da volimo one na vlasti, već da vlast mora da voli nas. Da se udvara narodu bez nade u naročit uspeh. Da gradi državu u kojoj je normalno da kriminalci budu ili u zatvoru ili u bekstvu, automobili na ulici ili propisno parkirani, a da građani ne troše emocije na vlast.
       Vlast nema moć da zameni narod, narod ima moć da zameni nju. Mi dajemo predsedniku, ne on nama. Mi smo ga unajmili, nije on nas. Mi smo poslodavci, on je službenik. A predsedniku koji nam služi treba i da pomognemo. Obožavanje je obostrano opasan teret. Našem predsedniku najbolje ćemo pomoći ako taj teret što pre skinemo sa njega.
       A dotle, srećno nam još jedno detinjstvo (valjda će biti srećnije od prethodnih). Misli na nešto lepo - i spavaj. U nadi da nas neće probuditi košmar.
      
       SVETLANA LOGAR
       (Autor je direktor kvalitativnih istraživanja "Strateškog marketinga")