Kome će Đinđićeva vlada doneti novi zakon, kad su manje-više sva pristojna preduzeća u Srbiji već jednim korakom u rivatizaciji?

      Postoji čovek koji je ovoj zemlji dao jedno ekonomsko obećanje, i po svoj prilici će ga, do kraja mandata - koji traje nekoliko meseci i sad je na izmaku - i ispuniti.iiiiiiiiii Ne zove se Mlađan Dinkić i nije na čelu jedne tako moćne institucije kao što je Narodna banka Jugoslavije, nije član G17 plus, pa da bude na mestu potpredsednika savezne vlade kao Miroljub Labus i nije lider pobedničke koalicije Demokratske opozicije Srbije, kao Zoran Đinđić, pa da ima mogućnost da postane srpski premijer. Čovek koji ispunjava obećanja zove se Oskar Kovač, član je Socijalističke partije Srbije koju je DOS na saveznim i republičkim izborima zakucao u opozicione klupe i postavljen je konsenzusom DOS-a, SPS-a i Srpskog pokreta obnove na mesto ministra za privatizaciju u prelaznoj srpskoj vladi, koje čak ni za političare nije bilo toliko važno da postane koministarsko, kako je to učinjeno sa finansijama, informisanjem, pravdom i policijom.
       Eksperti G17 plus i DOS bili su ubeđeni da će privatizacija u Srbiji, dok je prelazne vlade, mirovati, a da će potom oni doneti nov zakon o privatizaciji jer stari, koji su doneli socijalisti, ne valja. Kovač je javno, u dnevnim novinama, izložio da namerava da u svom mandatu znatno ubrza privatizaciju i time učini donošenje novog zakona bespredmetnim. Rečeno - učinjeno. Nedavno je u dnevnim novinama izašao oglas tog ministarstva u kojem se javnost obeveštava da su 93 preduzeća u Srbiji ušla u prvi krug privatizacije, što je najbrži tempo ikad zabeležen od usvajanja zakona 1997. godine. Ekonomisti, a tek za njima i ljudi koji su verovali da oni sada kroje politiku u Jugoslaviji i Srbiji, naknadno su otkrili da je većina firmi sa liste, "espeesovska" i "julovska" i da su se baš direktori tih firmi za deset godina "kreni - stani" privatizacije uzorno uzdržavali da uđu u istu i radije "čuvali kapacitete".
       Svi koji sad grabe besplatne akcije, imaju zdrav ekonomski interes da to urade. Kad je dinar zvanično devalvirao, postala je smislena odredba zakona o privatizaciji kojom svako stiče akcije u vrednosti 400 nemačkih maraka pomnoženih sa godinama staža. Do devalvacije koju je sproveo guverner Dinkić, uzimanje akcija nije imalo smisla, jer su i knjigovodstveno vredele pet puta manje. Bivši kandidat za ministra za privatizaciju Srboljub Antić (donedavno ministar u prelaznoj vladi iz redova G17 plus) i Goran Pitić sadašnji i, verovatno, budući ministar za ekonomske odnose s inostranstvom, obećali su investitorima da će novi zakon, za razliku od sadašnjeg koji favorizuje zaposlene, u prvi plan staviti njihove interese.
       Radnici koji se već boje najavljenih otpuštanja požurili su da uzmu svoje akcije kao kakvu-takvu garanciju da će zadržati svoje radno mesto. Direktori, koje je uglavnom postavila bivša vladajuća struktura, a metla DOS-a ih nije zamela, odlučili su da iskoriste priliku da većinski kapital - koji mogu da razdele deoničari u prvom i drugom krugu - zadrže u svojim rukama vešto manipulišući radnicima - sitnim deoničarima. Izjave DOS-ovih eksperata da kapitala za podelu u stvari i nema, jer je zemlja prezadužena i da će, u najmanju ruku deo akcija koje se dele besplatno biti skresan, znatno su ubrzale proces. Kovač nije ništa uradio za jačanje SPS-a i JUL-a i njihovo vraćanje na političku scenu, niti su novi vlasnici Srbije odani Miloševiću ili bilo kojoj ideologiji. Oni su odani interesu (ništa nije jače od pojedinačnog ekonomskog interesa) koji ih je jednom doveo u Miloševićevu senku, a sada ih vodi na obe strane fronta - u redove nove vlasti i oko nje. Taj interes je da se ništa suštinski ne menja i da oni i dalje ispumpavaju kapital iz zemlje.
       Prvi ruski premijer reformista Jegor Gajdar otvorio je sva vrata privatizaciji u uverenju da će privatna svojina biti lek za sve. Tako su stvoreni ruski bogataši koji su sve ruske vlade dosad tretirali kao marionete, a ruski novac iznosili na inostrane račune. U maloj zemlji Srbiji, prethodni režim omogućio je da se neki ljudi znatno obogate, a nove vlasti su - da li iz nehata ili suviše zabavljene međusobnim svađama - dale mogućnost i onima koji možda još nisu uhvatili voz, da uđu kroz prozor. Predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica (on ima svoj ekonomski tim) verovatno je smatrao da mu privatizacija nije prioritet, savezna vlada se o tome ne pita a Đinđić nije ni stigao do svojih dveri - blago je već razdeljeno.
       Kome će Đinđićeva vlada doneti novi zakon, kad su manje-više sva pristojna preduzeća u Srbiji već jednim korakom u privatizaciji? Kome će nove vlasti propisati pravila investiranja, ako sve vredno u Srbiji već ima većinske vlasnike? Revizija, kaže Đinđić, revizija, kažu stručnjaci G17 plus. Ali, taj postupak uvek više košta one koji ga sprovode, nego onog ko bi mogao biti revidiran. Kad i ako investitori jednom dođu u Srbiju, oni će možda, pre nego Đinđića i Dinkića, radije za svog sagovornika odabrati Dragana Tomića, bivšeg potpredsednika bivše srpske vlade i eventualnog većinskog vlasnika najvećeg proizvođača nameštaja "Simpo", ili Miroslava Miškovića, donedavno ministra trgovine u prelaznoj vladi Srbije (skoro je dao ostavku na sve funkcije u SPS-u) i prvog čoveka jednog od najvećih trgovinskih lanaca u Beogradu.
       Ako je tako, šta se onda, stvarno, u našem životu promenilo 5. oktobra?
      
       TANJA JAKOBI